УМЕСТО УВОДА
Пред нама је текст Алана Морисона, Јеврејина који се, из марксизма, обратио у традиционални протесдтантизам. Текст се бави учењем о антихристу, последњем лажном месији у злу уједињеног човечанства. (В.Д.)
Алан Морисон
ТАЈНА БЕЗАКОЊА
Библијска и историјска студија о антихристу
У овој студији, бавићемо се једном доста сложном темом – особинама и идентитетом антихриста, према начину на који је он описан у Светом Писму. О овој теми је доста расправљано током целе историје хришћанства, а и у наше време. Важно је међутим имати на уму да Црква постоји између Првог и Другог доласка Христовог у ишчекивању блажене наде. Црква постоји у свету који садржи примесе зла у свим аспектима постојања. Други долазак Христов представљаће, између осталог, и коначни Божји лек за решавање проблема зла насталог човековим Падом. Други долазак неће бити само унапређење или наставак досадашњег поретка. Да будем потпуно искрен, Други долазак Христов ће представљати крај историје каквом је ми данас знамо.
Будући да ће јављање антихриста бити последње поглавље у космичкој историји греха, и да ће најавити Други долазак Исуса Христа, Који ће поново доћи у телу, то је сигурно тема која је вредна наше пажње – мада ће њени елементи нужно бити тешки. Писац ове студије ће истражити и питање исправног приступа према ставу који већ дуго година влада међу његовом браћом протестантима да је римски папа антихрист (што је становиште кога се и он сам једно време придржавао). Ова и друга становишта биће преиспитана у светлу доказа из Светог Писма.
Неопходно је, међутим, имати у виду да је ово чланак а не књига, те да нека од питања као што су одређени аспекти претеристичког становишта (у оквиру којег се тврди да су Нерон односно Калигула, између осталих, били антихрист) овде не могу бити адекватно размотрена; може се једино успут приметити да је Домицијан, који је царевао након Нерона и Калигуле, после 90. године н. е., засигурно био много гори и од једног и од другог. Домицијан је Цркву гонио још окрутније од својих претходника. Нерон није био антихрист, јер да је то био случај после њега више не би било злих царева; исто тако, Неронова смрт није решила велики проблем зла у читавој историји људског рода, што већина нас види у свакодневном животу. Највећа примедба на ову теорију јесте то што до Другог доласка Христовог није дошло у античком свету, већ нам он тек предстоји.
Последњих година, библијска доктрина о антихристу суочавала се са два главна проблема. Прво, у многим конфесијама се о њој апсолутно ништа не може чути, као да она никада није ни постојала. Друго, када се о њој и говори, она се често заодева у прилично сензационалистичко рухо и сервира уз одређена спекулативна есхатолошка учења.
И мада је тачно да постоји велики број нејасноћа по овом питању, то не би требало да нас спречи да се њим позабавимо. Много тога је нејасно у вези са стварањем света, али то нас не спречава да се тим питањем бавимо. Много тога је нејасно у вези са распећем Христовим, а ипак на ту тему је написано безброј књига, чланака и беседа. Уколико одлучимо да не проповедамо или разговарамо зато што је нешто тајна, онда би нам заиста преостало врло мало тема за дискусију. Уколико бисмо од дискусије и проучавања одустајали само због чињенице да је њихов предмет немогуће разумети у потпуности, онда нам не би преостало готово ништа. Ми, наравно, у свему треба да будемо вођени речима: „Што је тајно, оно је Господа Бога нашега, а јавно је наше и синова наших довијека” (5. Мој. 29, 29). Упркос томе што је тема антихриста обавијена велом тајне, Свето Писмо нам даје много информација о овом питању. Према томе, морамо учинити све што можемо – уз Божју помоћ – да овај предмет проучимо са умереношћу и осећањем страхопоштовања.
Грчка речи antichristos у библијским списима – а српска реч „антихрист” је њен директни превод – сачињена је од две речи, anti и christos. На грчком, префикс anti има два значења, како видимо у Стронговом лексикону: „против, супротно” али и „за, уместо, на месту (нечега)”. Ми чврсто верујемо да се обе ове идеје истовремено могу применити на „антихриста” приказаног у Светом Писму.
Концепт који се налази у основи идеје о „антихристу” јесте овај: „Демонска сила која се истовремено супротставља Богу и Његовом Христу и настоји да узурпира Њихову власт, па да затим установи своју владавину светом – светом који, заправо, припада своме Творцу.” Супротстављање Христу и узурпирање Његове власти и владичанства посебно је опредељење сатане, још од почетка времена. Пример тога налазимо у Јеванђељу по Луки, 4, 5, 6: „И изведе га ђаво на гору високу и показа му сва царства овога свијета за трен ока. И рече му ђаво: Теби ћу дати сву власт ову и славу њихову, јер је мени предана, и коме хоћу дајем је.”
Тачно је да је сатана након пада постао – барем у строго „правном” смислу – „кнез” односно „владар” овога света, јер је тада Адам изгубио право да буде „господар” над Божјом творевином. Међутим, победом Христовом на Крсту, сатана је „истеран” из узурпираног кнежевства и изведен на суд (Јован 12, 31, уп. Отк. 12, 9).
Иако „зна да мало времена има” (Отк. 12, 12) – што га додатно разјарује – сатана и даље упорно наставља да гради своје царство на земљи, и то на један лукав и притворан начин. У томе и јесте његова химера – његова велика заблуда, његова самообмана: сатана, иако зна да је поражен, ипак мисли да заиста поседује свет и његова царства и да с њима може да ради што год пожели. Не могавши да истрпи конкуренцију, он Христа сматра уљезом. Сатана ће наставити да живи у овој заблуди док њу коначно не разбије сама сила Другог доласка Господа Исуса Христа.
