Часлав Д. Копривица: Рат против нат/цизма

24. фебруара 2022. збило се нешто што се већ сада, без сумње, може сматрати најдалесежнијим историјским догађајем досад протеклога дијела двадесет првога стољећа – Русија је напала Украјину. Зашто је то урадила, да ли је смјела и да ли се то могло/морало избјећи? Као и код неких других епохално-преломних догађаја, за разумеијвање редослиједа дуго дозријевајућих, садашњих догађаја важно је ваљано уобзирити слијед претходних збивања – не само по датумима већ каткад и по сатницама. Сјетимо се у том смислу само Првог свјетског рата, када ритам комуницирање бијаше доста спорији.

А шта је од претходно догођенога, до 24. фебруара рано ујутро, релавантно за контекстуализовање руске одлуке? 23. децембра, амерички министар спољних послова Ентони Блинкин није само отказао за наредни дан заказни сусрет са Сергејем Лавровим него је у писаном облику, у име своје земље, саопштио како САД немају (више) намјеру да воде било какве разговоре, а камоли преговоре, с Русијом поводом њеног документа из децембра 2021. (казано рјечником старе дипломатије: Pro memoriae), у којем је она на најозибљнији начин изразила дубоку забринутост за своју безбједност и затражила преиспитивање постојеће безбједносне архитектуре у Европи, а у свјетлу неконтролисаног ширења НАТО пут њених граница. Непосредни повод отказивања сусрета било је два дана раније извршено руско признања Доњецке Народне Републике (ДНР) и Луганске Народне Републике (ЛНР).

Ако се сâм амерички потез отказивања сусрета може разумјети као непосредна дипломатска санкција због руског прављења драматичног преседана са сувереношћу Украјине, тада је начин на који је то извршено одбацивањем било какве могућности даљих разговора о давању безбједносних гаранција Русији – у чему би САД, преко НАТО, имале кључну улогу – била далекосежан, можда и судбоносан историјски догађај. Укратко Америка је руско признање ДНР и ЛНР, дакле правни чин, о чијој се (не)легалности, разумије се, може разговарати, употребила за повлачење прворазредног геополитичког потеза, којим је Русији ставила до знања да се, према америчком мнијењу, Русија овим потезом дисвалификовала да ико, па и САД, уважава њено морално право да буде забринута за безбједност своје државе и својег народа и да за то добије одговарајућа јемства. Наравно, овај дипломатска инсценација ни најмање не искључује могућност да САД ниједнога тренутка нијесу узимале озбиљно у обзир руске зебње као нешто чему би требало удовољити, што се, уосталом, може наслутити и из текста њиховог званичног одговора.

Наиме, одговори САД и НАТО на руско Pro memoriae који су били приспјели у 27. јануара само су формално уважили дубоку обеспокојеност Русије усљед вишегодишње стратегије овог двојног актера. Највише што је Русима било понуђено у тим одговорима јесте једногодишњи мораториј на улазак Украјине у НАТО. Једна година обично брзо прође, а – што је много важније – формални улазак Украјине у евро-атлантски војни савез био би од малога значаја – будући да НАТО већ јесте био у Украјини. Она је већ била дјеловала као као његов истурени простор и, напокон, као његово средство, не и савезник, јер заштиту, као што видимо, од њега нијесу добили…

НАТО је годинама у Украјини  спроводи акцију коју су некада, деведесетих, рецимо, у бившој Југославији, звала „опреми и обучи“, чија је суштина да други, локални извођачи, не савезници, спроводе њихове геополитичке циљеве, тада против Срба. Потребан услов за прављење оваквог аранжмана јесте да је „топовско месо“ које натовци интерументализују идеолошки и/или контекстуално конформно њиховим циљевима, рецимо тако што су омрзли њихове глобалне геополитичке противнике или локалне „реметиоце“. Русофобија дерусификованих Украјинаца претпоставка је за опремање и обучавање, што значи да је украјински, дубоком културноидентитетском фрустрацијом генерисани шовинизам, који у ескцесивним, тамо тренутно широко заступаљеним формама прогредира до нацизма – природни савезник геополитичког натизма Запада, прије свих САД и Британије, будући да понајбоље одговора њиховој, историјски уходаној спољностратешкој парадигми.

