Пророковић: Српска војска не сме бити затворена у касарне

Пише: Душан ПРОРОКОВИЋ

ЈЕДАН стари професор Београдског универзитета, данас у пензији, а претходно армијски официр, на оригиналан начин објашњавао је узроке распада нашег „система“.

По његовом мишљењу, то је почело у првим месецима југословенског грађанског рата, када су његове колеге одбијале да извршавају наређења и уплашени – једноставно су побегли у сектор унутрашњих послова или цивилних структура. Уместо на ратишту, завршавали су у неким другим управама, где су потом, као највештији још и напредовали.

„Држава која награђује дезертере мора пропасти“, закључио је.

Много више у симболичкој равни (него на конкретном примеру који је уосталом пре свега познат непосредним учесницима тих дешавања) ова констатација има смисла.

Иначе, спор између војске и полиције или војних и цивилних органа стар је колико и држава, увек је ту било подозривости и неповерења, а у нашем примеру бејаху присутни и неки историјски и политички разлози.

Уосталом, војска бејаше југословенска, а већина министарстава и полиција са ресором државне безбедности – републичка!

Јасно је на коју страну се „преливало“ поверење републичких руководстава током распламсавања унутардржавног сукоба.

Са распадом некадашње велике државе, чији је суверенитет гарантовала ЈНА, проблематизовано је и питање статуса војске, то јест односа војних и цивилних власти, места и улоге војних структура у „систему“. Из призме политичара, војску је требало држати подаље од центара одлучивања, затворити је у касарне. Војном руководству обраћало се у тренуцима крајње нужде, да извршава своје уставне и законске обавезе, када другог решења није могло бити.

Иначе, феномен својеврсног „искључивања“ војних структура из система управљања државом приметан је на целом источноевропском простору. Па чак и шире.

Гомила теоретичара, по правилу америчких и британских, од почетка деведесетих година двадесетог века промовише концепте демилитаризације друштва.

Само демилитаризовано друштво може бити слободно друштво! Укидање структура грађених током хладноратовског периода у земљама источног блока предуслов је демократизације. А са демократизацијом, јел‘ те, долази и тржишна економија, индивидуална иницијатива, високи животни стандард, технолошки развој и све остало што се подразумева.

Уобичајена оцена како је до „развлашћивања војске“ у Србији дошло након 2000. године услед притиска НАТО и захваљујући „домаћим извођачима радова“, иако је делимично исправна, није до краја тачна.

„Развлашћивање војске“ представља тренд у огромном броју европских држава, посебно на „континенталном истоку“, а тај процес је на југословенском простору почео још током последњих година трајања јединствене државе.

Отуда је и реченица Миломира Марића, изречена јавно, случајно или намерно, како су „официри војске примитивни људи“, те да у војску „иду најглупљи“, део фразеологије безброј пута поновљене у чаршијским дебатама за ових четврт века.

То је онај клише: испод шлема – мозга нема!

Међутим, случај је хтео, да се поред бурних реакција које је ова реченица с правом изазвала, задене и расправа, макар она била ограничена и интерног карактера, на тему: шта је улога војске у будућности?

Опет делимично, више током стручних семинара и округлих столова, а мање у јавности, о томе се дискутовало и раније, а поготово када се потегне питање враћања служења обавезног војног рока.

Треба ли војска остати „затворена у касарне“ или је њено место у друштву и држави нешто шире?

Прво, што се тиче „југословенског искуства“, треба рећи да за нове, долазеће генерације, тај период представља плусквамперфекат. И посматрајући текућу трансформацију светског политичког система, укупне међународне односе и положај Србије, „југословенско искуство“, иако значајно, у овој конкретној ствари такође је једна „етапа“.

Српска војска има далеко дужу традицију, њен значај – не само за државотворни, већ и народотворни процес – био је огроман, то се не сме заборављати нити се може занемарити. Народ је увек био уз своју војску, исто као што је војска увек била уз свој народ.

Без обзира што се „мешање карата“ у нашем политичком систему почетком деведесетих година одиграло науштрб утицаја војске, без обзира што се последице тога осећају и данас, поверење народа у војску остало је високо.

Који то још „системски сектор“ има толико поверење?

Колико, на пример, испитаника у истраживањима јавног мњења верује полицији или правосудним органима власти, а колико војсци?

Политичари најчешће зазиру од војних структура, али је у Србији, за разлику од бројних других случајева, поверење народа у војску велико, те се због тога и оно што је последица „југословенског искуства“ нужно мора мењати, пошто ће у супротном, пре или касније, прерастати у оно тихо и дубинско неповерење грађана према цивилним властима.

Друго, када је реч о трансформацији структуре светског политичког система и укупним међународним, самим тим и регионалним односима за које смо најзаинтересованији, у континуалним анализама безбедносног окружења војне научно–аналитичке институције уопште не заостају за цивилним. У неким сегментима и предњаче!

Разматрање широког спектра тема, од енергетске безбедности, преко геополитике до религијског фундаментализма и политичког екстремизма такође је у делокругу рада. Чак су ове теме „ушле“ у делокруг рада и пре него на неким другим институцијама, које су приоритет давале истраживањима политички коректних тема, ваљда не желећи да се замерају коме не треба.

Треће, везано за образовни систем, војни део остао је једна од „најздравијих грана“ у нашем „апарату“. Разне реформе, од „банализације“ у средњошколском, преко деривата „болоњизације“ и „приватизације“ у високошколском образовању, или нису примењиване или су примењиване у мањој мери и закаснело у војном образовном систему, те су га сачувале од погубних импликација.

Из тих школа данас нам излазе кадрови са систематизованим и свеобухватним знањем, оспособљени како за рад у војсци, тако и на другим пословима. У сваком погледу, неупоредива је кадровска структура војних институција, са оном у јавним предузећима или другим министарствима у којима партократија и избегавање конкурса производе драматичне исходе.

