НАШИ ПРЕЦИ И СМРТ: ПРИМЕРИ ИЗ ИСТОРИЈЕ НЕМАЊИЋА

СВЕТИ ЈЕФРЕМ СИРИН – УЧИТЕЉ СРПСКОГ ОДНОСА ПРЕМА СМРТИ У СРЕДЊЕМ ВЕКУ

Како је доказао проф. др Драгиша Бојовић, свети који је понајвише утицао на подвижничке мисли и дела људи нашег Средњег века био је Свети Јефрем Сирин, чувени учитељ покајања и сећања на смрт. Ево шта он каже у једној својој беседи: „Не заборављајте, браћо, где сте сада и где ћете изјутра осванути. Неки колико јуче у домовима својим збор збораху, а сада у гробовима мŷком мŷче, блажен је онај ко се у овом дану, оног будућег сећа. Упоредите један дан са другим. Дани су попут путника, не налазећи себи сталног обиталишта, чак и не тражећи себи места где би отпочинули, један другог сустижу и растају се. Благо ономе, који Господу нашем отиде. Смрт приклања ухо своје слушајући где намислисмо лето, а где зиму провести и пушта на нас грабљиву руку своју. Благо ономе ко на то, да је смртан, помишља. Одвојите браће руке, стисните, ненадано између њих смрт прође и гле један уд од другог је раздвојен, један део од другог растављен. Благо ономе који Господу нашем отиде. Смрт моћнима живот одузима, сагиње их ка земљи и у трепет доводи биће њихово крај врата куће, скромни сандук им спрема, у шеолу моћне кости њихове слаже. Благословен је онај који посрами смрт костима Јелисејевим. Долази смрт и граби оне што се с браком саставише, брачна постеља опустеће, радосне песме у вапај ће претворити, ликовање на плач изаћи. Благо теби девственице што си се брака одрекла. Ходите љубљени дивни, у гробу, том месту жалости, дашак ћете призора разазнати где свака красота људска овде труне и сваки украс се у прах претвара и место меса смрад трулежи. Ходите, амо, кнезови силници, ви што се гордости приволевате. Погледајте до каког унижења род наш доспева и немојте високо ценити звучна звања своја. Благословен Христос, Он нама мртвима наду на живот дарова и род наш утеши тиме што ћемо се, премда се сад распадамо, ипак опет обновити. Почујте ви смртни, тајну васкрсења. Она је до овог дана и часа скривена, али ће у последње време у Светој цркви бити обзнањена. Три дана Исус дошљак у смрти бејаше и сужње њене избави, обиталиште њено похара и подиже род наш. Горђаше се и преузносаше некад смрт говорећи, свештеници и цареви заточени су у становима мојим, али славни Војвода изненада продре у царство смрти, крадомице уђе онамо у власт његову и славом смрт оконча. Мртви у шеолу мирис живота осетише, те стадоше један другом објављивати да је надање њихово испуњено. Смрт с почетка над смртнима цароваше док једини владар не заблиста и крај гордости њеној не учини.“

И каже Свети Јефрем за Христа Који од смрти спасава:“Глас његов у одјеку силнога грома до умрлих допре и обзнани да су од смрти избављени.“

.

О СВЕТОМ СИМЕОНУ МИРОТОЧИВОМ

 

Оснивач династије Немањића, најзначајније српске владарске лозе, био је отац тројице синова: Вукана, Стефана и Растка. Ипак, причу о Немањи не почињемо од њега, него од његовог најмлађег сина. Зашто? Зато што је Савина личност и дело унутрашње језгро не само Србије епохе Немањића,него и Србије као такве, Вечне Србије,чије је основно начело:“Земаљско је за малена царство,/ а небеско увек и довека“. Свети Сава је, наиме, на своје најближе деловао узвишеним стремљењем ка Небеској Отаџбини, то јест опредељењем за монаштво.