Историјски посматрано, довршетком акционог обједињавања НАТО и Украјине био би довршен процес опозива историјских тековина руске државе почевши од XVIII (тачно – ОСАМНАЕСТОГА!) стољећа на њеном јужно стратешком смјеру, чиме је Русија својевремено престала бити, додуше, пространа, али забачена кнежевина, поставши респектабилна европска држава и регионална сила. Узгред, то не би био први пут да је Запад предузео ревизију руске историје – in vivo; Кримски рат, да парафразирамо англо-америчку реторику посљедња три дана, био је „неизазван и неоправдан“ рат против Русије, поведен, формално, у име врхунског „моралног“ циља, заштите и даље полуварварског Османског царства, а суштински, ради геополитичког сакаћења Русије, чије се већ и сâмо јачање тада (као и сада) сматрало опасним (по Британију, прије свих). Исту циљ Американци су слиједили путем Украјине и у њој организованог државног удара почевши од 2013. Врхунац и права сврха геополитичког сатјеривања Русије у угао било би, већ најављивано, постављање америчког ракетног система у источну Украјину – по угледу на оне већ постојеће у (русофобној) Пољској и (русофобној) Румунији. Тада би, примјера ради, Москва била удаљена свега 4–5 минута лета ракетā с нуклеарним бојевим главама. То би, у бољем случају, био крај као релевантне европске државе, будући да би јој, у горем случају, гола егзистенција зависила од нечије туђе (америчке) „добре воље“, без обзира на сав напредак у стратешком наоружању који је Русија остварила посљедњих година. Тиме би напросто била фактички обесмишљена руска дефанзивна тактика асимтричног обуздавања америчких агресивних геополитичких продора примицањем ударних система Вашингтона на смртно опасну близину.

Ријечју, за Запад је ово замешатељство с Украјином геополитичка игра, а за Русију, поред болне неопходности октроисаног обрачуна с идеолошки отуђеним људима властитог етноса – и питање живота и смрти. Додуше, постоје мнијења, која prima faciae дјелују макар истинолико, да су заточници англо-америчког параимперијализма, у настојању да преокрену глобални геополитички тренд, чију неминовност можда још једино они не желе да признају, драматично повисили улог глобалне геополитичке игре, не би ли у случају руског напуштања својих стратешких позиција, или пак по њих повољног евентуалног сукоба НАТО и Русије, задржали мјесто свјетског хегемона. Колико та игра може бити опасна на то не треба трошити ријечи. Но једва да је нешто мање опасно приморавање Русије на стратешку самоодбрану једним овако радикалним потезом, јер то, нажалост, може ескалирати у глобални нуклеарни обрачун НАТО с Русијом.

У сваком случају, ширење НАТО на исток – у то, ваљда, више никога не морамо увјеравати – СВЕ ВРИЈЕМЕ, па и када је Русија, прије раних двијехиљадитих, још била преслаба, геополитички готово непостојећа, било је усмјерено против Русије. Завршетком консолидовањем НАТО у Украјини Русији би, несумњиво, била навучена омча око врата. Утолико, руски напад на Украјину није био тек некакав предохрански удар изазван несигурном антиципацијом далеке потенцијалне опасности по руску државу и народ, већ, напротив, чин нужне самоодбране егзистенције велике државе (и цивилизације) која се нашла у смртној опасности.

Но и сама, фактички-структурно марионетска Украјина имала је своју рачуницу у служењу истуреним мостобраном и ударном песницом НАТО против Русије. Савезништво са западњачким војним савезом требало је да јој омогући повраћање онога што она доживљава као своју територијалну цјеловитост, а што укључује не само до 24. Фебруара неокупирана подручја ДНР и ЛНР него и руски Крим, којем је Русија, у првом чину геополитичке нужне одбране, сходно плебисцитарно изјављеној вољи грађана Аутономне републике Крим, допустила да се врати у Русију, од које је неприродно отргнут самовољном одлуком тоталитарних комунистичких власти 1954. Важно је подвући да је према одбрамбеној доктрини Украјине Русија је непријатељ од којега се, пожељно је и уз подршку НАТО – силом треба повратити Крим.

НАТО, дакле, треба да помогне Украјини да успостави своју територијалну цјеловитост – коју је она изгубила управо усљед америчког режирања државног удара, којим су на власт дошле пронатовске марионете, које су имале идеолошко надахнуће у пронацистичко-русождерској (није било ријечи „само“ о русофобији) прошлости Украјине из времена Другог свјетског рата. А Украјина је Америци требало да послужи као средство геополитичке егзекуције Русије којим би она изгубила мјесто регионалне европске силе, будући редуковане да геополитчке перформансе докатарининске, или чак допетровске Русије. Суштина тог плана је, дакле, да покуша да Русији „украде“ триста година њене историје…

