НОВА СВЕДОЧЕЊА О СВЕТОМ ЈУСТИНУ ЋЕЛИЈСКОМ

Ових дана, од брата Хаџи Драгана Пешића из Ивањице, човека искрено верујућег, добих овај запис. Нисам ништа мењао – како је послао, тако дајем у јавност. Као додатак, неколико чуда овог дивног српског свеца наших дана.

 

О томе  какав је молитвеник био Св. Јустин Ћелијски и како је учио  једног брата молитви

казивање Архимандрита Макарија Миленковића.

Негде  1968. године, посто сам ђакон. Добио сам послушање економа и на тим пословима сам био у манастиру Студеница пуне 24 године.Тада  је манастир имао и своју економију. На њој смо гајили разне повртарске културе, воће, поврће, кукуруз, кромпир, пшеницу. Имали смо и завидан сточни фонд. Једном је дошао и дан да се копа кромпир и кукуруз. Са радницима сам кренуо у оближњу њиву, која се налазила близу манастира. Када смо прелазили пут, поред нас је застао аутомобил  стране регистрације са ознаком државе Француске. Из њега је изашао возач, млађи човек, а недуго затим отворио је врата сувозача и пред мојим очима се појавила слика једног калуђера седе главе и отменог изгледа. Ословише ме  како доликује, помаже Бог брате. Тај калуђер, када ми је прилазио клекнуо је пред мене и почео ме љубити у ноге. Одоговорио сам му да сам грешан човек и да нема потребе да ме поздравља на таква начин. У моменту се изненадих када зачух речи тог калуђера:“И ја сам свегрешан човек.“ Тај Божији човек је био нико други до проф. Ава Јустин из манастира Ћелије о коме сам чуо толико много лепих прича.

Своју мотику дао сам једном раднику, па се упутих заједно са оцем Јустином, према манастиру. На самом уласку у манастир, Отац Јустин је клекнуо испред куле, и одједном неописива количина суза је залила студеничко камење и зидове. То никада нисам видео у животу, да једном клауђеру навиру сузе као из потока. Немо сам посматрао ту сцену и вапај над нашом земљом, народом, и Србијом. Отац Јустин се окрете лицем у лице према мени и благо ми рече са тужним погледом:“Брате мој, ово су сузе гордости, опрости ми“. У себи сам помислио – шта прича, какаве сузе гордости, то су сузе великог праведника и Божијег човека. Исправи се старац  и даље кренусмо према цркви. Пред црквом отац Јустин се сагнуо и клечећи љубио праг цркве и такође у великим сузама нарицао за нашом Србијом, за нашим, народом, вером и црквом. Помислих – како је могуће да једном човеку могу тећи сузе непрестано и толико обилно, хвалим те Боже, шта видим. Међутим само тренутак касније исто се поновило када смо пришли да целивамо мошти светаца, Св. Симеона, Св. Симона монаха, и Анастасије мајке  Светог Саве. Чуо сам вапај Св. Јустина и његов продорни глас:“О Св. Симеоне и Саво чујете ли и видите ли овај твој народ, потлачен и поробљен од њих( мислио је на комунисте), како нам народ и држава пропада, горко је нарицао и лијо сузе, над моштима твораца наше државе. Када смо завршили поклоњење цркви у порти манастира срео га Игуман Јулијан, поздравише се, један другог целиваше  и наставише пут трпезарије. Ја сам кувао кафу и донео ракију. Отац Јустин је попио пола чашице и при том је ставио прст у ракију а онда у своје ноздрве, рекавши нам да је то добро када се нос покваси мало ракијом да штити од кијавице и прехладе. И заиста од тада смо сви у манастиру практиковали обичај да умочимо прст  у ракију и протрљамо после мало кроз нос.

Разговарали смо са Св. Јустином о свему. О вери, побожности, о ситуацији у земљи, али посебан утисак је оставило питање једног побожног мештанина, простог човека упућен Ави Јустину. Кратак разговор је отприлике текао овако:“Оче Опрости да де питам  нешто“.“Питај Брате, зачу се продорни и громки глас старца. „Ја сам прост и неук човек. Идем у цркву, молим се Богу колко могу, ал ми нешто ове молитве из молитвеника много дуге, шта да радим како да се молим, научи ме.“Сви смо у трпезарији с нестрпљењем очекивали и размишљали какакв одговор ће старац дати нашем брату, па је настала тишина како би што боље чули свете речи, нашег светог старца.