Он  је у манастир привукао свог оца и мајку- Немања и Ана постали су Симеон и Анастасија; замонашио је брата Стефана ( монах Симон ) и синовца Радослава ( монах Јован). Стефанов син Предислав постаће Сава Други, архиепископ српски. Вуканов син Димитрије постаће монах Давид. И Урош Први умреће као монах Симеон, његова  супруга као монахиња Јелена, а његов син Драгутин као монах Теоктист. Замонашиће се и сестра Стефана Дечанског Неда, и постаће Јелена. Душанова удовица Јелена у монаштву ће понети име  Јелисавета. Последњи Немањић, син Душановог полубрата Симеона – Синише, Јован Урош, упокојиће се као ктитор манастира Метеора, монах Јоасаф.

Овакво стремљење духовном животу и одбацивању земног свакако је било на Савином трагу. А Сава, то је бар јасно из контекста читавог његовог живота, био је на трагу виђења које је ученик Светог Пајсија Великог, Јован Колов, записао у свом житију великог пустињака. Наиме, Пајсију се јавио цар Константин Велики, који му је рекао да највише од свега жали што се није одрекао престола и замонашио; јер, слава монаха на небу већа је од славе  владарске, и то много већа. Вајкајући се с оне стране гроба, Константин је поручио:“О, да сам привремени живот, царску круну и одећу одбацио, а заузврат сиромаштво,врећу и частан монашки живот прихватио“. Дух тог и таквог предања, Свети Сава је понудио својој породици, почев од оца.                                                Одрећи се престола на врхунцу моћи и постати инок у убогој одежди – то је истински израз хришћанске вере,која зна да је, како рече Свети апостол Павле, наше живење на небесима. Ко би, од данањих политичара,  урадио оно што је урадио Немања? Јосип Броз Тито, кога је, као борбеног безбожника, блаженопочивши владика Данило будимски звао „дебели мртвац Гроз“, просто није хтео да умре. Као крпељ везан за овдашња блага,непрестано је примао свежу крв, подвргаван интервенцијама, окруживан масеркама, и дочекао осамдесет осму годину верујући да је на земљи бесмртан.

Не тако отац наше отаџбине, Немања, не тако. На сабору своје државе 1196. он се одриче престола у корист сина Стефана, наглашавајући, као Свети Симеон Богопримац, да је дошао час да Господ прими душу његову с миром и да се он одрекне престола и узме смерну монашку расу. Извесно време провео је у својој задужбини Студеници, а затим отишао сину Сави на Свету Гору. Ову монашку државу, место додира неба и земље, Стефан Првовенчани у „Хиландарској повељи“ пореди са прекрасним разгранатим дрветом у чијој крошњи певају монаси, те, како он каже,„мудре птице љубави“, међу којима је и његов „детић Сава“. Из Ватопеда, где су извесно време били заједно, постајући његови ктитори ( њихове фреске налазе се на улазу у ватопедски саборни храм ), одлазе да подигну Хиландар, Србима у вечну баштину. И тамо умире, захтевајући од сина Саве да га положи на тле и стави му камен под главу, дајући му икону Мајке Божје Одигитрије – Путеводитељке у руку.Желео је да тако оде зато што је знао да је прах и пепео. Из свих светогорских манастира стизали су монаси да се опросте с њим,дивећи се владару који је престо одбацио ради иночке расе. Од свих је он молио опроштај и благослов и то је, по речима Савиним, било за дивљење – онај пред којим су за живота дрхтали непријатељи, сада је био мањи од макова зрна, предајући се Христу и тражећи опроштај да би, како каже народна песма „Свети Саво“, „души мјесто ухватио“            А ево како је Свети Сава описао упокојење свог оца:“А блажени старац од седмога дана па све до смрти своје не окуси хлеба ни воде, само се сваки дан причешћиваше светим и пречистим тајнама, телом и крвљу Господа Бога и Спаса нашега Исуса Христа.