Успјешна побуна на Криму, у Доњецкој и Луганској области – сјетимо се овом приликом и насилно, једним дијелом и у крви, у нацистичком стилу, угушених побуна у Харковској, Дњепропетровској, Запорошкој, Николајевској, Херсонској и Одеској области, у којима се већинско, рускојезично становништво ни најмање није било одушевљавало нацистичко-русофобним склоностима нових „власти“ – унеколико је покварила (англо-)амерички рачун, одгодивши и успоривши натовско присвајање Украјине. Дакле, Украјина је 2014. била просторно окрњена због своје јасне натовске интрументализације, с отворено русофобном идеолошком инспирацијом. Ово, незнатно редуковање просторно огромне државе само је успорило већ зацртани процес довођења нове Украјине у оперативно стање антируског оруђа-мостобрана. Но и то је Русији дало времена за предах и припрему за одбрану од недвосмислено надирућег натовског хегемона. Нијесу, дакле, сецесија Крима и побуна у потоњим ДНР и ЛНР антагонизовале спрам Русије новоинсталисане кијевске марионетске самозванце, већ су, напротив, од стране натоамериканаца биле изабране коловође преврата којима је Русија већ била „крива“ – зато што је Русија. Послије преврата то, нажалост, постаје и званична политика Украјине.

Но без обзира на то, и овако, само донекле геополитички окрњена, марионетска Украјина, као средство НАТО, била је уистину озбиљна егзистенцијална пријетња Русији. Сувишно је и нагласити да је на даљем антируском инструментализовању англофоноцентрични Запад радио све вријеме од насилног, крвавог преврата 2013. Русија је, дакако, све што се дешавало у Украјини будно пратила – до тренутка када је оцијенила да се више не смије само посматрати, упозоравати, каткад и преклињати, већ да се одлучно мора изаћи за захтјевом за добијање вјеродостојних, правно обавезујућих јемстава, или, ако од тога не буде ништа (што је постало јасно 23. фебруара 2022) – једностраном акцијом заштитити своју безбједност.

Поставља се питање зашто је Русија тако брзо реаговала на Блинкиново (америчко/натовско) судбоносно Не руским вапајима на уобзирење и правно оваплоћење њених увелико легитимних захтјева за заштиту сопствених егзистенцијалних интереса? Није ли могла мало причекати и, макар из тактичких разлога, медијски експлоатисати Блинкинов потез? У пропагандној завјеси подигнутој на Западу руским признањем ДНР и ЛНР, тај руски глас више нико не би хтио да чује, а камоли да саслуша. Друго, ваља претпоставити да је муњевита руска реакција, да се послије коначног прекида било каквих разговора о давању безбједносних јемстава Русији, одмах сјутрадан предузме акција против пронатовске Украјине, била условљена и неким сазнањима обавјештајне нарави, која, по природи ствари, још не могу бити објелодањена. Притом, нема никакве сумње да су руски војностратешки планови били раније спремљени, да је и руска војска на терену данима уназад била спремна, јер се, с правом, предвиђало да онај ко је преузео колосалну антируску иницијативу у Украјини – на томе неће зауставити. Тако је и било.

Да је руска акција у Украјини била изнуђена, види се, наизглед парадоксално, и по њеном току у првим часовима. Наиме, руска војска се из сјеверног смјера, из Бјелорусије, упутила ка Кијеву не само стога што је, по свој прилици, процијењено да би заузимање престонице обезглавило оружани отпор и симболички снажно дјеловало на украјинске нацисте и суверенисте него и зато што је тај пут ишао преко Чернобиља, трагичног мјеста совјетске и европске прошлости, на којем је ускладиштено мноштво атомског отпада, који је могао бити искоришћен за прављење тзв. „прљаве атомске бомбе“. Зашто је то важно? Будимпештанским споразумом из 1994. Украјина се одрекла нуклеарног наоружања зарад добијања безбједносних јемстава од САД, Русије и Британије (?!) за своје тадашње границе. Формално посматрано, Русија је двадесет година касније прекршила тај споразум. Суштински посматрано, тадашња, преслаба Русија дала је своје гаранције једној сасвим другачијој, такође слабој, притом корумпираној, посткомунистичкој, „неснађеној“, али не и нацистоидној Украјини, чији је raison d’être – и унутрашњи (културноидентитетски) и спољашњи (геополитички) – од 2013. постала антирускост. Истини за вољу, када дајете гаранције држави – не дајете гаранције режиму, идеологији итд. – али тешко да је ико у Русији 1994. могао наслутити у каквог ће се монструма изродити њихов просторно велики сусјед.