Стварни идентитет антихриста већ дуго времена је предмет нагађања, тако да је антихрист имао много лица током историје Цркве. Антихрист није увек представљан као појединац. На пример, римским царевима Нерону, Домицијану и Калигули касније су придодати Мухамед, Хитлер и Садам Хусеин као потенцијални антихристи. Чак се и аријанска јерес помињала као могућност.
Било је још небулознијих идентификација. Хенгстенберг и његова школа поистоветили су антихриста са „социјалним радикализмом и војним деспотизмом који је карактерисао владавину Наполеона трећег.”1 Годе и други тврдили су да је антихрист „онај негативни либерализам, који, заједно са готово циничним сензуализмом, дејствује у модерној цивилизацији као најдеструктивнији агенс деморализације.”2 Не може се порећи да су сви ови људи и покрети били учесници у универзалном „духу антихриста”, али тврдити да су они представљали највећег противника Божјег чиста је бесмислица. И мада су ови људи имали много од одлика „антихриста”, њима недостаје још много тога да би били проглашени за коначног антихриста.
У последњих неколико стотина година, римски папа (као и сама институција папства) често је називан антихристом. Заступници оваквог става одважно тврде да они који се не придржавају догме о папи као антихристу „у великом броју случаја, бојимо се, никада нису сели и темељно проучили ово питање.”3 Овај текст је, међутим, настао као резултат темељног десетогодишњег истраживања. У једном периоду свог живота, писац овог текста се и сам придржавао идеје да се речи „човјек безакоња” из Друге посланице Солуњанима 2, 3, 4 односе на институцију римског папства. Међутим, што је више истраживао ово питање, то је постајао све уверенији да се библијски детаљи једноставно не слажу са том догмом. Схвативши да је Свето Писмо сигурно важније од доктрина појединачних људи, осетио је жељу да објективно проучи не само овај предмет, већ и велики број других. А каква је радост и слобода проучавати Свето Писмо без мешања веровања и идеја људи (Гал. 5, 1)!
Велики је број публикација, од наводно академских до потпуно бесмислених, чија је сврха да оправдају доктрину о папи као антихристу. Један ауторитативан чланак углавном академске природе појавио су у добро познатом и поштованом часопису „Reformed”.4 У њему се доктрина о папи као антихристу излаже у свом најбескомпромиснијем облику, уз позивање на есеј под називом „Приказ антихриста” женевског теолога Френсиса Туретана (1623–1687), кога ми иначе веома поштујемо у вези са мноштвом других питања.5
Према мом уверењу, за становиште о папи као антихристу најзаслужнији су првобитни протестантски реформатори из 16. и 17. века. Они су овакво схватање ширили углавном из историјских разлога, а посебно због тога што су морали да оправдају своје одвајање од Римокатоличке Цркве. Уколико анализирамо њихове списе о папи као антихристу, увидећемо да се они неизбежно јављају у таквом контексту.6 У историји Цркве, било је много случајева када су секундарне доктрине подизане на ниво шиболета, како би се искористиле за оправдавање секташког раскола. Такав је био случај и са идејом о папи као антихристу.
У круговима у којима је веровање у доктрину о папи као антихристу обавезно, често се са искључивошћу тврди да ће сви који у њу не поверују нужно прихватити становиште Рима и Римокатоличку цркву признати за непогрешиву хришћанску деноминацију. То је, међутим, самовољна тактика за застрашивање, чији је циљ да људе спречи да преиспитују своју наводно „правоверну позицију”.
У овој краткој студији, проучићемо библијска и историјска спомињања антихриста, након чега ћемо испитати одлике и карактер антихриста на основу података предочених у Светом Писму.
О библијским спомињањима ћемо говорити у два дела: први ће се односити на експлицитна спомињања, а други на имплицитна.
Сама реч антихрист представља превод грчке речи antichristos. Ова реч се јавља на само четири места у Светом Писму – у две књиге Новог Завета истог аутора. Три пута се јавља у Првој посланици светог апостола Јована, а једном у другој његовој посланици: „Дјецо, посљедњи је час, и као што чусте да антихрист долази, и сада су се појавили многи антихристи; отуда знамо да је посљедњи час” (1. Јов. 2, 18). „По овоме распознавајте Духа Божијег: Сваки дух који признаје да је Исус Христос у тијелу дошао, од Бога је; а сваки дух који не признаје да је Исус Христос у тијелу дошао, није од Бога; и то је дух антихриста, за којега сте чули да долази, и сада је већ у свијету” (1. Јов. 4, 2, 3). И док се ови текстови односе на самог антихриста (при чему се други односи још и на „дух антихриста”), друга два текста се односе искључиво на принцип или „дух антихриста”: „Ко је лажљивац ако не онај који пориче да Исус јесте Христос. Тај је антихрист, који одриче Оца и Сина” (1. Јов. 2, 22). „Јер многе варалице изиђоше у свијет, који не признају Исуса Христа да је дошао у тијелу; такав је варалица и антихрист” (2. Јов. 7).
„Антихрист долази, и сада су се појавили многи антихристи.” Постоји кључна разлика између особе која је „антихрист” и онога што се може назвати „мини–антихристима” – варалицама и лажним учитељима, посебно онима који поричу Ваплоћење Сина Божјег и Богочовека Исуса Христа.
Као што је већ напоменуто, префикс anti– не значи само „против” већ и „уместо” односно „на месту (некога)”. Према томе, главни концепт о „антихристу” јесте да он представља демонску силу која се истовремено супротставља Богу и Његовом Христу и настоји да узурпира Божју власт, па да затим установи своју далекосежну владавину светом – светом који, заправо, припада своме Творцу. (Лк. 4, 5, 6, Кол. 1, 15, 16, Јев. 1, 2).
Дакле, одређени делови Библије се јасно односе на генеричке особине „антихриста” (нпр. 1. Јов. 2, 22), и могу се применити на бројне појединце и покрете током читаве историје Цркве. Постоје, међутим, и одлике које се приписују специфичном појединачном противнику Бога и Његовог Христа у коме ће све те генеричке особине достићи свој врхунац и испуњење (нпр. 2. Сол 2, 3, 4).
