На једној од црно-белих фотографија распоређених на 15 паноа, који из Бањалуке пристигоше у Ужице да прикажу мало познате детаље из приватног живота познатог књижевника и народног трибуна, старица у крилу држи отворен споменар и у њему ружу.
Њој, Милки Кочић, тај цвет је поклонио супруг Петар – 66 година раније.
По њему и изложба аутора мр Зорана Пејашиновића, коју је припремио Архив Републике Српске, и носи име „Ружа у мећави“, а ових дана може се видети и у Историјском архиву Ужице у чијем власништву ће и остати.
– Петар Кочић нам је свима познат као књижевник и политичар, али мало знамо о његовом интимном животу и односу са супругом Милком. Управо ова изложба, не велика, али значајна, говори о љубави две особе која је трајала и после Кочићеве смрти – казао је на отварању изложбе Бојан Стојнић, директор Архива Републике Српске.
Зашто у наслову ружа? Петар (1877-1916) је на првом љубавном састанку својој Милки (1882-1966) поклонио ружу, а она ју је чувала до смрти, иако је мужа наџивела пола века. Мећава – зато што је чест мотив у Кочићевим приповеткама.
– Иако су се сретали још као деца, двадесетдвогодишњи Петар и пет година млађа Милка упознали су се 1899. године у Бањалуци, пред његов полазак на студије. Петар је сутрадан, на првом састанку, лепој Милки поклонио примерак „Босанске виле“ и – црвену ружу. Милка је тада имала браћу Милана, Драгутина и Стевана и сестру Љепосаву, а касније ће се родити још и Вукосава, Светозар и Ружица – наводи аутор изложбе, бањалучки професор Зоран Пејашиновић.
Како је наведено у каталогу која прати изожбу „Ружа у мећави“, Петар и Милка венчали су се септембра 1904. Шест година касније у Сарајеву родио им се син Слободан, али се разболео од туберкулозе и умро новембра 1913. Маја 1914. у Београду добили су ћерку Душицу. Велики рат Петар Кочић дочекао је у на лечењу у београдској душевној болници. У тој установи, са тек навршених 39 година, преминуо је 1916.
– Кочић се може видети на укупно шест фотографија, свакако црно-белих. Од тога су четири портретне, а међу њима и најстарија, начињена у Бечу почетком 1901. године. Две Кочићеве групне фотографије добро су познате стручној, па и широј јавности: на једној је познати писац у друштву двадесетак жена и деце у Ситници код Рибника 1907. године, а на другој са групом студената и старешином мостарске Фрањевачке богословије на Иван планини 1913. године. Тих шест фотографија Петра Кочића биле су познате породици, па и његовом унуку Петру Павићу, који је 1977. за београдску „Илустровану Политику“ дао интервју под насловом „Цео живот на шест слика“ – објаснио је професор Пејашиновић.
Петрово детињство, наставља он, као и касније науковање у Сарајеву и Београду, обележили су немаштина, неретко и празан стомак, те је скупо фотографисање дуго остало његов пусти санак. У томе, као и чињеници да Кочић, како је касније сведочила његова супруга, није волео да се фотографише ваља тражити одговор зашто нема његових фотографија све до студија у Бечу.
Милка Кочић потицала је из имућније породице Вукмановић и иза ње остало је значајно више фотографија. На изложби која је стигла у Ужице је неколико портрета „лијепе госпођице Вукмановић“, као и петнаестак каснијих фотографија, углавном са сестрама, ћерком Душицом и унуцима.
– И на крају сликоказа, једна антологијска фотографија: На њој бака Милка Кочић, пред смирај живота, у крилу држи споменар и у њему – ружу! Ону коју јој је Петар даривао на првом састанку, шездесет и више година раније – навео је аутор изложбе.
Њено трње, појаснио је Пејашиновић, сведочи о пишчевом избивању и тамновању, смрти малог Слободана, о Петровој болести и увенућу, о Великом рату. А латице, казао је, о зрацима сунца, јеликама и оморикама, здравој кћери и унуцима и, понајпре, о бескрајној и безусловној љубави двоје људи – почев од оног мирисног јуна, па док је века и човека.
Изложба о Кочићу биће приказана и у другим општинама Златиборског округа.