Притом су се постпревратнички украјински суверенисти нацистичке провенијенције неједном вајкали како нико не би смио посегнути на њихову Украјину да је она била задржала нуклеарно наоружање, или да макар прибави поменуту прљаву атомску бомбу. Та околност не би имало неки велики значај да се недавно у круговима украјинских власти није појавила замисао да би Украјина требало да поврати статус нуклеарне силе – прије свега ради заштите од Русије и успостављања своје територијалне цјеловитости. То да хипернестабилна, безмало европска „банана-држава“ од преко четрдесет милиона становника, чија се политичка врхушка повија под таласима утицаја западњачких управљача, бројних и моћних нацистичких снага, којима нелегалне власти све вријеме од 2014. повлађују, те украјинских олигарха – заиста би представљало геополитичку ноћну мору, не само за Русију. Ипак, подршка за овај пројект дошла је – ваљда због гриже „савјести“ због „издане“ Украјине – од званичника с британских острва, гдје, као и однедавно у Украјини, русофобија, већ традиционално, већ треће стољеће, у правилним интервалима, дјелимично помућује разум доносиоцима одлука. Дакле, и из тога разлога, руска предохранско-одбрамбена интервенција против украјинског првог, наступајућег војнополитичког ешалона НАТО, била је и морално оправдана, а хронолошко-динамички изнуђена.

***

Овим смо заокружили анализу значења и значаја текуће руске акције у Украјини. Сада бисмо покушали да освијетлимо дубљи оквир, урачунавајући и неке околности, сасвим скорашње, али и сразмјерно давнашње, које могу бити од помоћи за суштинско разумијевање овога, вјерујемо да нећемо претјерати ако устврдимо, свјетскоисторијског догађаја.

Прво, како је уопште дошло до оваквог заокрета у руској војнополитичкој стратегији? Заокрета, међутим, није било, већ су Руси с ријечи дубоког незадовољства геополитичким трендовима (сјетимо се само знаменитог Путиновог говора на безбједносном форуму у Минхену 2007, много прије „Мајдана“) – само, напокон прешли на дјела. Подсјетићемо да је, када је ријеч о Украјинској кризи, потписан споразум о њеном рјешењу („Минск II“), који, као ни „Минск I“, Кијев није поштовао. Заправо, то му ниједндога тренутка није било ни на крај памети, иако јој је он јамчио враћање читавог простор ДНР и ЛНР, што је сиротим побуњеницима с истока бивше Украјине јако тешко падало, али се против става своје заштитнице није могло. Притом је Русија, као непотписница споразума, а учесник преговарачког процеса, све вријеме била изложена санкцијама Запада због његовог „неиспуњавања“ од стране Украјине, у чему ју је све ввријеме охрабривао управо Запад! Није ли то било увредљиво и за интелигенцију и за достојанство? На крају је, када су биле потрошене све могућности и када је истекло вријема, услиједила је руска казна Украјини (и политичком Западу) за понижавајуће вучење Русије за нос – у виду преласка на дјела. Русија, ипак, није Србија нити Српска, с којима можете да фаворизујете протиправно понашање својих миљеника, да много пута преправљате потписане споразуме („Дејтон“), да не спроведете у цјелости Кумановски споразум, Резолуцију 1244…

Зашто је Запад изненађен прекидом руског вјечитог гунђања? Је ли одрживо да се годинама игнорише убједљива позивања на право, здрав разум, општељуски осјећај морала… – не на посљедњем мјесту, јер то је, напокон, „реалност“ – једне велике државе? Зашто су Англо-Американци, а у овом случају заједно с њима и потчињени им Кијев, који је годинама дрско изазивао Русију, вјеровали да она никада неће надвербално реаговати? Зато што су Британци изумјели, а, на њиховом трагу, Американци усавршили тактику насилничког лицемјерја, која се састоји у томе да се с позиције јачега, годинама, низом малих корака који иду у смјеру чији је циљ свима очигледан, створи таква нова ситуација да слабији – макар то била и Русија – у једном тренутку мора да је призна као неминовност, и да се (додатно) повуче. То је као да имате само наизглед уљуђеног силеџију који рачуна да ви, као „фина“ особа, нећете правити проблем, да се нећете супротстављати – јер је повод сваког тог малог корака наизглед недовољан за „тучу“ (за коју је насилник, иначе, спремнији). А у једном тренутку, кумулативним учинком свих тих малих корака-попуштања (пропуштања да се примјерено реагује), настаје таква ситуација да слабијој страни никакво супростављање више није могуће, тако да она само може да се уклони и призна тзв. „реалност“ (омиљена ријеч западњака када је ријеч о отмици КиМ).