Теолози сматрају да се библијска спомињања „антихриста” не могу свести само на четири експлицитна јављања ове речи у посланицама светог апостола Јована. То не би требало да нас чуди, имајући у виду речи које је Господ изрекао после Пада, рекавши да ће установити непријатељство између „сјемена змије” (деце ђаволове, уп. Јов. 8, 44) и „сјемена жене” (пре свега, Христа, али и све изабране деце Божје, уп. Гал. 3, 16), чиме је покренут сукоб космичких размера који ће бити окончан тек Страшним судом о Другом доласку Христовом (1. Мој. 3, 15, Отк. 20, 9, 10).
Иако горе наведени текстови представљају сва директна, експлицитна спомињања речи „Антихрист” у Библији, то не значи да се антихрист не спомиње више нигде у Светом Писму. Постоје само два стиха у Библији у којима се Отац, Син и Дух Свети експлицитно помињу заједно (Мат. 28, 19, Гал. 4, 6), али то не значи да у Светом Писму нема и других стихова којима се очигледно открива истина о Троједином Богу.
Прво од ових спомињања је свакако одломак из Друге посланице Солуњанима 2, 3, 12. Како пише Леон Мирос у Новом библијском речнику: „Павле не користи термин ‘антихрист’, али се ‘човјек безакоња’, о коме он говори у Другој посланици Солуњанима 2, 3 и даље, јасно односи на то биће.”7
У овом одломку, свети апостол Павле говори о Другом доласку Христовом, до кога ће доћи након што се десе две ствари: 1) апостасија, отпадништво (о чему ћемо касније више говорити) и 2) појава „човјека безакоња”, за кога се сматра да заправо представља антихриста. Сасвим је јасно да се у овом пасусу говори о појединцу. Грчка реч која се овде користи јесте anthropos, човек, у једнини. Павле никада не говори фигуративно или символички, а да при том читаоцима не објасни да то чини (нпр. Гал. 4, 24).
Друга посланица Солуњанима представља потпуно различити жанр од Откривења Јовановог, која обилује старозаветним символизмом. У овом одломку из Друге посланице Солуњанима, иако је реч о тајни, нема никаквих нејасноћа. Заиста, оно што пише не даје нам никаквог повода да „човека безакоња” схватимо на било који начин осим буквално, због чега он мора бити конкретан појединац – врхунац историјског безакоња људи – а не низ појединаца или положај који могу заузимати бројни људи.
Још једно имплицитно пророчанство о антихристу налазимо у Књизи Откривења, глава 12. Ове имамо слику „тајне безакоња”, коју Павле помиње у Другој посланици Солуњанима, а која своје испуњење доживљава у царству земаљском које антихрист успоставља. У Откривењу 13 такође имамо две звери, које су синоним за звер и лажног пророка којима ће се у Књизи Откривења касније судити (Отк. 19, 20, 20, 10). У одређеном смислу, ове две звери символ су тајне безакоња – која дејствује преко државних система и система верских, научних и философских веровања у читавом једном добу, мада ће до њеног врхунца и испуњења доћи тек током кратке владавине апсолутне инкарнације људске побуне и греха – владавине правог антихриста. Многи коментатори се слажу са тврдњом Филипа Е. Хјуза који за звер из Откривења 13 каже: „Звер би требало сматрати духом анти–хришћанства који се преко људи манифестује током читаве хришћанске ере, мада ће своју финалну и највећу силу достићи тек за време владавине човека зла на коначном врхунцу свеукупне историје.”8
Овај процес је идентичан оном наведеном у 1. Јов. 2, 18: „Дјецо, посљедњи је час, и као што чусте да антихрист долази, и сада су се појавили многи антихристи; отуда знамо да је посљедњи час.”
Тајна безакоња се пробија кроз „посљедњи час” људске историје – период од вазнесења Христовог до Његовог повратка (уп. 1 Јов. 2, 18). Док год буде трајао овај „посљедњи час”, појављиваће се и нестајати много антихриста, али су то све тек претходници коначног антихриста и не смеју се заменити са њим.
Има и коментатора који сматрају да се Христове речи из Јеванђеља од Јована 5, 43 заправо односе на антихриста; Господ Исус Христос овде, у разговору са неверујућим Јеврејима, Себе упоређује са неком другом особом рекавши: „Ја сам дошао у име Оца Својега и не примате Ме; ако други дође у име своје, њега ћете примити.” [подвлачење аутора]. На ово ћемо се вратити нешто касније.
Сва новозаветна спомињања антихриста имају корен у старозаветним пророчанствима. Због тога ћемо сада дати преглед имлицитних пророчких спомињања у Старом Завету.
Дан. 7, 8, 11: „Гледах рогове, и гле, други мали рог израсте међу онијема, а три прва рога ишчупаше се пред њим; и гле, очи као очи човјечије бјеху на том рогу, и уста која говораху велике ствари. Гледах докле се поставише пријестоли, и старац сједе, на ком бјеше одијело бијело као снијег, и коса на глави као чиста вуна, пријесто му бијаше као пламен огњени, точкови му као огањ разгорио. Ријека огњена излажаше и тецијаше испред њега, тисућа тисућа служаше му, и десет тисућа по десет тисућа стајаху пред њим; суд сједе и књиге се отворише. Тада гледах ради гласа великих ријечи које говораше онај рог; и гледах докле не би убијена звијер и тијело јој се рашчини и даде се да изгори огњем.”
Најчешће тумачење Књиге пророка Данила 7 јесте да овај „мали рог” представља финалног, потоњег антихриста. Међутим, треба напоменути да се „мали рог” из Књиге пророка Данила 8, 9 односи на селеукидског краља Антиоха Епифана, а не на антихриста. Као што ћемо касније видети, Антиох Епифан је био један од „мини–антихриста”, праслика (символ или претходник) коначног антихриста, па се према томе описује на исти начин.
