Вили Вимер: Морамо бити на опрезу као никада од 1945. наовамо

Добро је што се осуђује „говор мржње и линча“ на интернету, али је чудно што се он не осуђује у медијима када пишу језиком мржње и хајке против Русије и њеног председника 

И званични и онај стварни Берлин стално понављају празну причу да ће започети борбу против говора мржње и хајке на друштвеним мрежама. Чињеница је, међутим, да се ништа не предузима да се немачки правни поредак спроведе и према онима који користе прилике у ЕУ да одавде покрену своје послове. Када би Берлин само дао добар пример и први кренуо да помрси конце преступницима и анонимним снагама на друштвеним мрежама! Али не даје! На делу је удварање онима који најстрашније бесне против Москве. Заинтересоване обавештајне службе проналазе медије отворене за њихове лажне информације не бисмо ли и ми улетели у невољу; медије који још од рата против Југославије и других крвавих похода уопште нису извукли поуку из лажи. Једна у међувремену чувена, али исто толико и прећуткивана емисија телевизије WDR носила је наслов „Све је почело једном лажи“. Та лаж и даље делује и знак је пропасти у коју су нас водиле наше владе.

Не поставља се питање зашто Вашингтон не жели да се објави његов одговор на захтеве Москве, иако руска страна није имала ништа против да свет добије увид у њене предлоге

Пензионисање вицеадмирала

Један други инцидент који је крајем прошле недеље, попут цунамија протутњао Савезном Републиком, представља случај команданта морнарице, вицеадмирала Каја-Ахима Шенбаха и његовог превременог пензионисања. Постоји велика разлика између нужне мере коју предузима нека влада да би доказала нечију неспособност, и њене неразумљиве спремности да, због очигледног напада панике огромних размера, прихвати утисак у јавности да из дворишта истерује једну беспрекорну личност.

Тако стижемо до тврдње да немачка војска повија врат и послушно ћути. Али ћемо се зато сада бавити питањем шта ли је инспектор морнарице све рекао у Њу Делхију, како бисмо закључили да је он рекао само оно што ионако мисли велики део немачког народа. Немачки народ ће на адмирала гледати онако како се осећа због свих Фезера (Ненси Фезер, министарка унутрашњих послова у новој немачкој влади) овога света: слобода речи и мисли важи још само за оне у нашој земљи који или одговарају онима који владају, или им гарантују привремени капацитет за владавину. Остатак немачког народа постаје све више административна и публицистичка дивљач за одстрел. Не чуди што људи копају по својим часовима историје да се подсете на оно што се у нашој вољеној Немачкој никада више не сме догодити. А све што може да се чује из Москве указује само на једно: читава земља је адмиралове изјаве перципирала као јасне и због њих је један немачки официр у рангу адмирала преко ноћи у Русији постао личност вредна сваког поштовања.

Вицеадмирал Кај-Ахим Шенбах рекао је само оно што ионако мисли велики део немачког народа

Амерички одговор

Следећих дана ће се на нас свом силом обрушити размишљања о Немачкој и о ономе што је срж наше земље. Амерички државни секретар Блинкен најавио је да ће руском руководству доставити одговор на захтеве о безбедности које је Москва пре неколико недеља писмено упутила Вашингтону. Не поставља се питање зашто Вашингтон не жели да се објави његов одговор на захтеве Москве, иако руска страна није имала ништа против да свет добије увид у њене предлоге.

У складу с медијским законитостима данашњице требало би да се инсистира на објављивању одговора. При томе је у фокусу сам Вашингтон, али то су и Москва или владе НАТО подручја. Или се можда ради о томе да амерички одговор на руске захтеве о безбедности у Европи и шире не би требало да се егзактно усагласи, на пример, с „Берлином“?

Ми ионако морамо да будемо крајње опрезни. Ако се буду срели Лавров и Блинкен или два председника, у јавности ће лако настати утисак да ће ипак доћи до некаквог напретка. Међутим, на самом терену, у Украјини, ствари изгледају другачије. У складу са словом и духом НАТО уговора, ону партију у Украјини која заговара конфликт наоружавају пре свега балтичке државе, Британци и Американци. То доприноси настанку једног нарочитог утиска. У Женеви или негде другде преговараће се и појачавати утисак о наводном успеху преговора онолико дуго док се на терену не потпали украјински „Глајвиц“ и у секунди не забораве преговори. За обе стране све је на коцки. Русији прети уништење, а Сједињеним Државама – Европа сарадње. Украјина је била пре и током пуча 2014. средство за постизање циља да се против Русије успоставе одређене чињенице на терену: потчињавање мањине у Источној Украјини која говори руски и случај „Крим“. То ни сада није другачије, што можемо да видимо у каталогу мера председника Бајдена за уништење Москве и његових вербалних испада против руског председника.

Морамо бити на опрезу као никада од 1945. наовамо.

Опрема: Стање ствари

(Печат, 4. 2. 2022)