Но од 21, а затим и 24. Фебруара постало је очигледно да је дошао крај такве, вербално принципијелне, а стварно неактивне, каткад и комичне Русије. Англофоноцентрични Запад, са своје стране, у својем резидуално колонијалном менталитету, и даље не може да схвати да је тако, односно не може да прихвати да се с мишљењем Русије убудуће има озбиљно рачунати – макар онако и онолико како бијаше случај у доба СССР. Тешко је, разумије се, сјећати се Хладнога рата с носталгијом, што, уосталом, не чинимо – али у односу на ситуацију униполарности (гдје један насилник може да злоставља око себе кога пожели), тадашња констелација била је, ипак, доста подношљивија, не само за Москву. Додуше, ово важи под претпоставком да англофоноцентрични Запад схвати да мора – ако већ нема дијаноетички капацитет да спозна да тако треба – да се врати на стара, биполарна, односно, урачунавши и Кину, мултилатерална „подешавања“ глобалне перспективе и глобалног дјеловања. У супротном, врло брзо Запад може имати још озбиљније проблеме с Русијом, која је, по свој прилици, оставила иза себе улогу онога ко се вјечито жали на своју уцвијељеност несхваћеног праведника окруженог господом сумњиве части…

Други важан момент у руској акцији у Украјини представља опозив насљеђа комунистичке унутрашње политичке картографије СССР, које се потоњим развојем историјских догађаја у доста случајева испоставила као предложак златентног, послије распада „нерушивог Савеза“ често радикално националистички потпириваног државотворство, које се излегло из тоталитарних инкубатора партијских номенклатура. Управо је о томе говорио Путин у својем првом историјском говору поводом Украјине, када је објавио и образложиоо чин руског признања ДНР и ЛНР. У том обраћању поменута је фраза која има историјски значај Украина имени Ленина (отприлике: „Украјина Лењиновог имена“). Ту није ријеч само о томе да је Украјина (тј: Украјинска совјетска социјалистичка република) била једна од савезних република унутар СССР, које је репрезентовале лењинистичко начело рјешавања „националног питања“ сходно једва ичим ограниченом праву народа на самоопредјељење. Особеност УССР, чији је идејни творац, али и „цртач“, био Лењин, човјек који је руско племство назвао „великоруским олошем“, била је у томе да су у њен састав биле утјеране бројне територије с изразитом неукрајинском већином, које никада нијесу припадале нечему што би се могло сматрати „Украјином“. Заправо „Украјина“, као УССР, и јесте била вјештачка творевина у коју су били угнани милиони Руса, из Харкова, Донбаса, Новорусије (читаве приморске територије, не само данашње црноморске Украјине, коју је Руска царевина извојевала од Османског царства крајем XVIII стољећа), које немају ничег заједничког с историјским појмом Украјине, уз сву њену историјскогеографску магловитост… Ако се, наиме, упитате гдје је била Украјина у XVII, XVII, XIX стољећу – тешко ће се добити једнозначан одговор.

Из перспективе историје самосталне Украјине од касне 1991, може се рећи не само да је у њој, захваљујући образовном систему и културним установама, стасало ново, русофобно покољење него и да је њен геполитички смисао био да буде противтежа Русији. Том у њу унапријед уграђеном спољнополитичком задатку, том смислу постојања засебне украјинске државе, упркос многостољетној заједничкој историји с Русијом, било је уподобљено споља приправљено, русофобно украјинство, које је новијег датума, а суштински је различито некадашњег, историјског „украјинства“, као етнографског, стицајем нешто другачијих историјских околности образованог варијетета интегралне рускости. Притом је и геополитичко и културноидентитетско конструисање антируског украјинства спроведено споља – прво, некада, од стране Курије, Пољске и Аустроугарске (у западној Украјини), а друго посљедњих деценија, од стране САД и НАТО, када се вирус западноукрајинске русофобије проширио цијелом постсовјетском „Украјином“.

Признањем Донбаса, којим је најављена спремност на дјела, Русија је поручила да је антируско украјинство, у оба смисла, историјски доведено до апсурда, и да му зато мора доћи крај – тако што ће, ако не буде друге, ако не буде разума у званичном Кијеву, Русија дјелатно опозвати антируску геополитику Запада у Украјини. Управо се то дешава од четвртка 24. фебруара. Чином признања Донбаса Русија је ставила до знања да за њу не само границе него и постојање овакве, по њу смртно опасне Украјине нијесу неприкосновени. Нажалост, на Западу, али ни на Крешћатику, ту посљедњу поруку упозорења, саопштену у обраћању које се већ тада могло разумјети као смртна пресуда данашњој Украјини, нијесу узели заозбиљно.

