МИЛАН РУЖИЋ: Политичке творевине као „лингвистички факти“

Постоје текстови за које је боље да остану ненаписани, јер су потпуно противречни, а уз то се и тичу ствари које се не могу променити, па многи мисле да их је боље и не помињати. Ово је такав текст.

Елем, баш на Савиндан на порталу листа „Данас“ пренето је саопштење заштитника грађана Зорана Пашалића у ком он тражи од Министарства просвете, науке и технолошког развоја да повуче „спорни“ уџбеник из српског језика намењен ученицима осмог разреда основних школа. Тај уџбеник, како написаше у саопштењу, „негира постојање хрватског, босанског и црногорског језика“, а то је схваћено након реаговања на притужбу Националног савета хрватске националне мањине.

Даље се у саопштењу каже: „У поступку контроле, Заштитник грађана је утврдио да је ресорно министарство одобрило издавање уџбеника за српски језик за осми разред основне школе у којем је у дефиницији поделе јужнословенских језика наведено да се Хрвати, Бошњаци и Црногорци користе српским језиком, али га називају хрватским, босанским и црногорским језиком.“

Нормална реакција на овакво саопштење гласила би отприлике овако:

– Поштовани господине Пашалићу, као припадник српског народа који је у овој држави још увек апсолутна већина и који, такође, има своја права, сматрам да угрожавате грађанска права свих Срба који оно што је написано у „спорном“ уџбенику сматрају чињеницом. Али и да оставимо мишљење народа, који сте Ви дужни да браните, на страну, научна лингвистичка јавност се одавно сложила да тај језик којим се све наведене националности служе јесте управо српски, а да су језици које Ви браните преименовањем српског постали оно чиме их називате. У питању су политичке творевине, а не лингвистички факти и стога испадате неозбиљни. Уосталом, Ви на овај начин, помињући „босански“ језик, дајете за право бошњачким ревизионистима који тај измишљени језик уместо „бошњачким“ (што би означавало да је језик Бошњака) називате „босанским“ (што је подвала којом се жели рећи да не говоре само Бошњаци тим језиком, већ сви они који живе на територији Босне). Хтео бих Вам поменути да сте Ви заштитник грађана, а не заштитник грађаниста који би да испадну богови демократије и толеранције, а науштрб свега српског. Искрено, мене ово ваше саопштење, поред тога што ме се као писца и лингвисте тиче, чини испуњеним осећањем незаштићености, што задире у Ваш посао који очигледно нисте кадри испунити јурећи поене националних мањина уместо да штитите национални идентитет српског народа и науку. Ако Вам је циљ да посустајете пред хировима националних мањина како бисте угрозили права већине, онда то могу оправдати само тиме да тражите вишак посла за себе, али онда бисте сами фабриковали незаштићене људе. Зашто не пустите да ово реши наука, а не политика? – завршило би се писање заштитнику грађана.

Али, пошто је ово земља у којој је великодушност највећа врлина, али и најгора мана, после оваквог писма, био бих дужан господину Пашалићу извињење. Зашто? Зато што он реагује у складу са законом, а наша великодушна природа, овога пута у закону, довела је до тога да су горенаведени „угрожени“ језици у Србији заиста признати као језици националних мањина.

Дакле, ми смо крађу свог језика дозволили и сами запечатили то као легално. Баш зато, ово горенаписано писмо, чије писање сам осетио као насушну потребу свог националног идентитета и нешто због чега ме је засврбела диплома лингвисте, остаје као пуцањ у празно, као свенародни скок у наша уста. Остаје као супротстављање самима себи и највећа потврда и оповргавање наше великодушности. Нешто што је речено, а не служи ничему. По први пут сам написао нешто што ће суштински остати ненаписано. Стога, господину Пашалићу нећу слати извињење, јер ништа нисам ни написао.