У 11. дан тога месеца видех га како се спрема за одлазак и рекох му:

– О, блажени господине Симеоне! Ево се већ спрема благи твој исход у покој твој. Да, већ сам чуо како си благословио наследство своје, али и сада им подај свој последњи благослов!

А он подигавши руке, поче са сузама говорити:

„Тројице света, Боже наш, славим те и благосиљам те и молим те, и представљам те, јер по трећи пут дајем благослов наследству моме. Господе Сведржитељу, Боже отаца наших, Авраамов, Исааков, Јаковљев и семена праведнога, сачувај их и укрепи у држави бивше владавине моје, и помоћ пресвете Богородице и моја, иако грешна молитва нека је са њима од сада и до века. А пређашњу заповед дајем им: Имајте љубав међу собом! А ко од њих одступи од онога што сам им ја наредио, гнев Божији нека прогута њега и семе његово!“

А ја сам на све то рекао:

– Амин!

А када је дошао 12. дана тога месеца, рече:

– Чедо моје, донеси ми пресвету Богородицу, јер такав имам завет, да пред њом испустим дух свој.

И када је била извршена заповест, и вече када је наступило, рече:

– Чедо моје, учини љубав, положи ме на расу која је за мој погреб, и спреми ме потпуно на свети начин, као што ћу и у гробу лежати. И простри рогозину на земљу, и положи ме на њу, и положи камен под главу моју, да ту лежим док ме не посети Господ да ме узме одавде.                                           А ја све испунивши, изврших што ми је он заповедио.              А сви ми гледасмо и плакасмо горко, гледајући на овом блаженом старцу такова неисказана Божја провиђења. Јер како је и овде, у држави својој, молио у Бога и даде му, тако ни до овога часа не хтеде да се лиши ниједне ствари духовне, него му Бог све испуни. Јер, ваистину, браћо моја љубљена и оци, чудо беше гледати: онај кога се сви бојаху и од кога трептаху све земље, тај је изгледао као један од туђинаца, убог, расом обавијен, где лежи на земљи, на рогозини, а камен му под главом, и сви му се клањају, а он скрушено моли да свију проштења и благослова.

А када је настало ноћ, пошто су се сви опростили и били благословени од њега, отидоше у ћелије да врше службе и да се мало одморе. А ја и једнога јереја оставих са собом, па остадосмо код њега сву ту ноћ.                                                              А када је дошла поноћ, утиша се блажени старац, и више ми није говорио.                                                                                 А када је настала ноћ, пошто су се сви опростили и црквена служба, одмах се просветли лице блаженога старца, и, подигавши очи к небу, рече:

„Хвалите Бога међу светима његовим,
хвалите га и на тврђи силе његове!“

А ја му рекох:

– Кога виде те говориш?

А он погледавши на ме, рече ми:

„Хвалите га и на силама његовим,
хвалите га и по премногој владавини његовој!“

И пошто је ово рекао, одмах испусти свој пребожаствени дух и усну у Господу.

А ја павши на лице његово плаках горко и дуго, и уставши благодарих Бога, видевши овакав крај овога преподобног мужа.

Чувши за то сви стадоше долазити па се дивљаху просветљености лица његова, и говораху:

– О, блажени Симеоне, који си се удостојио да видиш такво виђење на крају, Владику светога како ти даје благодат за подвиге трудова твојих! Зато си, веселећи се, изрекао слатки глас при изласку душе твоје:

„Хвалите Бога међу свима његовим,
хвалите га и на тврђи силе његове,
хвалите га и по премногој владавини силе његове“

Блажен ћеш бити свуда, зато и блажени глас изрекао јеси! И после тога, преподобно тело његово узевши, са чашћу постависмо га посред цркве, као што је обичај.

