Д. Дробњицки: Руско-кинески савез је за Запад фундаментални проблем

Шта је дипломатија од почетка 2022. – то више уопште није јасно.

Састају се преговарачи две земље, раде министарства спољних послова великих сила, њихови представници дају интервјуе, секретаријати и прес-службе објављују званична документа, али резултати све те активности још нису видљиви, а, како признају и саме дипломате, можда их и нема.

Односно, постаје немогућа главна функција дипломатије – постизање споразума или привремених компромиса. Немогуће је око нечега договорити ако нема заједничког разумевања предмета спора.

Поента, наравно, није у „сакралној” природи постсовјетске земље са престоницом у Кијеву, нити у томе колико ће војна инфраструктура НАТО бити близу границама Русије. Све је ово важно, али није главно.

Русија је прогласила своју сферу утицаја и зону безбедности и то нам се чини природним. Али, за колективни Запад – то је несхватљива и иритирајућа препрека, оно што компликује. Њима је потпуно иста препрека и Кина.

Добра вест је, по свему судећи, и то што већина западног спољнополитичког естаблишмента те препреке гледа као непремостиве. У току су неки покушаји да се те препреке елиминишу, а биће их, наравно, још, али не у оквиру велике стратегије. Биће то и надаље нека врста узнемирујуће ватре, а не масовног бомбардовања.

У добром старом 20. веку, Запад је, на овај или онај начин, био признао право социјалистичког блока предвођеног СССР-ом на сопствене интересе и сфере утицаја. Сходно томе, постојала је и потреба да се одвоје зоне утицаја Запада и Совјетског Савеза. Наравно, било је простора у којима су се, како би сада рекли, водили хибридни и прокси сукоби. Али, генерално је постојало међусобно разумевање.

У време СССР, Москва и Вашингтон су веровали само у узајамно одвраћање, али су се наглашено позивали на међународно право. Двоструки аршини су цветали, СССР и САД су се стално саплитали и уопште нису сматрали друге земље себи равнима (као што следи из Повеље УН, на пример).

Али, управо релативно кратком периоду (отприлике од 1970. до 1979. године) доминације спољнополитичког реализма у међународним односима дугујемо дипломатију у њеном савременом смислу. Све ове „забринутости” и „садржајне расправе” – потичу одатле, као и писана и неписана дипломатска правила.

Осамдесетих година, детант је окончан, конвергенција је постала маргинални концепт, реализам је престао да буде доминантна доктрина, али су сви његови атрибути, укључујући дипломатију, преживели.

Деведесетих година, са падом гвоздене завесе и завршетком ере обуздавања, почело је да се напушта и међународно право. Уједињени Запад је почео да гради концепт „света заснованог на правилима”. А правила се стално мењају.

Више није било говора ни о каквим зонама утицаја и „природним националним интересима”. Све западне (пре свега америчке) спољнополитичке доктрине служиле су једном циљу – сталној експанзији Запада. Утицај Сједињених Држава и њихових савезника – економски, финансијски и војни – према мишљењу истраживачких центара који требало је на крају да се прошири на цео свет.

Убрзо је, међутим, уједињени Запад наишао на бројне препреке у свом ширењу. Једна од њих је био Велики Блиски исток. А ни рат против светског тероризма, ни „арапско пролеће” нису решили то питање. Штавише, демократизација монархија Арапског полуострва брзо је препозната као контрапродуктивна, па чак и опасна.

Африка, а потом и Латинска Америка, постале су огромни региони у којима није било могуће успоставити не само западни светски поредак, већ ни елементарни поредак. Али, Русија и Кина су постале много већи проблем. Њихово постојање, за разлику од режима арапског света, Африке и Латинске Америке, представља фундаментални проблем за Запад.

Да би их равноправно увеле у глобални светски поредак, западне елите не само да би морале да са њима поделе своје место под сунцем, већ би морале да ураде и прилично тежак посао прерасподеле одговорности унутар „светске владе”. Да, а и да се направи поприличан број идеолошких корекција.

Неко време су Москва и Пекинг били тестирани „на ударац”, али је свима, осим тврдоглавим неоконзервативцима и најидеологизованијим либералним интервенционистима, постало јасно да алтернативни центри утицаја и, што је најважније, идеологије (иако не у потпуности формализоване) неће престати да постоје у догледно време.

Отпор „погрешних” друштава у великој мери је био олакшан ултралибералном трансформацијом мејнстрим-културе западе, праћеном уништавањем традиционалних вредности. Западу је сада проблем и растући број проблема унутар самог Запада. Испоставило се да ресурси глобалне доларске економије уопште нису бесконачни. Pax Americana сада не треба ширити, већ, напротив, да фокусирати унутар њега самог и пресабрати.

Међу зидовима сиднејског Института Лоуи, америчког института Брукингс, фирме „Олбрајт-Стоунбриџ”, америчког Савета за спољну политику и неких других ‘трустова мозгова’ – постепено је сазревао нови концепт постојања САД и Запада у 21. веку. О томе у својим говорима и интервјуима врло отворено говори Џејк Саливан, актуелни саветник за националну безбедност председника Сједињених Држава.

Сједињене Државе више не теже деловању и доминирању у УН, ММФ, Светској банци, СТО и другим глобалним институцијама. Оне граде сваковрсне савезе, како стратешке тако и ситуационе, и преко стварају ону врсту међународног окружења и нових правила која највише фаворизују Сједињене Државе и њихове најближе савезнике.

То више није хегемонија, већ лидерство. А САД, као лидер, пројектују и шире свој утицај преко оног што Саливан назива „мешавином савеза”. Такво управљање преко коктела савеза Бела кућа је и почела да гради 2021.

У новим околностима и НАТО, иако стара глобална организација, такође губи своју примарну улогу. И Европска унија губи на вредности. На њихово место долази Савез демократија, који ће, највероватније, бити озбиљно смањен по саставу укључених земаља и хијерархијски структурисан током 2022-2023. Долазе и други регионални блокови, попут АУКУС-а.

Конфронтација са Русијом и Кином ће се наставити, али оштар сукоб сада би био неповољан за Вашингтон. Поготово у периоду прекомпоновања савеза и пресабирања са ресурсима. Ово није детант јер ни садашњи сукоб није хладни рат. Више не постоји међународно право и, што је најважније, нема ни постулата о културној сличности становника супротстављених сила. Савремени Запад је културно стран и Кини и Русији.

Деескалација подразумева постепено јењавање сукоба на линијама додира између великих сила и региона којима су оне покровитељи. Али, не долази до разумевања међу конкурентским центрима моћи. То су различити светови. Штавише, Запад се данас може поново сабрати унутар себе само истицањем колико је незападни свет туђ „Савезу демократија” и свим блоковима које је створио Вашингтон.

Стога, не треба нимало да чуди готово потпуна јаловост безмало свих последњих дипломатских контаката Москве и Вашингтона. Проћи ће године, можда деценије, пре него што се појави нека нова врста дипломатије која ће одговарати новом стању света. Можда ће се истовремено појавити и нова врста спољнополитичког реализма.

У међувремену, Русија ће морати да испуни садржајем план преко којег жели да осигура своју стратешку безбедност. Мораће и да поново састави своје блокове и савезе и да доведе ствари у ред у свом непосредном окружењу. Али, то је сасвим друга тема.

Аутор Дмитриј Дробњицки