. Овдје се може повући аналогија између Украјине и Црне Горе. Послије историјског уједињења Црне Горе с осталим српским земљама, смисао биао какве њене „независности“ јесте прављење од ње „Антисрбије“, чему би, јасно, мора бити уподобљен антисрпски политички идентитет новоконструисаних дукљанских, расрбљених Црногораца. Као и с Украјином, и геополотичко и кuлтурноиднтитетско антисрпско црногорство споља је грађено. Мржња Дукљана (и осталих постјугословенских „постсрба“) према Србима оружје је трајне геополитичко-геокукултурне константе Запада – сузбијати Србе, свуда и колико год је могуће. Украјински и дукљански нацизам јесу параисторијски феномени који се могу описати као бивање туђим оруђем које говори – мржњу према својима, штавише према најрођенијима.

Индикативно је да су и антисрпска Црна Гора и антируска Украјина преформиране у доба социјализма, од стране несрпских/антисрпских, односно неруских/антируских елита. Под маском социјалне еманципације потлачених, која је, ваљда, требало бити национално индиферентна, комунисти су повлачили међурепублике границе, контруисали републичке-паранационалне идентитете, што је, сада је јасно, био посебно перфидан облик, да тако кажемо, унутрашње протогеополитике, која је у одређеном историјском тренутку попримила карактер међу-народне реалности. Индикативно је како постјугословенски и постсовјетски, национално „еманципаторски“ настројени шовинисти, заједно са западњачким либералима, не допуштају могућност и најмање ревизије некадашњих комунистичких, „унутрашњих“ граница. Као да су их цртали у дослуху… И Пентагон и разноразна шовинистичке, нацистиче, чак и исламскофундаменталистичке братије, стоје на бранику Лењиновог, Стаљиновог и Брозовог картографског насљеђа… Та солидарност овог идеолошког мноштва кључна је претпоставка за успостављање modusa opеrandi антируске/антисрпске геополитике: конструисање псеудонационалнога од географско-историјски специфичнога, односно од регионалнога.

Они који своје „идентитет“ дугују другима, другима има и да се одужују, и то (дуго)трајно, јер им мањкавост у „крштеници“ обично стално отежава коначну националноидентитеску консолидацију. Они стога, према потреби, и служе (геополитички) „значајним другима“ – макар то не били исти они који су им изворно „кумовали“. То притом не важи само за недовршене или конструисане псеудоетничности него и за остале погранично-маргиналне народе. На тај начин трансепохална солидарност империјалног мишљења и дјелања – нарочито на подручјима маргиналних limesa – као свој политичкоменталитетски пандан проналази спремност на послушност текућем геополитичком хегемону, ко год он био. Довољно је у том погледу видјети континуитет подложност Њемцима у Другом свјетском рату, те Американцима послије Хладног рата – код Румуна, Бугара, Албанаца, Хрвата, муслимана, трију прибалтичких народа и дијела Украјинаца, нарочито оних из њеног западног дијела.

Тако је и могуће да оно што је настало као „Украјина Лењиновог имена“, данас, све до 24. фебруара, постоји као Украјина  англо-америчког наума. Уз све историјске, геополитичке, културнотрадицијске различитости, оно што им је заједничко јесте русофобија, која повезује Лењинову русофобну намјеру и мајдановску русофобну изведбу. Савремена Украјина, оваква каква данас јесте, није само чудновата стога што почива на негативним идентитетским премисама, или пак зато што се одржава путем терора над идентитетски несагласнима. Поред геополитичке опасности по Русију, која је суштинска и највећа, оваква Украјина може субверзивно дјеловати према руској јавности као примјер „узорних“ – макар у очима неких руских „либерала“ (иако су ти односи заправо лакејски). Наравно, овај момент је у најбољем случај другостепен, и тешко да је могао утицати на руску одлуку за прављење радикалног геополитичког преседана 24. фебруара.

Но било како било, приморавање Русије да нападне украјинску марионетску парадржаву представља капиталну англо-америчку аморалну побједу. Путем 2013/14. спроведене, а онда у континутиету екслоатисане колосалне геополитичке провокације Русије – којом је она дословно натјерана на рат против натовскога нахочета – Англо-Американци су остварили неколико предности: 1) у очима међународне јавности компромитовали су Русију као државу-агресора која се служи силом у рјешавању проблема у међудржавним односима; 2) Русију ће „оковати“ санкцијама не би ли је што дуже суспрезали и, колико могу, уназадили; 3) у очима европских савезника легитимисали су „право“ НАТО на даље постојање, које је било под знаком питања све вријеме од краја Хладног рата, због чега се, поред осталога, и прибјегло натовској егземпларној агресији против СРЈ 1999; 4) овом изнуђеном акцијом Русије милиони Украјинаца постаће, врло могуће, дуготрајно антируски настројени, или ће се још више утврдити у својој ранијој русофобији, што отвара могућност субверзивног, антируског дјеловања Запада на територији (бивше) Украјине и када она буде војнополитички пацификована, што би требало да се деси у сасвим догледно вријеме.