Из горе наведених стихова из Књиге пророка Данила можемо видети да, иако антихристова уста говораху „велике ствари”, ипак долази до Страшног суда и он бива уништен. Јован исту слику описује у Откривењу. Али нека се зна да сваки пут када се говори о антихристу или се он помиње у Светом Писму одмах за тим – такорећи у истом даху – бива откривено или да он неће однети коначну победу над верницима, или да ће они на крају бити победиоци, или да ће сви његови планови пропасти, а он бити уништен доласком Христовим (1. Јов. 2, 24, 27, 4, 4, 2. Јов. 9б, Дан. 7, 11, 12, 22, 25, 26, 2. Сол. 2, 8, Отк. 14, 1, 20). Такав нагласак на крајњој победи неопходан је да укрепи народ Божји, јер Свето Писмо исто тако недвосмислено показује да ће током владавине антихриста он на ужасан начин гонити, па чак и надвладати вернике, потпуно уништивши њихов земаљски утицај (Дан. 7, 25, 12, 7, Отк. 13, 7, 15).
„Рог” је у Светом Писму символ снаге или моћи (видети нпр., 1. Сам. 2, 1, Пс. 132, 17, Плач. 2, 17). Због тога је исправно антихриста, то најмоћније људско биће зла које ће икада бити рођено, назвати „малим”, а не великим рогом (хебрејски: zehayr, „мали”, Дан 7, 8). Како наводи Стронгов лексикон, корен ове хебрејске речи јесте реч која значи „бити безначајан”.9 Другим речима, површном, безверном посматрачу би се могло учинити да је антихрист моћан (јер ће он свакако бити ужасавајући противник), али у контексту свеукупног поретка ствари – а посебно у поређењу са силом и снагом Господњом – такав се рог може сматрати само „малим”! Ово никада не смемо да заборавимо. Јер, та нас истина подсећа не само на превласт Божију, већ и на нужну подређеност ђавола своме Творцу. Свето Писмо нам непрестано пружа такву утеху у светлу ужасног прогона (нпр. Отк. 2, 10, 11, Мт. 10, 22, Лк. 21, 17, 19, Јн. 16, 33).
Уколико сада бацимо поглед уназад на целокупну историју света, уочићемо антитезу – основну духовну борбу – која се води све од времена из Књиге постања 3, 15 између Семена жене и семена змије. У питању је духовни сукоб настао у време Пада, који ће трајати све до Страшног суда на крају времена.
У питању је сукоб између два царства: Царства Божјег, које је стварно, оку невидљиво, а опет бесконачно; и царства сатаниног, које је илузорно, овосветско и привремено. То је сукоб који се налази у основи целокупне историје света од Пада до Коначне Победе и сам га је Бог таквим предодредио (1. Мој. 3, 15). Исус тај сукоб подржава када каже: „Не мислите да сам дошао да донесем мир на земљу; нисам дошао да донесем мир него мач” (Мт. 10, 34). И опет: „Мислите ли да сам дошао да мир дам на земљи? Не, кажем вам, него раздјељење” (Лк. 12, 51). До ове поделе долази природно, када год и где год се проповеда Јеванђеље. Једна група (овце) чује Христов глас, а друга (јарад) одбацује речи Христове и остаје у сатанином земаљском царству (Јн. 10, 1, 5, 2. Кор. 2, 14, 16, Мт. 25, 31, и даље). Сатани је од самог почетка историје људског рода главни циљ и намера било да оснује царство на земљи. Господ је често спречавао да се ова његова намера у потпуности оствари (нпр. у време Потопа и Вавилонске куле, итд.), јер се још није било испунило време за њено остварење и крајњи суд.
Грех је ушао у овај свет због лажи да човек може сам собом постати бог. Како учи Библија, ова лаж ће свој врхунац, испуњење, расплет, кулминацију и остварење доживети са доласком човека познатог као антихрист, који ће се прогласити отеловљењем Бога. Оно што је отпочело преваром наших прародитеља свој зенит достиже у антихристу – том савршеном човеку безакоња. Читава историја креће се ка ужасном откривењу и најсилнијем примеру онога што човек одвојен од Христа једино може да постане: ка антихристу.
Ето зашто Јован користи тајанствени број „666” у вези са антихристом: „Овдје је мудрост. Ко има ум нека израчуна број звијери; јер је број човјеков, и број њезин је шест стотина шездесет и шест” (Отк. 13, 18).
Ни у грчком језику испред речи „човјек” нема неодређене показне заменице. Каже се да је 666 број човеков, и тачка. Господњи број је седам, 777, што би представљало Божанску Тројицу. Човеков број је 6, и он ће увек бити мањи од 7, ма колико човек настојао да се прогласи Богом. 666 јесте тројство броја 6. Антихрист је инкарнација онога што човек може да постигне на земљи, а што је супротстављено величанственом делу Господњем приказаном у божанственом савршенству броја 777. 666 је број човека а не Бога, кога ми никада нећемо достићи упркос свим нашим плановима, претензијама или тежњама.
Када се јави антихрист, завладаће неограничена мржња према свему што је добро и исправно (као и према онима који добро и исправно чине). Наступиће растуће безакоње, безбожништво, неморал, одступања од закона Божјег и страшан прогон светитеља. Међутим, морамо увек запамтити да ће укратко после јављања антихриста истински Господ Христос поново доћи и донети суд, васкрсење и обнову читавог света.
Уколико Библију анализирамо мало дубље (што је неопходно учинити ако желимо да разумемо сву њену пуноту), увидећемо да су личности из Старог Завета и њихове судбине заправо послужили као „типови”. „Тип” је образац, нека врста примера или претходника, символ који је толико снажан да се из њега може извући обиље лекција за оне који су вољни да уче из примера. Павле говори баш о овим типолошким примерима када каже: „А све ово њима се догађаше за примјер, а написа се за поуку нама, на које дође свршетак вијекова” (1. Кор. 10, 11).
