Владимир Првуловић: Живимо у свету апсурда

Са или без пандемије, чињеница је да живимо у свету апсурда. Неко ће рећи да је реч о једностраном гледишту, али изнећу неколико особених примера, па процените сами.

Најпре „случај” Новака Ђоковића. Новак је, у стручним анкетама, не само тениских федерација и руководстава већ и у гласањима новинара, званично проглашен за најбољег спортисту деценије, 5. јануара 2022, у анкети британског листа Ивнинг стандард, за најбољег спортисту света за 2021. у избору француског листа Екип и 26. децембра 2021. за најбољег спортисту Европе у избору 26 новинских агенција у организацији пољске агенције ПАП, за најбољег спортисту Србије, номинован 18. децембра 2021. за најбољег спортисту године у избору америчког магазина Спортс илустрејтед. Уз то, Ђоковић је тенисер с најдужим боравком на врху АТП ранг-листе од 353 недеље. Само је Немица Штефи Граф остварила 377 недеља, али ће, изгледа, Новак и то превазићи. Ђоковић је деветоструки победник Аустралијан опена, што до сада нико није постигао. Сетите се како Французи поштују Надала, који је 12 пута освојио Ролан Гарос. Уместо тога, Новак Ђоковић, познат као „цар Аустралијан опена”, сада доживљава прави медијски и правни линч због прегањања власти државе Викторије, у којој је главни град Мелбурн, и савезних власти Аустралије. Поготово пошто се приближавају овогодишњи избори и треба скупити поене, односно неком набацити кривицу због наводног непоштовања савезних мера у вези с пандемијом. Страшно, тужно и срамотно по државу, која је привезак не више Велике Британије, него САД, и која је равнодушно истребљивала староседеоце, пасивно гледала како у недавним пожарима нестају тешко зарађене куће њених грађана, како живи горе милиони примерака ретких животињских врста камила, коала, кенгура, ибиса, великих гуштера варана и других, а да ништа нису предузели да их заштите.

Будимо егзактни, Британци би рекли прагматични. Без послатог документа о медицинском изузећу (на основу прележаног ковида после позитивног теста утврђеног 16. децембра 2021), који је добио од организатора Аустралијан опена, Новак не би ни кренуо на пут за Мелбурн. С тим документом Новак је од аустралијске конзуларне службе добио визу за улазак у Аустралију, па је то била дефинитивна потврда да може да путује. И онда шок на аеродрому, где су му савезни гранични органи, по налогу савезне администрације и уз медијску помпу наводне супериорности, поништили визу и забранили учешће на турниру. До одлуке на жалбу насилно је смештен у условима притвора, без права да изађе из собе, у емигрантски хотел на периферији Мелбурна у који се смештају они који су бесправно ушли у ову земљу. Зар је то третман деветоструког шампиона и најбољег спортисте планете?

Други пример очигледног апсурда из сличне медијске и дипломатске кухиње. За крваве догађаје у Казахстану, с много погинулих грађана и полицајаца, настале због енормног повећања цене течног гаса за домаће потрошаче (а Казахстан је велики извозник тог гаса?!), САД оптужују „ветрове” из Русије. Да подсетимо, наредбу за пуцање без опомене за све који пале зграде у новој престоници Астани и наносе штету држави донео је председник Казахстана. Чланице тзв. Ташкентског пакта или Уговора о колективној безбедности основаног 15. маја 1992. (Казахстан, Русија, Белорусија, Јерменија, Киргизија, Узбекистан и Таџикистан) шаљу специјализоване снаге како би помогле земљи чланици у заштити од криминала, пљачки и могућег грађанског рата. На све то, амерички државни секретар за иностране послове Ентони Блинкен, без икаквог интереса у тој земљи, свечано и узвишено изјављује: „Лекције из прошле историје показују, када су Руси у вашој кући, тешко је натерати их да оду”?! То говори министар који је учествовао у доношењу катастрофалне одлуке о повлачењу америчке војске из Авганистана, после 20 година боравка у тој земљи без позива, чиме је народ ове државе оставио на цедилу и под суровим режимом талибанске власти.

Шта рећи о Украјини, на коју Американци ни по којим мерилима немају никаква права (није чланица ЕУ, нити НАТО-а)? Украјина никада није позвала Русе јер је била део царске Русије, па затим СССР-а и јединствене Кијевско-руске цркве и у којој, у региону Донбаса, живе Руси у својеврсној изолацији украјинске прозападне власти. Тај регион је, по склопљеним споразумима из Минска, још увек без утврђене и обећане самосталности због специфичности националног порекла, руског језика и православне вере. На притисак САД, васељенски патријарх Вартоломеј је 7. септембра 2018. потписао срамни томос о признавању самосталне украјинске цркве, што је додатно разделило земљу, а није је признала већина православних цркава. Украјина стално позива Американце, противно документима УН и ОЕБС-а, па ако ипак једном уђу, што им Руси неће дозволити, може им се догодити судбина Авганистана.

Само да побројим још неке од апсурда с којима се свакодневно сусрећемо. У западној Европи дивљају цене гаса и угрожавају интересе индустријских џинова, а из политичких разлога се блокира рад гасовода „Северни ток 2”, у који је толико инвестирано. Зашто „Рио Тинто” у Србији, а не у Немачкој, у којој има више литијума? Санкције непослушним политичарима на Западном Балкану, а гледање кроз прсте онима који не поштују дејтонске, бриселске и друге споразуме и договоре. Што више различитих вакцина (треће, четврте), пандемија је све жешћа. Што више пандемије, више згрнутог богатства појединих мултинационалних компанија. И могло би се даље набрајати. То су глобални апсурди у којима данас живимо.