СРБИ И ПАПСТВО КРОЗ ИСТОРИЈУ

ПАПИЗАМ ЈЕ ЈЕРЕС 

Данас, када пишем овај текст, 1.фебруара 2022, Црква слави Светог Марка, митрополита ефеског, који је, у 15. веку, одбио Фирентинску унију са Римом, што ју је византијски цар склопио да би добио помоћ Запада против Турака ( и, наравно, није је добио, а царство је увео у потоњу кризу пред пад Цариграда ). На данашњи дан, вреди се сетити православног учења о папизму и историјске судбине Срба који су насјтрашније страдали од папске јереси, сведочећи истину Христову.                                        

Још Свети Фотије Цариградски у 9. веку, наводећи сва новачења Рима, вели да, чак и нема истих, „довољна би била сама она наведена њихова хула против Духа Светога (filioque, нап. В. Д.), или боље рећи против васцеле Свете Тројице, да их подвргнемо хиљадама анатема“. А Свети Теодосије Печерски, у XI  веку, поручује кнезу Изјаславу: „Веру латинску не примајте, нити обичаје Латина држите, и од причешћа њиховог бежите и карактера им се гнушајте. Вера је Латин а наопака и закон њихов нечист, они иконе не целивају и меса у посту једу, служе на бесквасном хлебу. „Мноштвом јереси својих сву су земљу обешчастили…“ Патријарх Григорије II Кипарски ( 13. век) осуђује унијату Јована Века и све филиоквисте, и каже: „Син није, или сам, или са Оцем узрок постојања Духа /…/ Избегавамо и одсецамо од заједнице оне који погрешно подржавају веру која је веома богохулна, и оне који мисле и говоре изопачено (Д. Ап. 20, 30), и овековечују оно што је било најсмутније и неподношљиво за слушање“. А Јосиф Вријеније пише у XIV веку писмо Никити, свештенику са Родоса, који га пита да ли паписти имају Св. Тајне: „Сагласно свим Светим Оцима, да сматраш италијанске свештенике рашчињенима, а пре свега њиховог старешину (папу). Светиње које они служе и обављају да сматраш онако светим и савршеним као светиње обављане од наших рашчињених свештеника“. И Свети Григорије Палама у том истом веку поручује папистима: „Све док будете говорили да Дух Свети исходи и од Сина, ми вас нећемо примити, нити општити са вама“. А Свети Марко Ефески у XV веку, каже: „Латини нису само расколници, него и јеретици. /…/ Ми смо одбацили Латине, ни због чега другог, него због чињенице да су јеретици. Зато је потпуно погрешно сједињавати се са њима“.                    

Свети Максим Грк каже да у својим делима „разобличава“ сваку латинску јерес и сваку јудејску и многобожачку хулу“. А када су пољски паписти извели на суд Преподобно мученика Атанасија Брестског, он им рече: „Оно што сам на сајму говорио пред милостивим краљем, и знајте као сушту истину да, ако је не истребите у свом краљевству, и Православну Цркву од Истока не оставите на миру, навући ћете на себе гнев Божји!“ А Свети Козма Етолски у то време говораше Грцима да папу за све треба да криве; јер је он непријатељ православних.                    

У XVIII веку, славни филокалиста, Свети Пајсије Величковски, каже да „Латини нису хришћани“. У XIX столећу, Свети Филарет Московски је говорио да је папизам „сличан плоду, чији се омотач хришћанске црквености, наслеђен од давнина, постепено распада, да би открио њихову антихришћанску срж“. Свети Игнатије (Брјанчанинов) је писао да је „папа – идол паписта“, па је „због те ужасне заблуде, Божија благодат одступила од паписта: они су верни само себи и сатани – творцу и оцу свих јереси, између осталих и папизма“. Свети Теофан Затворник је упозоравао да „веровати на латински начин – значи одвојити се од Цркве“, а Свети Амвросије Оптински да је „Римска црква“ отпала од Православља“. Поводом учења да је папа – глава Цркве, Свети Јован Кронштатски је рекао да је тиме „папство пало у хулу на Духа Светога. А у XX веку, Свети Некатарије Егински вели да је одвајање Запада од Истока настало кад је папа себи хтео да присвоји власт у Цркви, чиме „понижава и срамоти Цркву Христову, јер јој одузима благодат Пресветога Духа“.

Дакле, учење Цркве од Истока је јасно: папизам је јерес. 

