Владимир Коларић: ИЗДАЈА И ДЕЗЕРТЕРСТВО ИНТЕЛЕКТУАЛЦА

У текстовима поводом актуелне кризе, као и неких претходних, посебно сам се бавио одговорношћу интелигенције и елита, које друштвена позиција, знање и јавност деловања чини одговорнијим од већине грађана. Свестан сам при томе да је сам појам интелектуалца одавно изгубио на актуелности, али то не значи да ће образованији слојеви који имају одређене институционалне позиције и приступ јавном деловању треба да буду ослобођени одговорности према заједници којој припадају и према садржају и рецепцији идеја и вредности које декларативно заступају. Нити, разуме се, то значи да је било ко, било који грађанин, без обзира на друштвену позицију, ослобођен одговорности за себе и за заједницу.

Сам појам грађанина подразумева правну, институционалну и политичку свест, коју нажалост ни већина образиванијих грађана, дакле интелигенције, не поседује. Они спремно суде о политичким и друштвеним догађајима и феноменима, а да при томе не располажу адекватним информацијама, не разумеју функционисање институција нити разумеју политички процес, сопствене предрасуде и страсти претпостављајући одговорности према сведочењу истине и заједници, чије су друштвено ниже рангиране припаднике у стању да презиру.

Када говорим о издаји интелектуалаца ту пре свега подразумевам оног интелектуалца који се беспоговорно ставио у службу одређених инстанци моћи, без обзира на истинитост ставова које јавно заступа и интересе заједнице којој припада. Интелектиалац себе у позицију слуге може да се стави са већим или мањим степеном отворености, а такви интелектуалци по правилу себе воле да сматрају независним, заступајући став како истински интелектуалац не би требало да буде у служби државе. Под тим по правилу подразумевају неучествовање у инстакнутијим политичким или управним позицијама, али уз изузетак уколико су са те позиције у прилици да заступају одређен сет вредности које сматрају пожељним (у нашем слулају то су вредности које се данас називају либералним). Такође, они сматрају да иначе друштвено високо рангирани положаји попут професора (државних) универзитета, рада у јавним (државним) установама или припадност интересним групама које имају релативно лак приступ новцу из државних фондова, као и отворена и често плаћена сарадња са страним изворима новца, моћи и утицаја, по себи не угрожавају њихову позицију интелектуалне и етичке независности.

Ако изузмемо међугрупу бирократских интелектуалаца, у интелектуалце дезертере можемо укључити оне који не раде екплицитно у интересу доминантних центара моћи и декларативно заступају интелектуално и етички одговорне ставове, али заклањајући се иза непристрасности и објективности, очување досегнуте полититичке позиције претпостављајућу истинитости ставова и етичношћу деловања. Они тачно знају које границе не треба прећи и готово их никад не прелазе, како не би били искључени из идеолошки прихватљивог и тиме контролисаног мејнстрима.

Тако у случају Украјине интелекталци издајници по дефиницији беспоговорно заступају пропагандне обрасце и митологеме без икаквог критичког одмака и промишљања: понашају се као да је проблем настао признањем ЛНР и ДНР од стране Руске Федерације и руском војном интервенцијом, прећуткујући чињеницу да је рат почео 2014. године и размере злочина украјинских власти над сопственим грађанима, прећутују одговорност Америке и НАТО за овај као и већину сукоба у свету последњих деценија, и што је најгоре, препродујућићи бројне стереотипе, укључујући и расистичке, о Русији и Русима, које претстављају као беспоговорне истине. Тврда линија ове врсте интелектуалаца просто репродукује пропагандни наратив Запада без икаквог одмака и рефлексије, док се оне нешто мекше линије заклањају иза селективног пацифизма „по команди“ (смета им рат сад, али им није сметао 2014. године кад је почео, или смета им интервенција у Украјини, али не у Либији, Сирији и слично) или политичког реализма. Ови интелектуални по правилу исповедају отворено аутошовинистичке ставове и не заступају интересе страних сила само у случају Русије или неких других земаља, него и против сопствене земље и народа. Њихово деловање је такво да би у условима суверености њихове државе требало да подлеже законском санкционисању, јер нема карактер личног става заснованог на истраживању, критичком мишљењу и аргументацији него на репродуковању пропагандних образаца формираних у центрима моћи које раде против права и интереса њихове земље и народа.

Док интелтуални издајници мање или више свесно шире дезинформације и тенденциозне интерпретације, интелектуални дезертери их често олако толеришу. Једнако као када је у питању на пример Јасеновац и НДХ, и у случају Новорусије сустежу се да масовни злочин и геноцид назову правим именом нити да јасно именују истинске и дугорочне мотиве, у српском и руском случају базични истог, непријатеља (и сам појам непријатеља им је споран). Препознаћете их по (селективном, наравно) инсистирању на објективности, релативизацији одговорности за сукобе и њихове природе и последица. Свих ових година питање Новорусије било је одличан лакмус папир за способност декларативно критички и патриотски настројених интелектуалаца да превазиђу своје имлицитно западњаштво и суоче се са истинском природом догађаја у том делу руског света и њиховим очигледним аналогијама са историјском позицијом и судбином  сопственог народа. Уместо сведочења истине и одговорног деловања определили су се за анемичност, лажну принципијелност или кулу од слоноваче.

У случају оба ова типа интелектиалаца проблем је у основи етички, у неспособности да се делом стане иза речи, а најпре  интелектуалној и стваралачкој немоћи, у страху од суочавања са истинама и њиховим последицама које би битно промениле њихову слику света, принудиле их на радикалне резове у самима себи и на истинско стваралаштво, односно неизвестан и тежак рад на стварању нових културних и друштвених форми у складу са новим приликама и спознајама. Страх од измицања тла под ногама  и градње нечег истински новог, које може да делује као покушај стварања кула у ваздуху, главни је разлог издаје и дезертерства, и као такав је људски потпуно разумљив.

Али како интелектуалци обе ове врсте себе често воле у друштвеном смислу да позиционирају као надљуде, оне којима по нужости припадају посебна права и привилегије, зар тај страх није ипак нешто „људско, превише људско“?

Зар елита не би требало да буде ипак нешто више од сујете и прорачунатости, фотељице, пуног трбуха и самозадовољства? Зар елита слободног друштва ипак не би требало пре да личи на чаробњаке, витезове и хероје него на чиновнике, лезилебовиће и ситне интриганте?

Или ипак превише тражимо од савременог човека, који као да је одавно заборавио на истинску границу између слободе и ропства, а која је у личности сваког од нас.

Ипак не мислим да нужно мора бити тако.

За слободу, дакле, за елиту синова светлости, јер пузавци нам је никоме неће донети.