Када се свршила јутрења и када су се сабрали безбројни монаси, почеше часно појати уобичајене песме око преподобнога тела, и извршише речено: „Они који се боје Господа, славе га“. И тако многи народи тада дођоше да му се поклоне и да га са великом почашћу поју. Појали су прво Грци, потом Иверци, затим Руси, после Руса Бугари, потом опет ми, његово стадо сакупљено.                                              Када је прошло време после литургије и када се свршила сва уобичајена служба, сви целиваше преподобно тело. А ја грешни обујмивши блажено тело положих га у нови гроб, као што ми беше заповедио и испуних заповест његову.

Пошто се скупило мноштво монаха, нисам их отпустио све до деветога дана, служећи му службу свакога дана“.

Тако је писао Свети Сава.

Одмах после смрти, из моштију Симеонових,као нарочити знак благодати Божје, потекло је целебно миро. Миро је наставило да тече и после преноса моштију у манастир Студеницу. Кад је престало, због грехова наших, да тече у Студеници, у Хиландару се пројавило чудо са лозом Светог Симеона, која је израсла из његове гробнице.                  Ha јужној страни хиландарског саборног храма, задужбине Милутинове и Лазареве, израсла је висока и разграната винова лоза, која је, како се каже, полегла „по својој пергули“. Њено стабло извире из самог зида, на метар и по одстојања од земље, из празног гроба Светог Симеона Мироточивог, који се налази поред тог истог зида, али с унутрашње стране храма. (Камени саркофаг из средњег века свештеник Војислав Билбија обложио је златом и сребром своје вештине, једним од најлепших примера савремене православне уметности у нас.)

Предање о лози Светог Симеона записано је у „Упутству за неплодне супружнике“, које хиландарски монаси дају потребитима:

„Кад је од смрти Светог Симеона (13. фебруара 1200.) протекло седам година и када је Свети Сава дошао из Карејске испоснице у манастир да би припремио пренос моштију Светог Симеона у Србију, ради мирења завађене му браће, онда су хиландарски монаси неутешно плакали. Тада се Свети Симеон јави на сну игуману Методију и каже му да је потребно да његове мошти буду пренете на родну груду, али да ће, за утеху хиландарском братству, из празног гроба његова изнићи лоза, и док она буде рађала, дотле ће и благослов његов на Хиландару да почива.

Да се та лоза одржала и до данас, и да сваке године без изузетка богато рађа, иако јој се, сем орезивања, никаква друга нега не указује, нити се какве мере против филоксере или других болести и штеточина предузимају – представља велико чудо Божије, и тиме велику моралну утеху и духовно бодрење за наше хиландарско братство, а и за све верујуће Србе.

Али та лоза није само по томе изузетна. Она има и једно друго својство – од њеног плода разрешује се неплодност супружника, који са вером и молитвом прихвате ово чудотворно средство.

Прво упамћено чудотворно дејство лозе Немањине, по предању, збило се у 16. веку, када je y манастир дошао моћни паша (можда солунски, то се са сигурношћу не зна). Он је био без мушког наследника, па је, тражећи лека, дошао у ђаурски манастир и испричао о својој невољи. Нису могли да му понуде другу светињу, као иноверном, али му дадоше три зрна грожђа светосимеоновске лозе. Паша, по вери, доби сина, и поклони Хиландару метох Мило Арсаница, данас познат као Каково, који je y 18. веку имао око 10388 хектара, углавном шуме. Од прераде кестена са Какова манастир се и данас умногоме издржава.“

Што се употребе Немањине лозе тиче, онима који  желе да, како каже једна од молитава из Свете Тајне Венчања, добију „плод утробе на корист“, хиландарско упутство каже следеће:

„Они који желе да, по Бoжијем благослову имају плод утробе своје, треба да се обрате молитвама св. Симеону Мироточивом, који је био подвижник Свете Горе Атонске када је оставио своје царство српско; који је сазидао манастир Хиландар у коме је, после многих и великих трудова, а богоугодна живога и умро, те за то добио дар од Бога дар да чини чуда -да дреши неплодност оних супружника, који вером њему прибегавају тога ради, бере се грожђе и гранчице са оне винове лозе, која је чудним начином израсла из самог гроба Св. Симеона. У једном следовању су три зрна грожђа и једно парче од орезане лозе. Ово се парче ставља у пола оке (650 грама) освећене воде и од исте узимају оба супружника да пију пре сваког јела за 40 дана. Потом узима супруг једно зрно грожђа, а супруга остала два”.Томе претходе усрдан пост и молитва.Свети Симеон преко своје лозе чини велика чуда и данас – не само Србима, него и свима православнима који ишту његову помоћ.

