ВЛАДИМИР ДИМИТРИЈЕВИЋ: ЈОВАН ДУЧИЋ, СВЕДОК СРБОЦИДА                                                                                                  

СРБИЈАНСКИ УТОПИЗАМ

Како год да разматрамо своју злу југословенску судбину, уједињења са Хрватима и Словенцима не би ни било без великих србијанских утописта који су понављали „Брат је мио које вере био“, и певали химне троименом СХС народу, који „једва чека“ слободу из пијемонтског Београда.

Обрачунавајући се са „југославизмом“, Јован Дучић је истицао да је, када смо изишли из ратова 1912–1918, Краљевина Србија имала највећи углед међу народима: три победничка рата, херојство српске војске, сјај српске династије, финансијску стабилност, одличне везе са савезницима, културним и богатим, а благонаклоним нашем народу. Међутим, уместо готовине, почели смо да живимо на вересију. Створена је нестабилна држава са римокатоличким народима бивше Аустроугарске, с којима нисмо имали ни заједничку културу, ни традицију, ни законодавство. Хрвати, каже Дучић, никад нису желели Србе као браћу, Београд као престоницу, а српског краља као свог суверена. За трагичну одлуку о стварању Југославије били су, по Дучићу, криви пре свега представници самоуверене србијанске елите, који нису знали с ким имају посла, нити су познавали „хрватску малу историју“ и „хрватску чудну и компликовану психу“… А онда је, у СХС утопији, од Срба предуго скривана хрватска мржња према заједничкој држави, и њихова спремност за обрачун са „шизматичком“ већином у крајевима преко Дрине и Саве. Српска политичка елита је издала народ који јој је веровао, сматрао је Дучић и о томе писао у „Американском Србобрану“. Од његових предсмртних текстова настала је књига „Верујем у Бога и Српство“.

Дучић је објаснио како је то изгледало 1918. године:„Боpба међу ‘бpаћом‘ почела је, уосталом, већ сутpадан после уједињења. Сваки додиp био је бpзо онемогућен. А био би извесно још немогућнији однос да је дошло до личног додиpа… Значи да су већ од почетка сви мостови међу Сpбима и Хpватима били поpушени. На тај начин је дpжава била одpжавана насиљем за Хpвате, а највећом непpавдом и штетом за Сpбе. Била је пpе свега спpечена пpиpодна еволуција и ноpмални pазвитак младог и победилачког сpпског наpода. Беогpад је бpзо изменио свој моpални изглед, дегенеpисао се у осињак, постао попpиштем тpговаца ‘југословенством‘, изгубио атpакциону силу код осталих Сpба, а постао пpедметом свих погpда и завеpа од стpане Хpвата.“

А онда је дошао србоцид 1941.

 

КОМУНИСТИ У АМЕРИЦИ ПОРИЧУ СРБОЦИД

 

На Дучића и „Американски Србобран“, који је 4. новебра 1941. почео да пише о усташким покољима Срба у НДХ, насрнула је левичарско-комунистичка „Слободна реч“, под непосредним надзором Коминтерне, у којој је пашквиле против српског песника писао распоп Никола Дреновац. Борећи се за „братство и јединство“, будућу чаробну формулу Титове Југославије, Срби комунисти у САД су писали: „Већина вести које овамо стижу о покољу Срба од стране читавог хрватског народа су обичне лажи, измишљене да се заваде Срби и Хрвати. Павелић и његова руља убија и најбоље синове хрватског народа – Крлежу, Херцега и хиљаде других. Живот др Мачека је у опасности. Али не заборавимо да ми Срби имамо Недића. Не заборавимо да је господар и Недића и Павелића нико други до Хитлер“. ( Наравно, усташе  нису убиле никаквог Крлежу; dapače! )

 

КОМУНИСТИ ЛАЖУ

 

По Кринки Видаковић-Петров, овај став је био заснован на пропагандистичким кривотворењима, од којих су најзначајнија два фалсификата. Она истиче: „Први је усиљено наметање паралелизма између Павелића и Недића, ситуације у Хрватској – где су немачки нацисти дочекани са цвећем – и оне у Србији – подељеној у више окупационих зона, где је у немачкој окупационој зони успостављена сурова политика кажњавања цивилног становништва (100 за сваког убијеног и 50 за сваког рањеног немачког војника), где су стрељања почела одмах, а већ у октобру извршена масовна стрељања цивила у Краљеву и Крагујевцу. Други је умањење покоља Срба и увећање страдања комуниста у НДХ (Крлежа, који је живео у Загребу до краја рата, проглашен је једном од првих жртава). Ако су Срби у „Слободној речи“ проглашавали усташке покоље за измишљотине и лажи, није се могло очекивати да ће их Хрвати у америчкој дијаспори демантовати, па ни хрватски чланови владе у избеглиштву који су долазили у Америку у то време“.

Лаза Костић је, са Његошевог Ловћена, написао да је највећи непријатељ „Србин себи сам“. Како онда, тако и данас.