Другим речима, главне личности из Светог Писма и историјски догађаји у којима су они учествовали имају духовни значај који мора бити схваћен уколико желимо да разумемо сву дубину Божјег промисла. Грчка реч која се у горе наведеном стиху преводи као „примјер” јесте реч typos, из које изведена наша реч „тип”. Према томе, ове ствари се њима догађаше да би послужиле као „типови” или обрасци, духовни примери из којих можемо да учимо и духовно узрастамо.
Примере ове врсте „типологије” често налазимо у животима бројних кључних личности из Старог Завета. Узмимо, на пример, Мојсија. Његов живот и искуство представљају прави модел библијске типологије. На пример: Мојсије народ Божји изводи у слободу из фараонског ропства, и кроз пустињу их води у Обећану земљу. Христос, исто тако, Свој народ изводи у слободу из ђаволског ропства, водећи их кроз пустињу овога света у живот будућег века. Мојсије је праслика, „тип” Христа, као што су то били Самуило и Давид. Из њиховог живота, изводимо опште типолошке лекције које су од огромног значаја за наш духовни живот, наше узрастање као деце Божије и наше разумевање себе самих у односу на свет који нас окружује и на наше ближње.
Свето Писмо садржи одређени број прасликовних спомињања антихриста или „духа антихриста”. Та спомињања су најава коначног антихриста и приказују одређене карактеристике које ће он имати, па су ови типови антихриста често погрешно схватани као сам антихрист. Управо због тога морамо бити веома опрезни када неког живог човека преурањено проглашавамо „човеком безакоња”.
Први „тип” антихриста у Светом Писму јесте Неврод: „Хус роди и Неврода; а он први би силан на земљи; бјеше добар ловац пред Господом; зато се каже: добар ловац пред Господом као Неврод. А почетак царству његову бјеше Вавилон…” (1. Мој. 10, 8, 10).
Претходну цивилизацију је избрисао потоп, а Нојев унук, Неврод, основао је царство смештено у делу Месопотамије познатом под именом Сенар. Унутар овог царства, лежао је град који ће постати познат као Вавилон. Babylon је грчки превод хебрејске речи babel.
О овом Невроду се каже да је „силан на земљи” и „добар ловац пред ГОСПОДОМ” (1. Мој. 10, 8, 9). Ова фраза „пред ГОСПОДОМ” значи „у лице ГОСПОДУ”, у смислу да се Неврод понашао као да је нешто посебно пред Богом и гордељиво изазивао Бога.
Када схватимо да име Неврод потиче од хебрејског глаголског облика nimrodh, што значи „побунимо се или успротивимо се”,10 схватамо да је овде реч о великом моћнику који се противи Богу и сопственим снагама гради земаљско царство. Према томе, можемо рећи да овај Неврод не само што представља слику свог духовног оца сатане, већ је он истовремено тип и претходник крајњег бунтовника, „човјека безакоња”, за кога апостол Павле пророчки каже да ће у последње дане предводити духовни Вавилон (2. Сол. 2, 2, 12).
Још један праобразни пример антихриста је и сам Вавилон:
„Хајде да сазидамо град и кулу, којој ће врх бити до неба, да стечемо себи име, да се не бисмо расијали по земљи” (1. Мој. 11, 4).”
Ово је најава „духа антихриста” – људска бића не само што се труде да заузму Божје место, већ Му се и супротстављају на сваки начин. Другим речима, они колективно оснивају прво светско, васељенско, аутономно, политичко и верско државно уређење. То је отеловљење духовне гордости и сигурни показатељ тога да је ово настојање људи демонског порекла.
Други типолошки пример антихриста јесте опис вавилонског краља у Књизи пророка Исаије 14, 13, 14: „А говорио си у срцу свом: изаћи ћу на небо, више звијезда Божијих подигнућу пријесто свој, и сјешћу на гори зборној на страни сјеверној; изаћи ћу у висине над облаке, изједначићу се с вишњим.”
Постоји упечатљива сличност између горе наведене изјаве о вавилонском краљу: „Изаћи ћу у висине над облаке, изједначићу се с вишњим” (Иса. 14, 13), и изјаве људи вавилонских: „Хајде да сазидамо … кулу, којој ће врх бити до неба, да стечемо себи име” (1. Мој. 11, 4). То показује да је вавилонски краљ праслика антихриста и одраз сатане. Не треба да нас чуди то што опет наилазимо на одјек сатанског духа. Јер антихрист ће представљати сатанофанију на земљи. Када се овај јави, сатана ће антихристу пренети своју моћ, трон и власт (Отк. 13, 2б).
Оно што важи за краља вавилонског из Књиге пророка Исаије 14, 13 важи и за кнеза тирског описаног у Књизи пророка Језекиља 28, 1, 2: „Што се понесе срце твоје, те велиш: ја сам Бог, сједим на пријестолу Божјем усред мора; а човјек си а не Бог и изједначујеш срце своје са срцем Божјим.”
И опет, ово типолошко спомињање се односи исто толико на сатану колико и на антихриста. Контекст је побуна. Сатана је био први бунтовник против Бога. Антихрист ће – на врхунцу безакоња – бити последњи. Онда побуне више неће бити.
Опис Антиоха Епифана још једно је прасликовно спомињање антихриста: „И из једнога од њих изиде један рог мален и нарасте врло велик према југу и истоку према красној земљи. И нарасте све до војске небеске, и обори на земљу неке од војске и од звијезда, и погази их. И нарасте све до поглавара тој војсци” (Дан 8, 9, 11а).
