ИНКЛУЗИВНОСТ ПРЕМА АЛБАНЦИМА: Да ли се само на Балкану ратује због мањка демократије

Као што је Расим Љајић приметио „готово идентичан рукопис или модел” онога кроз шта сада пролази Македонија и онога што смо ми имали 2001. године на југу Србије, тако су многи запазили и сличну реторику везану за догађаје у које су умешани Албанци у овом региону. Поводом догађаја у Куманову у којем је страдало осам македонских полицајаца и 14 припадника наоружане албанске групе која је ушла с Косова, стални известилац Европског парламента за Македонију Иво Вајгл изјавио је да је заустављање политичке кризе и насиља у Македонији услов да та земља ове године добије позитиван извештај о могућем почетку приступних преговора с Европском унијом, те да македонске власти морају показати „инклузивност” према македонским Албанцима. Потом су и амбасадори „шесторке” критиковали премијера Николу Груевског, наводећи да су разочарани игнорантским односом владе према опозицији и упозорили га да би то могло да утиче на македонске евроинтеграције.

Реч је, дакле, о демократском дефициту македонске власти, због чега, ваљда, неки Албанци пуцају на македонске полицајце и обрнуто. Па ће се ти Албанци смирити и положити оружје ако у Скопљу буде власт која је више демократски оријентисана од ове Груевског.

Слични гласови су деведесетих стизали са Запада, а усвојила их је и тадашња опозиција, тражећи начине да обори режим Слободана Милошевића. Све ће бити другачије, па и однос према косовском питању, кад оде Милошевић. Јер, Косово је демократско, а не територијално питање.

Говорећи о овој паралели, драмски писац Ненад Прокић примећује да Запад помиње и реч тероризам у својим медијима када је реч о догађајима у Македонији, али ипак под знацима навода.

„Додају и да је реч више о политичком него етничком питању. Можда они знају више него ми, а и недостатак демократије у балканским земљама је очит, међутим то Западу не смета у Кини, где је далеко очитије. Старо лицемерје не треба да чуди, Запад на Балкану има своје миљенике, али када велика група наоружаних људи упадне на територију друге државе, без обзира на то ко их је организовао, то јесте и остаће тероризам, и то без знакова навода”, оцењује Прокић и, подсетивши на случај Фокландских Острва, додаје да демократско питање не може да буде одвојено од територијалног, као ни од било којег другог питања, што на Западу одлично знају.

После пада Милошевића, аргумент о његовом демократском дефициту више није користио новим властима. Узалуд је на то подсећао Небојша Човић, један од лидера ДОС-а.

На првим разговорима Београда и Приштине у Бечу, октобра 2003, тадашњи потпредседник владе и шеф Координационог центра за КиМ Човић оптужио је приштинске званичнике да, уместо да искористе бечки састанак за дијалог о горућим животним проблемима, настављају да опремају Косово државним атрибутима. Подсећао је да су на вишенационалном Космету вековима заступане идеје деструктивног национализма и брањена тврдња да је косовско-метохијско питање у ствари територијално питање. За Србију и Црну Гору је питање Космета демократско питање, то јест питање људских права.

„То је садржано у формули ’стандарди пре статуса’, од које се никако не може одступити”, говорио је Човић.

Ипак, после неколико година стигло се до формуле „статус пре стандарда”, јер су албански лидери успели да убеде међународне посреднике да без пуне власти на Косову нису у могућности да обезбеде одговарајуће стандарде за Србе у покрајини. Дакле, прво територија па демократија.

О томе је говорио Владислав Јовановић, некадашњи министар иностраних послова Савезне републике Југославије и амбасадор у УН, наводећи да је „тврдња ДОС-а током изборне кампање пре 5. октобра 2000. да је Космет демократско питање и да ће се са сменом власти створити услови за његово демократско решавање била је колико наивна толико и нојевска”.

„Била је мешавина непознавања суштине проблема и бежања од његовог одговорног решавања. То је албанским сецесионистима било довољно да, уз подршку и подстицај својих америчких спонзора, наставе са несметаном изградњом државних структура Космета, са нескривеном намером да и на тај начин прејудицирају исход решавања коначног статуса те покрајине”, рекао је Јовановић за „Печат” 2008. године, после једностраног проглашења независности Косова.

Објаснио је тада и да је био први који је међународној јавности (ОЕБС-у) саопштио „да је Космет територијално питање, а не проблем мањинских или људских права”.

„После мог одласка из савезне владе и премештаја у Њујорк, моје могућности утицања на правац решавања питања Космета биле су сведене на нулу”, навео је он.

Да није било Милошевићевог дивљања, могло се нешто учинити с опстанком Косова у Србији, сматра Жарко Пуховски, професор Филозофског факултета у Загребу. На питање да ли мисли да је опозиција била свесна да неће моћи да оствари оно што је обећавала за Косово, он каже да су опозиционари говорили нешто што им се чинило да је ефектан аргумент којим би могли добити неке умерене националисте на своју страну, али нису били сигурни да је то што говоре тачно.

Ситуација у Македонији, међутим, пре се може поредити са оном у Хрватској деведесетих него са Србијом и Косовом, додаје он, јер и у Македонији је реч не о територији него о једној мањини која је знатно јача по броју од српске у Хрватској, али која је расута по разним деловима територије. Он је, подсећа, 1990–1991. говорио да нису проблем Срби у Книну и Хрвати у Загребу, него Срби у Загребу и Хрвати у Книну и да ће они бити жртве.

„И то се и показало. Дакле, да се ради управо о томе да се национално питање не може територијално решавати, него на нивоу читаве заједнице. Али ја сам говорио о томе у контексту демократске конституције, која је, као што знате, остала у сенци рата. У Македонији је нека друга ситуација, нема рата и ја не верујем да ће га бити, мислим да ће у Македонији и даље бити оваквих спорадичних, више или мање заоштрених инцидената”, каже Пуховски.

Он не верује да наоружане албанске групе имају подршку Запада и да се због тога сада више говори о слабим демократским капацитетима власти у Скопљу. Како наводи, у Европи влада таква антимуслиманска хистерија да је незамисливо да је било ко и приближно, не подржао, него био неутралан према насилним актима који се могу довести у везу са муслиманским корпусом. А Америка, традиционални савезник Албанаца, по његом мишљењу је потпуно незаинтересована за ову регију.

Овакву реторику према Македонији он приписује „нечистој савести” НАТО-а и Американаца пре свега, „а као и обично, уз Американце су сви други другоразредни”.

„Да није било грчког национализма, Македонија би данас била у НАТО-у и тешко да би се онда баш тако одлучивали да се убацују на њену територију. А Македонија није у НАТО-у само зато што грчки национализам то не допушта”, закључује Пуховски.

Тагови: Албанци, Балкан, Демократија, Расим Љајић, Рат