На крају, покушаћемо нешто да кажемо и о „украјинској перспективи“, посматраној с позиције трећег лица. Становници данашње Украјине, поред мањинā, представљају мјешавина Малорусā, Русā (тзв. „Великорусâ“), Волинацā (која се добрим дијелом преклапа с древном Црвеном Руси), Русинā, а који су сви, вољом бољшевикā, потпали под одређење „Украјинаца“, што с постсовјетском независношћу, постаје одређење мјесног „политичког народа“. Због тога, за добар дио них, па чак и за неке етничке „Русе“, Украјина и Украјинац постале су ријечи њихове државно-националне идентификације. Неколико нараштаја живота у совјетској Украјини многима је било довољно да забораве конструисаност и неповезаност многих дијелова и житеља данашње Украјине с „историјском Украјином“ – ако ико уопште зна које територије она тачно обухвата, будући да је Украјина била дуготрајни провизориј чије су „границе“ била одређене негативно – односом трију сила (Руса, Пољака, Татара/Османлија) – тако што је „украјинско“ било оно што не бијаше у руским, пољским, тараским/османлијским рукама. А „Украјина“ значи крајина, међудржавни, односно међукултурални простор, дакле ништа чврсто и стабилно, што је слабашна полазна позиција за „нацијотворство“. Одлучујућу улогу у заборављању да је УССР била арбитрарни конструкт имао је систем образовања путем којега су се, једним дијелом чак и доба СССР, неутемељене и беспредметне историјске конструкције украјинског националног романтизма из XIX стољећа издавале за историјску истину. Тако је – а ми у бившој Југославији то добро знамо – лаж постала темељ идентитетске реалности нових Украјинаца.

Заборав артифицијелности Украјине, уз системску индоктринацију која се ширила из Волиније (с Галицијом), многе становнике Украјине убиједио је не само да су они („права“) него поврх тога још и древна нација, штавише једини истински насљедници древне Руси – насупрот „азијатским“ Русима („Москаљима“). И тако, на основу лажне идеолошке конструкције националног украјинства, а уз помоћ парадржавотворног позитивизма, чија је срж да је све оно што оно што је затечено на територији постсовјетске Украјине јесте њена неотуђива, историјска тековина, обликовао се савремени, по емотивном набоју никако занемарљиви украјински патриотизам. Ако је, међутим, искуство показивало да, природно, милиони становника Украјине не дијеле такав доживљај „своје“ државе, то је за украјинске државољупце и „домољубе“, а нарочито нацисте, био повод за одбојност, па и мржњу према таквим суграђанима, што ће 2014. прерасти у могућност њиховог некаажњеног убијања, не само на фронту. Све што је затечено у Украјини у њеним бољшевичким границама има у њој да остане, макар по цијену терора, с елементима геноцида (не само на подручју ДНР и ЛНР него у свим побуњеним областима југа и истока Украјине 2014) – над државноидентитетски неподобнима. Таквим политичким Украјинцима, као и политичким Хрватима и политичким Босанцима, требају само територија УССР, односно Социјалистичке републике Хрватске, односно Социјалистичке републике Босне и Херцеговина – али без Руса и недомољубних Украјинаца, односно без Срба.

Парадоксално, само наизглед, они који толико држе до својег („супстанцијалног“) идентитета, неодступно бране тековине националноиденитетских нихилиста (комуниста). А можда се, ипак, иза националне „незаинтересованости“ потоњих крила субверзивна русо/србофобија? У сваком случају, картографско празноверје и измаштаност древног националног идентитета културна су подлога данашње украјинске државности. Поред пошасти специфично украјинског нацизма, те навикнутости на државноидентитетску ирегуларност украјинске државности, значајну улогу у совјетско-постсовјетској консолидацији политичког украјинства – будући да је прије СССР оно било маргинални феномен код малобројне „национално“ свјесне, махом аустроугарски подржаване врхушке – у посљедњој фази савремене државности Украјине, одриграо је још један момент. Ријеч је о мирење са свеприсутношћу украјинског нацизма од стране обичног, пристојног украјинског човјека, који је пристао на разне врсте моралних компромиса, затварања очију пред бруталним и раширеним чиновима друштвено свуда видљивог насиља, а све због „угрожености Украјине“ од московског „диктатора“. Умјесто да се активно супротстављају нацизму, често персонално-социјално повезаном с разним видовима социјалне патологије, грађански уредни, „патриотски“ Украјинци кривицу за жалосно стање у својоја зељи сваљивали су на Москву, надајући се да ће све то проћи када се ријеши питање граница, успут налазећи и додатно оправдање за овакве појаве – јер „неко мора бранити Украјину“. И тако се, на концу, украјински нацизам примио у украјинском друштву, и то не само код нациста… За ових осам година он је увелико нормализован, као што је, у обрнутој сразмјери, стигматизована, неријетко и демонизована „прокремљовска“, „москаљска“ позиција.