Већ смо видели да је „мали рог” из Књиге пророка Данила 7 пророчко спомињање антихриста. Овде се исте речи користе да се опише Антиох Епифан – селеукидски краљ који је владао од 175–164. године пре Христа, прогањао људе Божје и скрнавио храм. Скрнављење храма је омиљена делатност оних који поступају у „духу антихриста”; у Јеванђељу по Матеју 24, 15 налазимо пример тога, који је истовремено и типично двоструко пророштво о уништењу Јерусалима под Титом 70. године нове ере и о томе како ће антихрист сести „у храм Божји као Бог, тврдећи за себе да је Бог” (2. Сол. 2, 4).
Други тип антихриста у Светом Писму јесте Јуда Искариотски, кога Господ Исус назива „сином погибли” (Јн 17, 12). Истом овом фразом означава се и антихрист у Другој посланици Солуњанима 2, 3. Наредни тип антихриста приказан у Светом Писму јесте Ирод, владар описан у Дјелима апостолским 12, 21, 23: „И у одређени дан обуче се Ирод у царску хаљину, и сјевши на пријесто одржа им говор; а народ клицаше: Глас Божји, а не човјечији! Али одједном удари га анђео Господњи, јер не даде славе Богу; и будући изједен од црва издахну.”
Ирод је тип антихриста јер се представља као Бог и дозвољава да га поштују као Бога, али убрзо бива уништен свемоћном руком Божјом (уп. 2. Сол. 2, 8).
Још једно прасликовно спомињање антихриста (које се може сматрати и експлицитним) јесте опис лажних христоса и лажних пророка у Јеванђељу по Матеју 24, 24: „Јер ће се појавити лажни христоси и лажни пророци, и показаће знаке велике и чудеса да би преварили, ако буде могуће, и изабране.” Ово мноштво лажних христоса и лажних пророка само су припремни „антихристи”, који спремају пут за долазак коначног лажног христа, антихриста.
Свето Писмо, према томе, обилује типолошким спомињањима „антихриста” – свих оних људи који се, пошто стекну власт, проглашавају Богом, а затим бивају осуђени због самопреузношења, гордости и непризнавања Творца.
Пошто смо анализирали Свето Писмо и библијска спомињања антихриста, даћемо сажет преглед историјског развоја учења о том питању.
Рани Оци Цркве доста су писали о антихристу. Већина је имала нешто да каже на ту тему, али најзначајнији су списи Иринеја Лионског, Иполита, Лактанција и Иларија из Пиктавијског.11
Сви они су сматрали да ће антихрист бити појединац који ће се јавити у будућности, а не низ појединаца или неко одређено звање, и да ће његов долазак блиско претходити Другом доласку Господа Исуса Христа. Пошто је неких стотину година владало веровање да је повратак Господа Исуса близу, а Свето Писмо јасно каже да Његовом доласку мора претходити јављање антихриста, и рани Оци Цркве тражили су антихриста.
Већина је сматрала да ће он бити Јеврејин, а неки су чак тврдили да ће бити из племена Дановог – на основу пророчанства из Књиге постања 49, 17: „Дан ће бити змија на путу и гуја на стази, која уједа коња за кичицу, те пада коњик наузнако”, као и због необичне чињенице да се Дан не помиње у списку племена у седмој глави Откривења Јовановог.
У то прво време, дакле преовладавало је становиште раних Отаца Цркве. Међутим, како је хришћанство и само почело да се уплиће у владавину „звери” (то јест, световних власти), јавила се сасвим погрешна идеја да је задатак Цркве да изгради царство Божје на земљи, док је идеја о блиском доласку Христовом почела да бледи. Када се то десило, и концепт о антихристу је временом изгубио значај у верском размишљању људи.
Око 11. века, почела је да се шири идеја да моћ папства представља претњу по развој друштва. Са захуктавањем сукоба између царева и папа, јавила се идеја да би папство врло лако могло да буде кандидат за антихриста. У време албижана (13. век), валдежана (13–16. век) и ученика Џона Хуса (1372–1415) и Џона Вајклифа (1330–1384), ова идеја о Риму је већ била широко прихваћена. Осим тога, сматрало се да „онај који сад задржава” из Друге посланице Солуњанима 2 јесте заправо световна власт, за коју се веровало да представља обнову старог Римског царства.
Овде ваља напоменути да римокатоличко становиште представља наставак веровања раних Отаца Цркве да је антихрист појединац који тек треба да дође и који ће бити уништен Другим доласком Христовим.
Реформатори су веровали да је папство антихрист, а римокатолици тог доба су за антихриста проглашавали Мартина Лутера (1483–1546). У Апологији аугсбуршке исповести (1531, чији је аутор био Филип Меланхтон у сарадњи са Лутером), каже се следеће: „Папа има највишу моћ и у световној и у духовној области, оба мача, и световни и духовни. /…/ Уколико наши противници заступају идеју да људски обреди задобијају искупљење, благодат и опроштај грехова, они заправо оснивају царство антихристово. Царство антихристово јесте нови вид служења Богу, који намећу људи, а не Христос. Тако, мухамеданско царство има обреде и чинове којима настоји да се искупи пред Богом, поричући чињеницу да су људи својом вером пред Богом већ искупљени, Христа ради. И папство ће, дакле, постати део царства антихристовог, уколико тврди да људски обреди искупљују … У једанаестом поглављу пророк Данило каже да ће управо људски обреди представљати форму и састав царства антихристовог.”
Меланхтон (1497–1560), као што видимо, заступа становиште о двоструком антихристу, јер помиње и Мухамеда и папу – што су чинили и други теолози европског покрета Реформације као што су Мартин Буцер (1491–1551), Хајнрих Булингер (1504–1575) и Јоханес Пискатор (15460–1625).
У Лутеровим Шмалкалдским списима (1537, чија је сврха била да се оповргне доктрина која ће касније бити утврђена на римокатоличком Тридентском концилу), каже се да је папски чин заузимања власти: „моћни доказ да је [папа] прави антихрист”. Ово становиште о папи као антихристу прихватили су водећи швајцарски теолози доба Реформације: Улрих Цвингли (1484–1531), Žан Калвин (1509–1564), Теодор Беза (1519–1605) и Френсис Туретан (1623–1687).