Ево одломка из писма Патрише, супружнице Зоранове, из Охаја, које је у манастир Хиландар стигло крајем 1987. године:

„He улазећи у све појединости историје мојих проблема око трудноће, дозволите да Вам само кажем да сам за последњих шест година имала пет операција, и да сам узимала све могуће лекове, укључивши и оне које се узимају ако се жели дете из епрувете. Иако нисам узела учешће у таквом програму, из етичких разлога, ипак сам узимала лекове, јер ја имам само једну половину јајника и један канал. Обзиром на бројне операције, које сам имала, узимала лекове без икаквих резултата и слично, лекари су покушали да усмере моју пажњу од остајања у другом стању на усвајање неког детета.

Лекове сам престала да узимам у августу 1984, а наш драги свештеник и пријатељ, донео нам је лозу св. Симеона са Свете Горе. Узели смо грожђе и почели молитве у новембру 1984, пре божићног поста и држали смо се упутства о посту и молитвама. Наставили смо са молитвама све док нисам остала у другом стању у јуну 1985. године, а Симониду сам родила у марту следеће године. Крстили смо је по православном обреду код оца М. Матејића, од кога прима редовно свето причешће.“

А ево једног новијег писма, које је потписала „раба Божија“ Викторија из Русије:

„Велико чудо догодило се у моме животу. Муж и ја чекамо да се појави на свет малиша, наш дуго чекани првенац. Тек недавно, осетила сам његове прве покрете у мојој утроби. To је таква неописива срећа и тако сам благодарна Богу за њу. Хиљаду пута сам му захвална за све, што је било, јесте и биће у мом животу, за сва искушења кроз која сам морала проћи, да бих сада изненада миловала растући животић, и радовала се овом чуду зачетка новог живота.“

А Гркиња Панајота Цамита – Елефтерију јавља манастиру Хиландару:

„Поштовани оци благословите!

Зовем се Панајота Цамита – Елефтерију и живим у Халкиди. Пишем вам да додам још једну страницу у архив чуда Св. Симеона, јер је и нас Бог удостојио да постанемо родитељи после девет година брака.

Била сам у процесу вештачке оплодње, под стресом и разочарењем, јер су покушаји свих ових година били безуспешни, а ни лекар није био оптимистичан. Сасвим случајно, неки наш познаник нам је донео грожђице и лозу Св. Симеона са пратећом књижицом. Било је то као порука од Бога, јер никада пре нисмо чули за чуда Св. Симеона, али и зато што се догодило у датом тренутку. Као резултат, превазишли смо све проблеме, и Св. Симеон насје великодушно даривао, не једним него сатроје деце (тројке, у складу са бројем грожђица које смо узели).

Свети Симеон је био уз нас током читаве трудноће и порођаја, јер је рођење тројки, по речима лекара, изузетно тешко. За Бога, међутим, ништа није немогуће. И тако сада у наручју држимо Симеона (најмања почаст коју смо могли одати свецу), Димитриса и Ирини. Шаљемо вам њихову фотографију и молимо да се помолите за нашу породицу (Андреаса, Панајоту и децу).“

