Мрак тамног вилајета „прогутао“ је светску политику, неки се у том мраку крећу по инерцији, неки по интуицији, неки грабе шта им је под рукама, неки се хватају оружја, нико никоме ништа не верује, свако сваког држи на оку.

Билатерални разговори, руско-амерички, због тога су добро дочекани код свих који стварност оцењују ослањајући се на објективност и рационалност. Било какав договор помогао би да се унесе макар мало светла у таму вилајета. Озбиљан, стратешки, дугорочни споразум значио би „излазак“ на светлост дана, барем за западну Евроазију. Опет би се знала некаква правила игре, утврдиле би се линије које супарници не смеју прелазити.

Међутим, преговори су у старту запели. „Тамновилајетска дилема“ надвила се и над америчким доносиоцима одлука. „Ако пристану – кајаће се, ако не пристану – кајаће се!“

Руска страна инсистира на обустављању даљег ширења НАТО-а. И тражи да то буде потписано официјелно, на папиру. Именица „бумага“, претходних седмица, када је дебатовано о овој ствари, спомињана је пар стотина пута. Наглашавају то – Путин, Лавров, Шојгу, Рјабков… Логично, пошто претходна усмена обећања о неширењу НАТО-а ка Истоку, дата изричито и недвосмислено Горбачову, а затим полугласно и полујасно поновљена Јељцину, нису испуњена. САД нису одржале реч.

Тврдње Јенса Столтенберга како никаквих усмених обећања није било, делују јалово и неубедљиво. О томе се говорило још пре тридесет и кусур година и тада не бејаше демантовања.

Дакле, предуслов за усаглашавање озбиљног, стратешког, дугорочног споразума јесте потписани договор: нема нових учлањења у НАТО! Где још НАТО може да се шири? Остале су две балканске државе ван овог војног савеза (Србија, БиХ), три кавкаске, од којих је Јерменија у ОДКБ што искључује учлањење у Северноатлантску алијансу (тако да као кандидати фигурирају Грузија, у неком развоју ситуације можда и Азербејџан), Украјина и Молдавија.

Приметно је, три најзаинтересованије земље – Украјина, Молдавија и Грузија, имају нерешене територијалне спорове или проблематизовано питање државних граница, што их такође онемогућава да приступе НАТО-у. Да ли ико, објективно и рационално оцењујући, може тврдити како ће, зарад ширења НАТО-а Шпанија ратовати у Придњестровљу, а Португалија у Абхазији? Неће у такве авантуре улазити ни САД, а камоли европске чланице НАТО-а. Зато, док се ови спорови не реше, у пракси не може ни бити ширења НАТО-а на просторе које су Русима „најакутнији“.

Из овог угла посматрано, Вашингтон би могао пристати на руски захтев. Србија и БиХ ионако су у окружењу НАТО-а, на остале до даљњег не могу рачунати.

Шта би САД добиле у том случају? Највероватније брзу и ефикасну деескалацију на „источноевропском фронту“, утврђивање нових правила игре са Русијом, дефинисање међусобних права и обавеза када се говори о европској безбедности.

Главни изазивач за САД није Русија, већ Кина. Деескалација на „источноевропском фронту“ оставља више простора за активно деловање на азијско-пацифичком. Иако тако не делује слушајући гласове из Бајденовог окружења, време ће показати да у САД не мањка и оних који овако размишљају. Пре свега међу републиканцима.

Чему „самозакопавање“ у Јужној Осетији и Донбасу, док Кинези јачају позиције на целом простору од Корејског полуострва до источноафричке обале, па онда даље, јужноатлантском трансверзалом стижу до Латинске Америке.

Још за Обаминог вакта ужасно лоше су одређени приоритети, закаснило се у конкретним реакцијама на другој страни света, свака година неделовања против Кинеза сада изгледа као деценија, пропусти постају ненадокнадиви.

Због непристајања на руски захтев, у САД ће се кајати, пошто амерички потенцијали моћи нису толики да им дозвољавају истовремену „борбу на два фронта“. Непристајање значи даље „развлачење“ ресурса, пажње, иницијатива на мање важна геополитичка жаришта, док Кина „расте“ и у томе нема ко да је заустави.

Али шта ће се још десити ако Вашингтон пристане? Моментално ће пропасти све америчке аквизиције у набројаним државама, деценије рада државних служби и невладиних организација постају „напуштени пројекти“, досегнути ниво утицаја неће моћи одржати. Самим тим, из западног угла гледано, уследиће „ресовјетизација“ читавог географског појаса који се граничи са Русијом.

Последично, смањиће се амерички утицај чак и у неким источноевропским чланицама НАТО-а. Бугари су први на листи оних којима у Вашингтону ништа не верују. И ту се листа не завршава. Остаће и много тога упитног у релацији са ЕУ, гласније ће се говорити о стварању европских војних снага. Због пристајања на руски захтев у САД ће се кајати, пошто ће америчка улога у Европи бити редефинисана, руска зона утицаја увећана, а поврх свега – поверење у „америчку изузетност“ код вишедеценијских савезника рапидно ће копнити.

Вашингтону јесте неопходан договор са Москвом. Само, то није лако постићи! Нека цена мора се платити.

Стална представница САД при НАТО-у Џулијана Смит не види простор за компромис око ширења Алијансе:

„Наша врата остају отворена. Нико нема право да их залупи ногом.“

Очекивана прва порука. Лако је било другима држати лекције како „нема бесплатног ручка“. Требаће времена да се схвати и на сопственом примеру како рачун пре или касније дође на наплату. А до тада, трајаће тумарање по тамном вилајету. Можда и прерасти у нешто горе од онога што данас имамо.

Бранко Миљковић у свом „Тамном вилајету“ пише:

Без договора и „бумаге“ нема ни макар мало светла нити изласка на светлост дана. А ако не буде договора – остају други начини. После чега ће кајање за многе, а међу њима и САД, бити још веће.