 

ИЗ НАШЕ ИСТОРИЈЕ: БОСНА И ХЕРЦЕГОВИНА  

У историји, Срби никад ништа добро нису видели од Рима. Још 1199, кад је Иноценције III сазнао да српски бан Кулин у Босни није одан Риму, писао је угарском краљу Емерику да наведе Кулина да се одрекне „јереси“, а ако не буде пристао, да упадне у Босну и протера Кулина и све који Рим не признају. Године 1221. папа позива на крижарски рат против Срба у Босни, да би 1235. Босну предао мађарском херцогу Коломану, сину Андријином, и доминиканцима – инквизиторима, који су добили овлаштења да убијају све који одбију папин загрљај.                                  

  Бан Нинослав и Срби убили су неколико инквизитора-мисионара, да би Коломан упао у Западну Босну, и, по изразима папе Гргура IX (1238), „уништило јеретичке напасти и довео Босну на светлост католичке чистоће“. Пошто је протеран из Босне, католички бискуп се настанио у Ђакову, одакле га је 1246. папа позвао да иступи у рат против Срба – „јеретика“ из Босне. Године 1247. папа је изјавио да нема никакве наде „да ће се та земља од своје  воље обратити католичкој вери“, и да је једина нада у мађарске крижаре. Угарски краљ Лајош и острогонски надбискуп Никола кренули су у крижарски рат против Твртка I 1363, али су их Срби из Босне до ногу потукли и истерали. Краљ Сигисмунд, веран римској мржњи, 1408. упада у Босну и убија, пљачка и коље – али Срби остају верни Христу, а не потчињавају се папи. Босански краљ Томаш, пред пропаст своје државе, каже доминиканцу Николи Барбуђију (1459), да је „већина његових Босанаца противна католичанству и више воли Турке него католичке силе“. Народна песма из тог доба каже да је Томаш, зато што је постао паписта,да би сачувао власт, „свој браћи својој омрзнуо /и голубу, на јеловој грани“.

 

СВЕТИ САВА И ЊЕГОВ ПУТ 

И у Србији је све било јасно – Свети Сава је одвојио Српство од Рима, чији су крижари владали Византијом. Тражећи аутокефалију за своју цркву од патријарха цариградског 1219. године у малоазијској Никеји, где су се налазили остаци Византијског царства, он је државу Немањића заувек определио. Како је говорио владика будимски Данило, из Европе је,већ тада, допирао смрад инквизиторских ломача и Св. Сава је хтео да спасе свој народ од пада у јерес.                               

    Године 1319, папа Иван XXII обратио се Филипу Таренском, носиоцу титуле цариградског владара, са жељом да се против краља Милутина покрене крижарски рат – јер је он „неверник“, „шизматик“ и „непријатељ Римске цркве“, а 1320, после ратних успеха Угара у борби против Срба, папа је позивао Немце, Пољаке и Чехе да се удруже са Мађарима како би се „шизматичка“ Србија покорила.                    Римокатолици су у Србији имали пуну слободу вероисповедања, па и право на своје храмове. Дубровчани и Саси су се слободно молили Богу на свој начин,усред православне Србије. (Али, и краљ Милутин и цар Душан, својим закоником, строго су спречавали превођење Срба у римокатолицизам.) Паписти, са своје стране, нису били тако толерантни: угарски краљ Лајош је 1306. наредио крашовском жупану да похапси све православне свештенике са женама и децом, а да на њихова места доведе жупнике, како би сви „шизматици“ били  покатоличени. Лајош је 1356. године, 4. јуна, у Загребу објавио рат „против шизматичких и неверних Срба да би их повратио мајци цркви“, што је папа Иноценције IV радосно поздравио. Чак и кад је Лајош променио план и ударио на Венецију, папа га бодри да не заборави рат против Србије, па Мађари 1358. освајају Мачву и Београд, приморавајући православне свештенике да признају папу.                                       

    Због тога су Срби добро знали ко су паписти. Док је Јован VII Палеолог потчинио Византију папи (Флорентинска унија), деспот Ђурађ Бранковић фрањевцу Ивану Капистрану, који га убеђује да прими римокатолицизам, каже „да је он веру својих отаца свагда чувао и поштовао до своје дубоке старости, па су га његови поданици сматрали за мудрог, мада несрећног, владара, а кад би пред смрт променио веру, сматрали би га за полуделог старца“.