„Брате мој, ако се молиш из срца и душе и својим речима довољно је.“ „Можеш ли овако да се молиш? “Господе, смилуј се на мене грешног, Господе помилуј ме грешног, Господе, помози и опрости мени грешном. Пресвета мајко Божија, царице неба и земље, помози нама грешнима, о Св.Јоване моли се Богу за нас грешне. О Св. Саво и Симеоне и Василије Велики, Макарије велики, Свети Мученици, Св. Апостоли, Свети Јоване Богослове, Св. Стефане, Св. Димитрије, Свети Аранђеле Михаило и Арханђели и сви Анђели заштитите мене и моју породицу и народ наш Србски грешни. Ако брате мој можеш и умеш тако  доста је од тебе“.

Ето драга браћо и сестре Срби какав је био отац Јустин, човек из народа и са народом, са високим школама и докторатима, а приземан и негордљив, једноставан, зато су га верни наши волели. Нека би Господ дао  да молитвама нашег Аве Јустина Ћелијског, Србски народ  се покаје и  крене путем нашег Светог Саве и  свих светих, у роду нашем, како би сачували нашу Свету веру православну и да нас Господ препозна као своје истинске и верне слуге, када кренемо из овог живота пролазног како би нам  Господ даровао рајско насеље и царство небеско, а док смо у телу овом трулежном и де је све пролазно,  да радосно и са љубављу, вером и надом исповедамо Оца и Сина и Светога Духа у све векове векова, АМИН.

                                                                                                       Прибележио Хаџи Драган Пешић

                                                                                                                     Ивањица

 

На Светог Макарија Великог,01.02. године 2022.

              

ЧУДА ОЦА ЈУСТИНА

 

Године 1949, Ж. М. из села Богатића изнад Ваљева, осамнаестогодишњак, разболи се толико да га лекари отпишу. Његов деда Вучко похита у Ћелије, и упита оца Јустина за молитву, мада болесник на може да дође. Отац Јустин га помене на Литургији, очита и молитву за болесне после службе. Младић се, још за време Литургије, подигне и здрав и прав сутрадан дође у Ћелије да захвали Богу и оцу Јустину.

Те исте године, мајка, на носилима, доведе осмогодишње женско дете, Милену, која је патила од тешке епилепсије, а лекари нису могли да помогну. Дошли су по највећем снегу. Отац је читао молитве седам дана, колико је мајка с Миленом остала у манастиру. Детету је било тешко, непрестано се тресла и бунцала, али, мало по мало, бивало је боље. Отишли су кући, и, неколико месеци касније, Милена је потпуно оздравила, па је дошла с мајком у Ћелије да захвали.

Године 1952, отац Јустин је на четрдесет Литургија помињао, уз Молебан Мајци Божјој, сина једне сељанке из Драчића, који је умом пореметио и за кога су причали да нема лека. Син је потпуно оздравио и изашао из душевне болнице у Београду.

А 1954. од тешке падавице, од које је боловала две године, исцелила се ћелијска монахиња Теофанија.

Следеће године, у Ћелије дође Ангелина П. из околине Уба. Много је туговала за својим братом Анђелком, који је погинуо 11 година пре тога, и хтела да му се чита парастос, али није знала где. Њеном мужу Драгославу у сну је речено да иде у Ћелије, где звоне звона и служи се Литургија, да се парастос тамо очита.

Године 1956, једна Ваљевка дође са својом сестром Душанком, која је боловала од падавице, у Ћелије. Душанка исприча како јој се у сну јавио старац у одежди с белом брадом и крстом у рукама, и питао је коју славу слави и да ли се својој слави моли. Отац јој је славио Ђурђиц, али се она и није баш молила. Старац је упути да се моли Светом Ђорђу, и да иде у манастир Ћелије да тамо све исприча и да јој се читају молитве. На икони је препознала старца који јој се у сну јавио – био је то Свети Никола. Отац Јустин јој је читао молитве, и она је оздравила.

Загорку Ћ. из села Суводања, која је била умно поремећена због тешких батина од комуниста (муж јој био четник), доведе сестра на молитву у Ћелије. После авиних молитава, њој се врати здрав разум.

Једна Србкиња из Америке, чији је син Павле био у душевној болници, као седамнаестогодишњи момак, пошаље његову кошуљу да се над њом чита молитва у задужбини Владике Николаја у Лелићу. Отац Јустин и тамошњи парох очитају молитву, и дечак оздрави.