У постсовјетско вријеме један од највећих геополитичких „гријехова“ – за доминенатни Запад, а посебно за источноевропске и постосвјетске елите – била је и остала тврдња о штетности разбијања СССР. Предсједник Русије Путин неједном је престанак постојања те државе називао прворазредном историјском катастрофом. Ових дана су савјетници духовно занемоћалом Бајдену управо то ставили у уста. Сви ти негативни коментари Путинове „совјетофилије“, по правилу, „превиђају“ да „носталгија“ за државом која се, стицајем околности, звала „Совјески Савез“ не значи нужним начином и носталгију за совјетским социјализмом. Путин је много пута, па и у двама овоседмичним историјским обраћањима јасно исказао свој изразито негативни став према комунистичком тоталитаризму. Другим ријечима, демонтирање комунистичког система није морало бити праћено разбијањем заједничке, савезне државе; макар теоријски није морало бити тако. Ова хипотетичка могућност је вриједно у најмању руку вриједна разматрања.

Ако се, поврх тога, погледа каква су „врата пакла“ отворена с аутоматским добијањем неазвисности совјетских република, уз мноштво произвољно/неправедно повучених међуетничких граница, с неријешеним статусом и колективним правима многих етничких и културних скупина у новонаталим творевинама, поставља се питање коме је заправо одговарала оваква неодговорна разградња СССР? У сваком случају – републичким елитама и њиховим насљедницама из доба вишестраначја и наравно оном дијелу Запада који и послије побједе „слободног свијета“ у Хладном рату није престао да свијет посматра у геополитичким категоријама, осјећајући све јачи апетитит. Да ли је „Путинов рат“ у Украјини корак ка обнови СССР? То свакако не може бити зато што би се, послије хипотетичког насилног присаједињења Украјине Русији, такав подухват на томе морао завршити, тј. не би се могао наставити, а сасвим сигурно би био неодржив.

Није, међутим, овдје ријеч о томе што Русији треба проширење за Украјину, већ уклањање геополитичко-егзистенцијалне пријетње по себе из овакве Украјине. Процес разбијања СССР је неповратан, због чега, опет, не бисмо смјели изгубити из вида да стварност империје увелико предупређује метастазе недовршених, „погрешних“, измишљених, злоћудних историја/идентитета неких приграничних, постимперијалних колективних ентитета. Хипотетички говорећи, успјешно демократизовани СССР, односно СНГ, предуприједио би отварање Пандорину кутије сучељавања погрешних мапа, малољетних колективних идентитета и свега злоћуднога што је у њој, како се касније открило, пребивало. У то тешко да може бити сумње. Никада нећемо сазнати да ли је некадашњи СССР могао бити демократизован, јер то напросто нико није покушао, а могућност накнадног пробања нечега таквога, по природи ствари, не стоји на располагању.

Гледајући у смјеру догледне перспективе, Русија мора наћи начина да на геополитички (макар) задовољавајући начин изађе из Украјинске кризе, у коју је била увучена и због неблаговремености своје реакције на збивања у Украјини 2013/14. године. За њу је од подједнаке важности да послије добијања рата против данашње НАТО-Украјине, пожељно је за што краће вријеме, са што мање својих и непријатељских жртава, пронађе одржив политички модалитет сусједских односа с простором послијенатовске Украјине. Но тиме се не завршава питање достизања минималне формуле сопствене безбједности. Из Украјине јој је пријетила, највећа, али нипошто једина опасност. Ракетни системи у Пољској и Румунији и даље су ту, а русофобни, припетроградски Прибалтик увијек може бити способан за слична изненађења. Русија ће морати још пуно да разговара и преговара, не само с Американцима него и с њиховим русобофним вазалима. Надамо се да ће разговори бити довољни за долазак до рјешења. То није само у интересу Русије него и свијета.