 

У ДОБА ТУРСКОГ РОПСТВА                    

Паписти су Србе кињили и у доба турске власти. Године 1577. основали су језуити Collegium graeco-ruthenicum и Colregium illyricum, чији је циљ био обука мисионара за рад међу Грцима, Русима, Бугарима и Србима. Папа Гргур XV оснива „Congregatio de propaganda fide“ чији је циљ био „да спасава народе, који су заблудели због незнања или смртносног греха, те су преобразили своју људску природу у животињску“. Међу „животињама“ којима треба проповедати нашли су се, свакако, и Срби. Папе су обећавале помоћ Србима у рату за ослобођење од Турака, само под условом да се покатоличе. Наш народ, свагда слободољубив, био је спреман на војни савез са Западом, али да му се у веру не дира. Патријарх Јован је 1608. са војском  обећао сваку сарадњу, али „у наше стране никако нећемо ни језуита, ни никога другога, који би пук хришћански обраћао на закон римски зашто отле би могло бити велика скандала међу народ.“                                             

   Римски пропагандисти нису успевали. Двеста фрањеваца у Босни држало је свега тридесетак хиљада римокатолика под својом духовном влашћу. Босански бискуп Никола Оловић жали се да су 1675. у целој Босни успели да пориме само 51 душу, и то, углавном, жене, ради удаје.                                           

    Но, унијаћење је ипак успевало у западној Херцеговини, Далмацији, на Кордуну, Банији, код Личана. Поунијаћен је читав Жумберак. Методе су биле сурове, гнусне, подле – али, мало по мало… Лаж, насиље, обмана…   

А онда је дошао XX век. Створена је и „света“ папина држава, „Независна Држава Хрватска“, која је одмах почела да ради на „обраћењу несједињених“… То нас је коштало милион глава.       

 

РАНИ ЕКУМЕНИСТА – ЈОСИП ЈУРАЈ ШТРОСМАЈЕР           

После II светског рата и II ватиканског концила (1962-1965.), појавио се екуменизам. Католици су православце назвали „браћом“, позивајући их у братски загрљај. Мада, екуменизма је било и раније. Рецимо, у XIX веку ђаковачки надбискуп Јосип Јурај Штросмајер представљао се као велики пријатељ православних Срба и Руса. У Краљевини Срба, Хрвата и Словенаца слављен је, уз Савиндан, и Штросмајеровдан, као дан великог „Протојугословена“. Додуше, тај рани „екумениста“ јесте желео јединство Јужних Словена, али под Хабзбурзима и у јединству с Ватиканом. И он је, у ствари, био Великохрват, који је у писму свом пријатељу Ванутелију (14.X 1881.) сведочио: „Кад цркве католичке и народа хрватскога у овим нашим земљама не би било, они тако силно одговарају највишим пробитцима династије и читавог царства, да би их се морало некако створити. А сад кад католичка црква и хрватски народ добротом Божјом постоје, требало би настојати да он свакога дана буде снажнији, јачи и приправнији за испуњење оних циљева за које га је Бог у овим крајевима јасно предодредио“ Који су то циљеви? Па, унијаћење Срба, наравно… Кад су Хабзбурзи окупирали Босну и Херцеговину, Штросмајер се надао ватиканизацији Срба и муслимана, верујући у љутог кроатицентристу и папофила , сарајевског надбискупа Јосипа Штадлера.                                           

Ево како наш угледни историчар, академик Василије Крестић, један од највећих зналаца историје српско-хрватских односа, резимира закључке своје расправе о преписци између Штросмајера и Ванутелија:“У серији Monumenta Vaticana Croatica, као посебно издање, књ. 1, Хрватски државни архив, Кршћанска садашњост и Дом и свијет, објавили су у Загребу током 1999. године књигу Korespondencija Josip Juraj Strossmayer – Serafin Vannutelli 1881 – 1887. У то време Ванутели је био папски нунције у Бечу. Преписка садржи укупно 110 писама, од којих само 20 Ванутелијевих. Уз 90 Штросмајерових писама налази се 17 по садржају разноврсних прилога. Оригинали ове  преписке чувају се у Тајном ватиканском архиву, у фонду „Архив Бечке нунцијатуре“. Реч је о дипломатској тајној кореспонденцији која досад науци није била доступна. Читава преписка између двојице римокатоличких прелата вођена је на латинском. Сва документа штампана су упоредо, на латинском и у хрватском преводу.                          

  По свом садржају коресподенција између Штросмајера и Ванутелија је разноврсна, али у већини случајева односи се на религиозна питања. Ван сваке сумње она је од изузетног значаја за осветљавање личности ђаковачког бискупа Јосипа Јурја Штросмајера као и за разјашњавање и разумевање његове верске и световне политике.                       

    У овом осврту на преписку Штросмајер -Ванутели највише пажње посвећено је питању Штросмајеровог односа према Србији и Црној Гори, Србима и православљу, бискуповом односу према Босни, Аустро-Угарској и династији Хабзбурга, Угарској и Мађарима, унији и унијаћењу, Јеврејима и масонима, протестантима и протестантизму. Све су то питања која су заокупљала његову пажњу и о којима је Ванутелију искрено, прикривено од јавности, отварао своје срце, износио своје погледе, образлагао своје тежње и циљеве.               