Августа месеца 1959. године Драгомир Т, 28-годишњи момак из села Доње Буковице код Ваљева, падне с мотора и добије тежак потрес мозга. Оперишу га, али отпусте као безнадежан случај. Његова мајка Јулка дође у Ћелије на манастирску славу, Аранђеловдан, и завапи за молитвом. Ава почне да служи четрдесет Литургија, и чита друге молитве, и Драгомир савршено оздрави.

У току пете недеље Великог поста 1960. године, Јордан Ј. из Причевића код Ваљева дошао је с пуним џаком пшенице у Ћелије. У сну му се јавила светлост, а из светлости руке с празним тањиром, и глас који каже: „Јордане, да ми напуниш овај тањир пшенице и да однесеш у манастир Ћелије.” На питање: „Ко си ти?”, чу се глас: „Ја сам Симеон, бивши владика њихов [Симеон Станковић, епископ шабачко-ваљевски, нап. прир.]. Да однесеш оцу у Ћелије, а он ће мени”. Иначе, отац Јустин је сваке суботе служио парастос свима покојнима.

Син извесног Веље из села Бобова код Ваљева изгуби разум. Отац га је свуда водио, без резултата. Када је срео мати Јустину из Ћелија, преклињао је да га отац Јустин помиње на четрдесет Литургија. После три месеца, момчић је оздравио, и отац је дошао у манастир да благодари.

Године 1963, у Ћелије дође учитељ М. из Осечине, који је био у тако тешком душевном стању да су га морали и везивати. После десет дана боравка у светињи, где је на свакој служби правио лом, за време освештања Часних Дарова на Литургији, смирио се, и након неколико месеци сасвим оздравио.

Године 1968, Ранка М, удовица из Руме, дошла је у Ћелије с молбом да се њен син сваки дан помиње на службама, јер је одступио од Бога и везао се са девојку друге вере. После двадесет дана, мајка се јавила писмом и захвалила – њен син се вратио вери, и примио православног свештеника.

Године 1976. Бошко П, који ноћима није могао да спава због разних привиђења и узнемирења, дошао је у Ћелије. Отац Јустин му очита молитву, и он се потпуно смири.

Боривоје П. из Ваљева није имао деце. Срео се с оцем Јустином, који му је обећао да ће се молити за њега и супругу. У фебруару 1977. добио је сина.

Године 1977. код оца Јустин био Миодраг из Земуна, који је, у наступу лудила, себи одсекао прст на руци. Исповедио се код оца Јустина, и исцелио се. Он му је том приликом рекао: „Ја примам твој грех на себе, а ти се моли и кај се”.

Обрад П. из Оровице код Љубовије често је долазио и помагао у Ћелијама. Када је једном требало да се врати кући, није имао новца за аутобус. Није знао од кога да позајми. При одласку, отац Јустин му да неку књигу и каже да је прочита, па да му врати. Кад је отворио књигу, Обрад нађе новчаницу довољну за аутобуску карту.

Године 1981, Гркиња Василики Николаики из Атине причала је о случају своје другарице, хришћанке, која је радила у канцеларији са четири непобожне девојке. Када се упокојио отац Јустин, она поче да им прича о њему, а са свих страна канцеларију запахну прекрасни мирис ружа. Извор мириса је био сасвим нејасан. Све њене колегинице почеше да се крсте, признајући да је тај мирис везан за личност новоупокојеног светог.

Доктор Хараламбос Статакис, који је пред упокојење 1979. лечио оца Јустина, узео је са собом вату с мало крви истекле из старчеве вене приликом убризгавања лека. После извесног времена, у његовом стану осети се чудесан мирис од те вате. Део те исте вате доктор Статакис дао је свом пријатељу, чије је дете било болесно, и оно је оздравило.

А 23. августа 1981. Зоран Писковић је осетио мирис на авином гробу, о чему је оставио запис у књизи посетилаца.

Године 1982, Крстивоје А. из Богатића је требало да има тешку операцију. Био је на очевом гробу и оздравио без операције.

Михаило из Осечине, 23-годишњи младић, оздравио је од тешке ране на леђима, којој би и операција била узалудна.

Године 1984, у Ћелије дође Марија А. из Ваљева, болесна од срца, која је уснила монаха с белом брадом, и он јој рекао да иде у Ћелије и да ће јој бити све добро. Кад је дошла у манастир, и видела слику оца Јустина, одмах је препознала старца из сна.

Босанка Ђ, после тешког удеса са повредама главе (није могла да се креће без туђе помоћи), стигла у Ћелије. После молитве, помазивања уљем на авином гробу и причешћа, потпуно оздравила и почела да се креће без ичије помоћи.

