Владимир Коларић: О масовним гробницама у Донбасу

Сједињене Државе су без икакве жеље за расправом одбациле тврдње из Руске Федерације о проналажењу масовних гробница цивила у Донбасу, који су страдали као жртве гранатирања од стране украјинских снага, и то у време потписаног примирја, називајући те тврдње „измишљеним изговором за инвазију“.

Нећемо улазити у питања лицемерја америчких власти, које су у савезничком односу са Украјином и од којих не можемо очекивати непристрасност, али желео бих да укажем на размере и природу злочина над руским народом у овом делу света, а који би нама требало да буду веома добро познати, из нашег историјског искуства, које, нажалост, често потискујемо.

Када сам 2018. године био у Луганску као учесник конференције „Историјске везе Русије и Србије“ на једном од тамошњих универзитета, један од домаћина била ми је заменица министра спољних послова Луганске Народне Републике. Ова млада, енергична и интелигентна жена по занимању је била криминолог, што уопште није било чудно, с обзиром да се Министарство спољних послова ове тада непризнате републике углавном бавило истраживањем масовних злочина у сукобима започетим 2014. године.

Од кад пређете границу са Русијом из правца Ростова, поред призора угашених рудника, пред вама се смењују масовне гробнице и то готово наизменично, из Другог светског рата и из овог најновијег. Дакле, имате гробницу из једног, а педесет метара даље из другог сукоба. У оба случаја извршиоци су били исти, следбеници украјинског фашизма подржани од стране тада доминантних западних сила. Такође, и жртве су биле исте – носиоци руског идентитета овог дела некадашње УССР, они који желе да говоре руским језиком и сматрају себе делом руског света, односно руског културно-цивилизацијског круга.

У оба рата постоје сведочанства не само о бројности страдалих, већ и о, као прво, систематичности и организованости насиља, што сведочи о геноцидним намерама, и као друго – о изузетној бруталности извршења, укључујући клање, маљеве, јаме, растрзање тела везаног за возила која иду у супротним смеровима, одсецања делова тела и слично. Поред систематског културоцида у оба сукоба, уништавања културног наслеђа и културних и образовних институција у сврху затирања руског идентитета и културе памћења на отпор фашизму, натросечно пуно жртава је било међу децом и младима, што се може објаснити само систематском намером, а никако случајношћу ратних околности.

Иако је кад сам ја био у Луганску тамо увелико владало примирје, сваке ноћи су прелетали пројектили с непријатељске стране: у Славјаносербску, који је и сам подељен линијом разграничења, односно фронта, два дана пре мог доласка један човек је убијен из снајпера док је радио у својој башти, а свештеник цркве Светог Стефана, коју су својевремено основали Срби, рекао је како је претходна ноћ била једна од ретких када није било гранатирања.

Донбас је рудама и плодном земљом изузетно богато тле, а због позиције представља редовну мету освајача са запада, који би, ако пробију линију одбране код Дона, лако продрли ка Кавказу и територији иза Урала, пресецајући везу између Каспија и Црног мора, што би све било фатално за Русију. Ово тле, поред огромног геолошког и културног богатства, које је рај за археологе, у својим дубинама, у слојевима, крије и остатке настрадалих у вековној одбрани овог тла и Русије од многобројних освајача. Наравно, да будемо јасни, у слојевима крије и лешеве самих освајача који су у великом броју заувек остајали на тлу које су хтели да прегазе. У Музеју Донбаса, који сам посетио, постоји читава колекција немачких шлемова из Другог светског рата.

Намере западних сила према Русији имају дуг временски континуитет и не бисмо смели да се правимо равнодушни и лажно објективни, јер нас се те намере и те како тичу, свиђало се то нама или не. То није питање емоција, него разумног и логичног увиђања реалности начина на који нас види политички Запад, шта год ми радили у конкретним околностима. Такође, ниво мржње којој су изложени становници Новорусије од стране својих бивших, конвертованих сународника не би требало да чуди народ који је преживео Јасеновац и НДХ. Окретање очију од размера тих страдања и природе мржње која их је изазвала нипошто није ствар разума и политичког реализма, него је дубоко патолошка, и једна је од највећих и, очито, тешко решивих дефеката српске елите.

Упознавање са ситуацијом у Новорусији зато може бити огледало које ће нам помоћи да видимо и сопствену ситуацију и свој лик онако како га виде наши непријатељи. А он не сме бити лик немоћне и пасивне жртве, већ бескомпромисног и увек будног борца за слободу. А такав никад не сме да окреће очи од истине, колико код она била страшна и колико год обавезивала. Освештавање и осмишљавање те истине у основи би требало да буде основни циљ наше културе, јер у супротном – она је само шминка и поље ситних моћи и сујета, а то нипошто не би смела да буде.

Владимир Коларић је прозни и драмски писац, теоретичар уметности и културе, аутор књиге „Хришћанство и филм“. Ексклузивно за Нови Стандард.