Преписка с нунцијем Ванутелијем обилује подацима који се тичу склапања конкордата између Свете Апостолске Столице с једне а Црне Горе и Србије с друге стране. Конкордатима је, формално, требало да се реши питање малобројних римокатолика у Црној Гори и Србији. Међутим, како произилази из Штросмајерових писама, правима које би стекла Римокатоличка црква у двема српским државама било би омогућено убрзано преверавање православних. Због тога, а не због незнатног броја тамошњих римокатолика, бискуп босанско-ђаковачки и сремски и викарни епископ београдско-смедеревски Ј. Ј. Штросмајер улагао је велике напоре да дође до конкордата. Колико му је стало до конкордата са Србијом, толико и још више му је стало до конкордата са Црном Гором. Претпостављао је да је Црна Гора у верском погледу мекша, да ће у њој Римокатоличка црква лакше и брже моћи да ухвати корена него у Србији.       

Преписком између двојице високих римокатоличких прелата коначно је разбијена и мистификација која се тиче литургије на старословенском језику. Сада је јасно да се Штросмајер није залагао за старословенски језик у литургији због неког свесловенског или југословенског осећања, из емотивних и сентименталних разлога већ ради тога што је сматрао да је литургија на латинском тешко савладива и прихватљива за Јужне Словене, да представља готово непремостиву брану за прелазак православних у римокатолицизам. Према томе, практични разлози, подређени интересима Римокатоличке цркве, руководили су бискупа приликом опредељивања за старословенски језик.        У писмима у којим је реч о конкордату често има пуно занимљивих и драгоцених података који се тичу Србије и Црне Горе, политичких прилика у тим земљама и Штросмајерових оцена о способностима или неспособностима књаза Николе и краља Милана или неких других виђенијих личности. Особиту пажњу заслужују и бискупови погледи о уређењу Балкана попут „братске федерације разних народа“, у којој би Аустрија имала највећи утицај, а помоћу ње и Хрватска, и то „католичка Хрватска“, која би служила интересима целог царства и династије Хабзбурга.Чак ни у траговима у преписци нема података о Штросмајеровој југословенској опредељености, о југословенској идеји, о истинском братству и јединству, слози и равноправности. Напротив, све је подређено римокатоличкој вери, хрватској и Хрватима.                   

Ако је у науци досад и било размимоилажења у оцењивању верске и националне (хрватске, југословенске и аустријске, тј. аустроугарске) политике Штросмајера, објављивањем ове преписке она више није и не може бити научни проблем. Међутим, она ће, вероватно, и даље остати проблем политике и њених спекулација, јер научно оцењивање бискупове личности и делатности одувек је било, а и данас је, бременито политиком.                      

  Штросмајерова преписка с нунцијем Ванутелијем до краја је разобличила и разјаснила његове најважније верске и национално-политичке намере и циљеве. Из преписке недвосмислено произилази да је ђаковачки бискуп пре свега и изнад свега био римокатолик и то тврди, бескомпромисни и према свима другим црквама и вероисповестима искључив и нетрпељив. На Србе православне вере он није гледао као на браћу друге вере већ као на расколнике, шизматике, фоцијевце, бизантинце и крмељивце. Сличан потцењивачки и ниподаштавајући став имао је и према протестантима и муслиманима. За њега је једина, истинска и права Христова вера, вера над верама, и права Христова црква, црква над црквама, била само римокатоличка вера и само Римокатоличка црква. Он је био ватрени Хрват и све што је чинио и радио чинио је за добро Хрватске и Хрвата. Он је у сваком погледу био типичан кроатоцентриста. Уз помоћ Беча, династије и апостолског величанства, као политичких чинилаца, и уз помоћ Свете Апостолске Столице, као снажног моралног чиниоца, Штросмајер је увек и свугде покушавао да на рачун других народа (Мађара, Срба, муслимана из Босне и Херцеговине) стекне неке предности за његове Хрвате и за његову Хрватску. Бискупов недосањани сан била је велика римокатоличка Хрватска, Хрватска у чијим оквирима би се нашле Босна и Херцеговина. Све планове и циљеве који су се тицали Хрватске и Хрвата Штросмајер је везивао за Аустрију, тј. Аустро-Угарску и њену хабзбург-лоренску династију. Уз њену помоћ и у њено име желео је да шири границе Хрватске на Балкану, да отуда потискује православље и да сузбија утицај православне Русије. Због интереса Хрвата и Хрватске, чију судбину је везивао за Аустрију, бискуп је био доследни и уверени аустрофил.“                                       

Дакле, толико Василије Крестић о „праекуменизму“, оном пре II ватиканског концила. Српске наивчине су веровале да је Штросмајеру на срцу јужнословенско „братство – јединство“, и његов су празник увели у српске школе у Југославији династије Карађорђевића.А то се, како видесмо, наставило и у Титовој Југославији; под паролом „Брат је мио које вере био“ пре II светског рата, dance macabre се, после јасеновачке кланице, звао „братство и јединство“.