 

ШУБАШИЋ У АМЕРИЦИ

Хрватски делатници Владе Краљевине Југославије чинили су све да порекну усташке злочине. Јован Дучић је то видео, и јасно обpазложио своја становишта поводом посете Ивана Шубашића Детpоиту и Питсбуpгу. „Очевидно, бан Шубашић је еволуиpао од некадашњег солунског добpовољца; и то на његову штету. Његова пpогањања наше сpпске бpаће у његовој бановини само су водила овим данашњим Павелићевим покољима, отимачини и пpогањању. Ова Цветковићева бановина није ни за длаку pазлична од Павелићеве ‘Независне‘. Као цpвена нит, кpоз малу хpватску истоpију, пpовлачи се одувек једна иста тенденција: пpогањање Сpба, пљачка, покољ. Долазећи и сад у Амеpику, није г. Шубашић узабpао себи случајно за дpуштво сpбофоба Бутковића, pасфpатpа Кpешића, и најзад букача и интpиганта пpофесоpа Томашића, који, у својству ‘наpочитог делегата‘ Мачекове стpанке, већ месецима сеје олују пpотив Сpба, макаp што му у овој земљи нимало тај посао не олакшава његово хpватско име и pепутација хpватског наpода. Макаp га чак и плаћала наша лондонска влада. Али да се pазумемо. Шубашић је само један точкић у једној машинеpији која кpеће, скоpо механички, цео хpватски политички живот“.

То је, наравно, машинерија србоцида.

ДУЧИЋЕВА ПЕСМА ЗА ДАНАШЊИ ДАН                             Док су његови сународници били клани и убијани у Независној Држави Хрватској, Дучић је, као што рекосмо, пером као мачем бранио истину о свом народу, који је вековима, као  велики, колективни Матавуљев Пилипенда, бранио право на своје постојање у истини православног хришћанства, не пристајући на конвертитство као пут у ЕУропу. Они који су желели ЕУропу постајали су унијати, и, на крају, Хрвати. Аутентични Хрвати, чакавци и кајкавци,углавном нису били усташе – усташе су, у највећем броју, потомци покатоличених Срба, „плахих и лакомих“, који више нису желели да носе крст слободарства и права на различитост под окупацијом туђина, Млечана и Хабзбурга.         У чланцима објављеним у „Американском Србобрану“ Дучић је, као сјајан историчар, показао корене усташлука; а као песник, написао је низ непролазних стихова о страдању потомака Светог Саве и Светог кнеза Лазара, који ће, по великом Херцеговцу, увек бити „пре свачији сужњи но ичије слуге“. Из 1941. године је и песма коју доносимо, ради подсећања, као и због тога да никад не бисмо завидели народу Анте Старчевића, Анте Павелића и Анте Готовине, народу који НАТО Империја тако воли и тако му прашта.              Да не заборавимо, пошто другосрбијански лумени могу да нас прогласе за „расисте“: израз „закржљала раса“ није биолошки расистички израз. Усташе су, као и учитељ им, Старчевић, били биолошки расисти; Дучић говори о моралној закржљалости оних који су, одушевљено, осим часних изузетака дочекали Хитлерове трупе у Загребу 1941. године, а затим, једини у Европи и свету, оснивали концлогоре за српску децу.                                                                            Дакле, још једном, не завидимо им. Нека се са том врстом ЕУропејаца поистовећује другосрбијанска конвертитска дружина НАТО кловнова и слугу; а Срби имају на кога да се угледају. Између осталог, и на Јована Дучића. Реч је о песми „Сину тисућљене културе“.

 

Ти не знаде мрети крај сломљеног мача,
На пољима родним, бранећи их часно
Китио си цвећем сваког освајача,
Певајућ’ му химне, бестидно и гласно.

Слободу си вечно, закржљала расо,
Чек’о да донесу туђи бајонети,
По горама својим туђа стада пас’о,
Јер достојно не знаш за Слободу мрети.

Покажи ми редом Витезе твог рода,
Што балчаком с руку сломише ти ланце,
Где је Карађорђе твојега народа,
Покажи ми твоје термопилске кланце.

С туђинском си камом пузио по блату,
С крволоштвом звера, погане хијене,
Да би мучки удар с леђа дао Брату,
И убио пород у утроби жене.

Још безбројна гробља затравио ниси,
А крваву каму у недрима скриваш,
Са вешала старих нови коноп виси,
У сумраку ума новог газду сниваш.

Бранио си земљу од нејачи наше,
Из колевке пио крв невине деце,
Под знамење срама уз име усташе,
Ставио си Христа, Слободу и Свеце.

У безумљу гледаш ко ће нове каме,
Оштрије и љуће опет да ти скује,
Чију ли ћеш пушку обесит’ о раме,
Ко најбоље уме да ти командује.

 

Паметном доста.

ВЛАДИМИР ДИМИТРИЈЕВИЋ

Објављено у „Српским новинама“ број 121/ 2022. године