Крајем 16. века, језуит по имену Алказар – како би одвратио пажњу са папе – изнео је претеристичко становиште да је римски цар Нерон (37–68. година н. е.) био антихрист, а да су се пророчанства из Светог Писма, као на пример оно из Друге посланице Солуњанима 2, већ остварила у време ране Цркве. Хуго Гротијус (1583–1645) даље је разрадио исту ту идеју у Холандији, тврдећи да је Калигула (12–41. година н. е.) био антихрист, што су немачки рационалисти касније прихватили. Било је и оних који су сматрали да је Симон врачар (Дјела 8, 9 и даље) представљао остварење пророчанства о антихристу.
Међутим, схватање да је папа или папство антихрист јесте оно које је остало уврежено у реформистичкој догми и исповедању. Ирски чланови вере (1615), које је вероватно израдио бискуп Ушер, утврђују (у члану 80): „Римски папа не само што је није врховни поглавар васељенске Цркве Христове, већ његова дела и доктрина јасно показују да је он човек безакоња чије се јављање предвиђа у Светом Писму, кога ће Господ Исус убити духом уста Својих и уништити појавом Свог присуства.”
У Вестминстерском исповедању вере (1644) – заједно са Савојском декларацијом (1658) и Другим лондонским баптистичким исповедањем вере (1689), обе од којих су само копије Вестминстерског исповедања (што је био водећи тренд у протестантизму тог времена) – такође налазимо један пасус у коме се римски папа, односно институција папства, идентификују као испуњења пророчанства о „човјеку безакоња” из Друге посланице апостола Павла цркви у Солуну (2. Сол. 2, 3, 4).
И тако су деноминације које се чврсто држе ових принципа, такву традицију наставиле до данашњег дана, мада су неке од њих овај члан избрисале или га прогласиле необавезујућим за своје чланове.
И принстонски професор теологије Чарлс Хоџ (1797–1878) у свом тротомном делу „Систематска теологија” такође се придржава идеје о папи као антихристу. Међутим, постмилениристички теолози реформисти, Бенџамин Ворфилд (1851–1921) и Лорен Бетнер (1901–1990) заговарали су претеристичку идеју да су пророчанства о антихристу већ испуњена током владавине римских царева.
Овде би требало да напоменемо да је становиште о папи или папству као антихристу најчешће удружено са постмилениристичким схватањем о Другом доласку Христовом. Ово природно происходи из идеје реформиста да је реформација задала смртни ударац папству, од кога се оно никада неће опоравити, а основ за ту тврдњу налазе у Другој посланици Солуњанима 2, 8: „којега ће Господ Исус убити духом уста својих и уништити појавом свога присуства.” Према томе, када су пуританци схватили да је прошло доста времена од прве појаве папства а да оно још није уништено, морали су да пронађу неко рационално објашњење за ово одступање – и тако је настало оно што ми називамо „пуританском теоријом временског размака”! Стари протестанти су тврдили да је проповедање истинске Речи Господње од стране реформиста („дух уста Његових”) папског антихриста уништило на духовном плану, а да ће до његовог коначног уништења доћи тек кад Господ поново дође у телу („појава Његовог присуства”). Према томе, између првог и другог дела овог стиха убачен је временски размак неограниченог трајања како би се стих ускладио са теоријом.12
Не би требало да заборавимо да назвати неког антихристом представља најозбиљнију могућу оптужбу и да се не сме узимати олако. Антихрист, наиме, безнадежно срља у пропаст и не може бити обраћен, што не можемо са сигурношћу тврдити ни за једно људско биће које данас живи на земљи. Касније ћемо рећи нешто више о томе.
После 17. века, протестантска заједница је ушла у период интензивне обнове, тако да су размишљања о личности антихриста донекле избледела. Међутим, током 19. века интересовање за ово питање се поново пробудило код одређених научника.
Пошто је постало сасвим очигледно да папству не само што није задат смртни ударац већ да оно расте, људи су почели да се окрећу светоотачком учењу на ову тему. На пример, Хенри Алфорд (1810–1871), англикански научник и кентерберијски бискуп од 1857. до 1871. године изричито је оповргнуо идеју о папи као антихристу и истакао да рани Оци Цркве представљају пример исправног тумачења. И други научници су се угледали на њега, као на пример Џон Иди (1810–1876) у Шкотској. Али његов земљак, Патрик Ферберн (1805–1874) наставио је чврсто да се придржава идеје о папи као антихристу.
У првој половини двадесетог века, Плимутско братство и фундаменталисти уопште прихватили су становиште да ће се антихрист јавити у будућности, као личност. Ова идеја је раширена углавном кроз учење о верским епохама, мада јој је придодата нова димензија, то јест, да ће антихрист доћи тек након што свети уђу у Царство небеско. Већина модерних православних коментатора верује да ће антихрист бити личност која ће се јавити у будућности.
Сада је време да детаљније одговоримо на једно често и прилично контроверзно питање: Да ли је папа антихрист? На ово питање ћемо одговорити на основу Светог Писма, кроз преглед јединствених одлика и карактера антихриста које овог човека безакоња издвајају од других људи.
III. ОСНОВНЕ КАРАКТЕРИСТИКЕ АНТИХРИСТА
Библијски одломак који је кључан за утврђивање идентитета антихриста јесте Друга посланица Солуњанима 2, 3, 12. У вези са овим стиховима, у чланку из часописа Banner of Truth (Барјак истине) који смо цитирали у прологу, пише: „На основу доказа које апостол Павле износи у овом одељку Светог Писма, једини начин за утврђивање идентитета антихриста јесте истраживање анала црквене историје како би се утврдило да ли је у хришћанској цркви постојала нека личност која би одговарала овом опису. Како се испоставило, једина црквена институција која у потпуности одговара горе поменутим доказима јесте институција папства.”13
Међутим, уколико је ова изјава тачна, онда је сваки појединачни папа морао имати све карактеристике које апостол Павле излаже у овом делу. Због тога ћемо сада, уз помоћ Библије, извршити детаљну анализу Друге посланице Солуњанима 2, 3, 12 како бисмо утврдили идентитет последњег непријатеља Христа и Његовог стада.