 

ТИТОИЗАМ КАО ЕКУМЕНИЗАМ

 

Екуменизам је,под Брозом, бујао. У јануару 1966. бискуп Сплита Фране Франић организовао је, у оквиру „молитвене осмине за јединство кршћана“, екуменистичку молитву, позвавши српског сплитског протојереја Марка Плавшу на молитву у сплитску катедралу. Плавша је дошао, упркос противљењу свог епископа, далматинског (касније жичког) владике Стефана. Бискуп Франић је, у „Недјељној Далмацији“ од 26. новембра 1989, дао интервју у коме је описао своју молитву с Марком Плавшом, рекавши: „Кад смо се нас двојица послије молитве загрлили као браћа, видио сам како многи у цркви плачу“. (Овај исти Франић је бискупу Карлу Војтили, будућем папи Ивану Павлу II, причао да је Југославија тамница народа у којој су Срби господари; и то му је причао на II ватиканском концилу, где је учио да је „источна, православна црква наша најближа сестринска кршћанска црква, а не шизматичка“.) Било је заједничких молитава, међу- факултетских богословских симпозијума (Љубљана, Загреб и Београд сретали су се преко својих студената теологије, а професори теологије су држали предавања и дискутовали…)   

 

ПАПИЗАМ И РАСПАД ЈУГОСЛАВИЈЕ                                

Па шта? Па ништа.                                   

Од свега је, кад се распадала СФРЈ, остао прах и пепео. Ватикан је поздравио Туђмана и његове гаулајтере. Стипе Месић је у својој књизи „Како је срушена Југославија“ („Мислав прес“, Загреб 1994.) одушевљено писао о томе како је „свети отац Иван Павле II најсрдачније примио Фрању Туђмана у пролеће 1991. Те исте, 1991, у септембру, потпредседник Туђманове владе Здравко Томац, био је, ван сваког протокола, примљен у посету папи после 20 часова. Томац је молио папиног министра спољних послова, надбискупа Торана, да учини све да Хрватској буде призната независност. Тада му је, по његовим сопственим речима, „чак обећано, што се касније и реализирало, да ће Ватикан и као држава направити преседан и бити међу првом скупином држава које ће признати Словенију и Хрватску“.               

А велики хрватски екумениста и беатификатор Алојзија Степинца, кардинал Фрањо Кухарић, 1. јуна 1996. године, на европској бискупској конференцији у Мариозелу у Аустрији, изјавио је да су, током новоусташких офанзива (уз асистенцију САД), званих „Бљесак“ и „Олуја“, Срби бежали јер „имали су заповијед својих власти да се повлаче, а имали су и савјет своје цркве, психолошки нису могли прихватити реалност хрватске државе, јер су стално били индоктринирани пропагандом да су та подручја Србија и да они могу живјети само у српској држави и многи су од њих судјеловали у пљачки и разарању хрватских кућа и католичких цркава“. Све је крунисала папина брига за миле му Хрвате, изражена кроз беатификацију Алојзија Степинца.    Италијанске новине „La Republica“  овако су описале врхунац беатификације: „Снажни звуци националне химне, док су Туђман и папа заједно стајали окренути мноштву, а кардинал Содано и други прелати држали десницу на срцу, дали су печат догађају /…/ Сличан завршетак мисног славља, са шефом државе и папом заједно у тријумфу, никад није виђен у досадашњих осамдесетак папиних путовања“.

Србин, професор Светозар Ливада, истиче да је из Хрватске деведесетих година XX века протерано око 200 до 250 000 урбаних Срба и 180 000 Срба из Крајине. Нестало је око 2700 Срба. Око 10 000 српских кућа је минирано, а од 60 до 80 000 српских кућа отето. Преорано 192 српских насеља и засеока, а на њиховом месту засађен је храст лужњак. Уништено је 40 библиотечких фондова у Крајини. Усташки злочинац Динко Шакић хвалио се да би опет био шеф у Јасеновцу.   

Ово да се зна и памти, баш на Светог Марка Ефеског 2022. године.

        ВЛАДИМИР ДИМИТРИЈЕВИЋ