Године 1985, Борка из Ваљева, којој је брат умро, упадне у тешку чамотињу. После посете братовљевом гробу, појуре је неки „црни пси” (очито, демони), и она добегне у Ћелије, где је приме на преноћиште. У соби је читала житије Светог Јована Златоуста, које је написао отац Јустин. Сутрадан, на Литургији, на Богојављење, она види оца Јустина како улази у храм, целива икону и стаје за леву певницу, плачући на целој служби. Рекао јој је да клечи и да се моли, па ће оздравити. И она је плакала с њим. На крају се опоравила и наставила студије.

Почетком августа 1986, Божидарка из Драчића, којој се отац обесио, дође са својим супругом Холанђанином – протестантом на гроб оца Јустина, у тешком стању, после шест година страха и тресења од ужаса, необјашњивог. Лечили је психијатри, али јој нико није могао помоћи. Није смела да стави руку на крст на гробу оца Јустина. Њен муж, међутим, чуо глас који му је рекао да треба да стави руку на крст, па ће оздравити. На крају, успела је да се усрдно помоли на авином гробу, и одмах се излечила. Њен муж је плакао од радости.

Године 1987, Станојка Ђ. из Шљивове излечила се на гробу оца Јустина од израслине на дојци величине ораха.

Године 1991, Зорка Ћ. из Новог Бечеја потпуно оздравила од двадесетогодишње главобоље, пошто се њен брат помолио на гробу оца Јустина.

Године 1994, Миленко и Верица П. добили су сина, иако су им лекари рекли да деце не могу имати. Били на гробу оца Јустина, и Господ их благословио мушким чедом.

Године 1995, извесна Јорданка дошла у манастир са супругом Владимиром, с којим није била у добрим односима, и сином Милутином. Кад су кренули из манастира, њу нека сила врати назад, и она почне да плаче и прича дежурној монахињи о својој муци. Син је имао две године – све разуме, али не говори. Монахиња јој да свете воде да напоји дете. Јавила се после два дана – малиша је проговорио и почео да је дозива, а и муж се према њој променио на боље.

Љубица М. из Бора, која је, после пада са столице, остала непокретна, проходала је после молитве на гробу оца Јустина.

Године 1996, Ненад, Миленков син, из Ваљева, који није могао сам да хода, после молитве на очевом гробу и обећања да ће постити, излечио се и сам дошао у Ћелије да заблагодари Богу и оцу Јустину.

Године 1997, Милан и Љубинка Л. из Ваљева добили су, после петнаест година неплодности, након читања молитве на авином гробу, ћеркицу Анђелу.

Године 1998, Злата Ј, професорка са Уба, испричала је у Ћелијама како је отац Јустин 1968. њену мајку Косану излечио од епилепсије, а после и од тумора. Јавио јој се у сну и дао пола јабуке да поједе, рекавши: „Узми, Косана, не бој се!”

Године 1999, Сенка Т. из Сомбора добије рак у бешици. Крену тешке терапије, а њој све горе. На крају, реши да оде у Острог и крсти два своја сина. Уз пут, сврати у Ћелије, где јој читаху молитву на очевом гробу. После тога, из ње почну да излазе комади згрушане крви, што се настави и у Острогу. Кад оде на контролу, утврде да је сасвим излечена!

Новосађанка Јевросима Ј. добије тумор дебелог црева, и лечење јој не помогне. Лекар јој каже за манастир Ћелије и оца Јустина. Док је лежала у постељи, помолила се Богу, својој крсној слави, Светом Василију Великом, и оцу Јустину, и заветовала се да ће с прилогом ићи у Ћелије, ако оздрави. Јави јој се неки глас пун љубави, и каже јој да ће оздравити и гајити децу. Ускоро је заиста оздравила.

Године 2000, Мирјана М. из Ваљева молила се на гробу оца Јустина за свог кума Милоша Ђ. који је, после саобраћајне несреће, пао у кому. Много се молила јер би двоје дечице остало без оца. Кад се вратила кући, кума јој се јавила и рекла да је Милош изашао из коме.

Душан и Данијела Б. из села Ставе нису имали деце пет година. Свештеник им донесе шећер освештан на гробу оца Јустина, као и свету водицу, и они те године добију ћерку, а затим и сина.

Весни В. из Каћа у Банату речено је да после рођења сина Александра више не може да има децу. Она се 2003. помолила на очевом гробу, и опет родила следеће године.

 

ПРИРЕДИО: ВЛАДИМИР ДИМИТРИЈЕВИЋ