ПОДВИГ СВЕТОГ ТЕОКТИСТА, КРАЉА СРПСКОГ ДРАГУТИНА – ПО СВЕТОМ ДАНИЛУ ДРУГОМ АРХИЕПИСКОПУ СРПСКОМ

Ако је неко у свом животу мислио о вечности и за вечност се спремао, био је то Свети краљ Драгутин. Њему се десило да је, по наговору свог таста, мађарског краља, устао против свог оца, краља Уроша Првог, тражећи од њега део земље који му припада. Оборио је оца са престола, и преузео власт. Урош Први и његова супруга, Света Јелена ( Анжујска), повукли су се у хумску земљу. Кад је Урош умро, Јелена је дошла на двор Драгутинов, а он ју је молио за опроштај и обећао јој део земље. Мајка му је, приликом  сусрета, рекла да „ако казне трпимо, Бог нам се обраћа као синовима, па чак и љуто стрдајући, дужни смо хвалити Господа“. Подсетила га је на чињеницу да је и Господ трпео увреде, и да је земно богатство као дрво обилно лишћем, али без плода добрих дела. Света Јелена му је поручила да треба да се чува животне сујете:“Данас овде, а сутра онде, данас владар, а сутра поданик, данас богат, а сутра ништи, данас судија, а сутра суиђен“.

Ускоро је краљ Драгутин, јашући, пао с коња и сломио ногу што је доживео као Божју казну зато што је оца свргао с престола. Одрекавши се власти у корист брата Милутина, он се повлачи у своју област, да би се кајао и избегао плач и шкргут зуба.                                                                                  У Мачви, која је била његова област, живео је као праведни Јов или као Авраам. Живео је у сузама и бдењима и дељењу милостиње. Себе је стално опомињао:“О душо малаксала, душо убога, све дане живота свога провела си у небризи; о душо, ево већ зађе сунце и ево век је твој при крају, ти која си волела грех“. Говорио је:“Јер човек, злато или сребро изгубивши, наћи ће друго, а изгубивши време покајања, никада неће наћи друго“. Презрео је царске хаљине и златни појас. Опасао се појасом од сламе по голом телу, да би га исти стално подсећао на потребу покајања. Богу је сведочио да је сада опасан весељем.

У земљи је био ископао гроб, пун трња и камења, и у њега је легао кад се умори од дугих бдења, да би, после кратког времена, скакао опет на молитву. Оплакивао је своје очи, дате му да гледа светлост, а које су се навикле на зло. Ближњима је говорио:“Јер све ће слично сенци погинути и као сенка проћи ће, само ћемо ми наги и обремењени грехом стати пред суд Владичин“.                                                            У дому свом правио је црквене предмете и слао их храмовима и манастирима. Одевао је свештенике и монахе, од свих тражећи молитве. Многе дарове је слао у Русију, где је имао пријатеља, кнеза Василија. Слао је дарове у Јерусалим, Синај и Раит. На Јордану је имао пустињака Галактиона, коме је слао средства за дељење милостиње потребитима. Духовницима се исповедао и преко писама, тражећи епитимију за своје грехе. Молио се и подвизавао тајно, а само је Свети архиепископ Данило други знао како живи.

Када је осетио да треба да пређе у вечност, разболео се. Туговао је што се није довољно спремио за смрт. Послао је писма владикама, свештенству, монаштву и властели, који су дошли да се с њим растану и над њим исплачу. До тада је газио духовне змије и шкорпије и сваку силу вражју по речи Павловој; а сада је, опет са апостолом, могао да каже да је силан онда кад је слаб.                                                             Потоња жеља му је била да га замонаше. И би замонашен на самртној постељи, добивши име Теоктист. Давао је савете супрузи и сину Владиславу, саветујући га да живи у вери и чистоти и брани земљу.

После његовог престављења, кад су га омивали, нашли су појас од сламе око његовог струка, који му се сасвим зарио у кожу. Двадесет и три године живео је у браку са супругом као са сестром. Бог га је прославио.

Тако су наши стари дочекивали своју смрт. На нама је да размислимо како ћемо је дочекати. Јер, како каже народна песма, свако кад одлази носи само скрштене беле руке и праведна дела своја.