Запослени у војном сектору упозориће како и ту има пропуста, непотизма, мобинга, каријеризма, што је рђаво и што се мора исправљати, али овде је реч пре свега о поређењу – сагледавању стања кроз призму компарације са осталим системским секторима.

Четврто, иза обећања о демилитаризацији друштва, испоставило се, нису корачале слободе и људска права, већ пузајућа десуверенизација. На место војске, која се питала о многим стварима цивилног карактера (некада се све морало разматрати и са безбедносног аспекта, било да се радило о извозу житарица или експлоатацији руда) дошле су невладине организације, самопроглашени експерти и представници различитих међународних организација.

Док је војска у касарнама, белосветски саветници су нам по министарствима, пишу нам стратегије, усвајају буџете, усмеравају политику. Наравно, у интересу оних који их финансирају, без обзира да ли се ради о извозу житарица или експлоатацији руда.

О наметању идеолошких оквира, од политичке коректности до родне равноправности, те ангажовања пратеће медијско–пропагандне машинерије задужене за објашњења како је све то нормално, не треба посебно говорити.

Не треба посебно говорити ни да се у Србији тај феномен уочава и на косовском питању.

Одрицањем од Косова постаћемо јачи, безбрижнији, признатији у свету, стабилнији. Таквом демилитаризацијом није само војска „избачена“ из процеса одлучивања, већ се исмева сваки покушај указивања да већина ствари о којима се одлучује има и безбедносну димензију. Зато нам је безбедност угрожена, по више основа.

Као најбољи илустративни пример онога што нам се дешава може послужити догађај из 2019. године из врањске гимназије.

Припадници националне гарде Охаја држали су предавање ђацима о хуманитарном раду и хуманитарним мисијама. Колико би се невладиних организација и „људскоправаша“ подигло да су припадници српске војске држали предавање гимназијалцима? А не, не! Не може тако! То је милитаризација! За разлику од америчких војника, који то чине зарад демократизације!

Последњих година, услед све већих „турбуленција“ у безбедносном окружењу, чешће се прича о војсци, материјалном статусу њених припадника и наоружавању, нешто се тим поводом и чини. И то је добро. Нема одбране суверенитета без савремене, оспособљене и мотивисане војске.

Али, баш због свих тих „турбуленција“, као и због лоших искустава која имадосмо, о улози војске у друштву и месту у „државном систему“ мора се размишљати на другачији начин него што бејаше случај последње три и кусур деценије.

Политичари ће, подразумева се, пружати отпор оваквим предлозима. Не треба ни сумњати, отпор ће јачати уз активну подршку невладиних организација, самопроглашених експерата и међународних организација. Медијско-пропагандна машинерија такође ће одрадити свој део посла. Ништа ново под капом небеском.

Истовремено, војни врх се сам неће усуђивати да било шта у овом смеру покрене. Мало због склоности ка самоограничавању, мало због „страха од таласања“ и замерања политичарима, мало због „психологије затворености у касарне“ која дуго траје и чини своје.

Свакако, није нам потребна нова „милитаризација“, нити враћање „хладноратовским решењима“. Но, не сме се ни избегавати укључивање војних институција и војног руководства у доношење (политичких) одлука.

Војска треба да изађе из касарни.

Ствари војног карактера имају и политичку и друштвену димензију. За почетак, приликом обликовања и примене различитих државних стратегија, али и кроз осмишљавање учешћа у образовном, здравственом, научном систему.

За даље, идеја има али њихова имплементација зависи од тога колико „први корак“ буде чврст и сигуран.

У процесу ресуверенизације, то је неизбежно. Војска није само шлем. Нити се војни систем може ограничити искључиво на касарну.

Између осталог и због тога што су изазови, ризици и претње данас сасвим другачијег карактера него што су били само четврт века. И што се добар део тих изазова, ризика и претњи отклања превентивним акцијама, дипломатским иницијативама, законском регулативом којом се уређује унутрашњи поредак, обавештајно-аналитичким радом, а што изискује тесну сарадњу војног и цивилног сектора. Зато, да се манемо пласиране фразеологије и чаршијских дебата, веселих доскочица и грубих квалификација.

У непосредној будућности биће много великих ломова, позорница за такве расплете већ дуго се поставља, сведоци смо пораста напетости какве нису постојале још од Другог светског рата. Ти ломови одразиће се како на геополитички поредак, тако и на унутрашњу стабилност свих земаља, свих „система“.

И због одбране и пројектованог унапређења положаја у новом, трансформисаном геополитичком поретку, и због унутрашње, друштвено-политичке стабилности, укључивање војске у већи број активности свакако је потребно. У великој мери и неизбежно.

Нема других институција, чак ни оних безбедносних, које могу компензовати одсуство или циљано лимитирање војног елемента у том послу. Осим ако неко не верује да ће нам положај у геополитичком поретку и друштвено-политичку стабилност дугорочно осигуравати невладине организације, самопроглашени експерти и међународне организације, упарени са страначким потрчцима, старлетама и осталим ботовима позапошљаваним по разним управама министарстава, агенцијама и јавним предузећима од стратешког значаја.

Ако се тако настави, онда у догледно време више неће ни бити потребе да се било ко, у тренутку крајње нужде обраћа војном руководству да извршава своје уставне и законске обавезе. Упркос томе што се нешто чини и на поправљању материјалног статуса војника и официра и на наоружавању војске.

Уосталом, случај из Републике Српске или БиХ, нека узме у разматрање ко како хоће, најбоље говори о томе да са војском или без ње није исто! Исто као што са војском „искљученом“ из процеса доношења одлука и укљученом у ту ствар није исто.