Прва карактеристика антихриста:
Трећи стих без сумње показује да антихрист није „генерички принцип” или „институција”, већ појединац. Грчка реч која се овде користи јесте anthropos, „човек”, у једнини. Као што је већ речено, апостол Павле никада не говори фигуративно или символички, а да претходно читаоцу не назначи да то чини. Друга посланица Солуњанима светог апостола Павла написана је у потпуно другачијем жанру од Књиге откривења. Библија нам не даје повода да закључимо да „човјека безакоња” треба да схватимо било како осим буквално, тако да он мора бити специфични појединац, а не низ појединаца или неко звање. Сама та чињеница је довољна да се одбаци свака могућност да је институција папства сама по себи антихрист последњих дана.
Туретан, ипак, тврди да антихрист никако не може бити једна особа, већ „се нужно односи на звање или низ особа са одређеним звањем у видљивој цркви”; он овај закључак изводи на основу изјаве апостола Павла у Другој посланици Солуњанима 2, 7 да антихристова прва пројављивања већ сада дејствују.14 Тиме се, међутим доказује и превише, јер, мада је „тајна безакоња” у апостолово време без сумње дејствовала, папство тада још увек није постојало и јавило се тек много година након апостолског периода.
Од кључне важности је и чињеница да су сви рани Оци сматрали да „човјек безакоња” није неко звање или утицај, већ појединац – инкарнација, концентрација и кулминација безакоња – док је parousia повратак Господа Исуса у телу да свету суди и донесе Своје царство.15 Према томе, није тачна Туретанова тврдња16 да само римокатолички писци кажу да је антихрист феномен који се везује искључиво за крај времена. Туретан затим одбацује сведочење раних Отаца Цркве тврдећи да „је увек лакше говорити о пророчанствима која су се испунила него о онима која тек треба да буду испуњена.”17 Он, према томе, закључује да, будући да „се папство јавило тек након њиховог времена… они нису позвани да говоре о овом предмету.”18 Ова тврдња, међутим, заснива се на претходној претпоставци да су они који папство идентификују са антихристом у праву – што, како ћемо видети даље у тексту, уопште није доказано.
Кључ за разумевање стихова из Друге посланице светог апостола Павла Солуњанима – а посебно за утврђивање идентитета антихриста – налази се у концепту „узурпирања”, односно „уљеза”. Антихрист долази на власт грубо пародирајући истинског Христа; он Га опонаша проглашавајући себе Богом (2. Сол. 2, 4) и чинећи чуда (2. Сол. 2, 9). Подсећамо да, у грчком језику, anti значи „уместо”. Према томе, будући да је Христос појединац који се у свету јавио у јединственом историјском тренутку, и антихрист мора бити исто то. Шкотски презвитеријанац др Џон Иди у одличној егзегези грчког текста напомиње: „Особа описана на тај начин јесте човек, anthropos – појединац, а не серија или низ људи, нити персонификација злих сила, нити поглавар неке људске организације. Овај човек, који је сачињен од безакоња и представља персонификацију зла, јесте против–Христос, ‘онај који се супроставља’; обојица су појединци, обојица се пројављују или ‘објављују’ као личности, обојица имају особен карактер – с тим што једнога одликује праведност, а другога грех. Једноме је судбина живот и слава, другоме – пропаст и смрт”!19
Баш као што су многи „мини–антихристи” који су отпали од Христа у време апостола Јована били појединци, тако ће и антихрист који је крајња кулминација свих њих бити појединац (1. Јов. 2, 18, 19). „Човек безакоња” ће очигледно бити жив у време Другог доласка Христовог, а Христова појава („parousia”) ће га уништити. (2. Сол. 2, 8). Антихрист ће се, дакле, јавити у периоду од само једног људског животног века. Папство је, с друге стране активно столећима, и његови су носиоци били многи. Основно значење целог поглавља из Друге посланице Солуњанима је без сумње да ће пред крај века наступити кратка владавина једног потпуно грешног човека, која ће изненада бити прекинута доласком Цара свега.
Наредна карактеристика антихриста јесте:
Отпадништво које ће утабати пут за појаву антихриста (2. Сол. 2, 3) и представљати основну одлику његове владавине није само порицање принципа хришћанске вере већ и порицање сваког Божијег закона, сваког усамљеног шапата Христовог. Пред долазак антихриста, ово отпадништво ће обухватити не само хришћане, већ читаво човечанство.
Људи ће тада отпасти чак и од оних добрих и неопходних световних ствари које су установљене кроз свеприсуство опште благодати Божје – нпр. од корисних закона, полиције за борбу против криминала, националне одбране, ограничавајуће моћи државе, итд.
Не треба да се заваравамо: када се антихрист појави, он ће „помишљати да промијени времена и законе” (Дан 7, 25) на такав начин да у то умеша читав свет. Како каже Метју Хенри у свом коментару овог стиха, циљ антихриста јесте да „укине све законе и институције религије, и да све људе наведе да говоре и раде оно што он жели. Он ће погазити законе и обичаје, и људске и Божје.” Та отпадија ће бити потпуна и глобална, и неће бити ограничена само на поједине области.
То је још један од разлога зашто антихрист не може бити папа нити институција папства.
Трећа карактеристика антихриста јесте:
Хришћани из првог века знали су за антихриста и очекивали су да се он временом појави. Апостол Јован примаоцима своје прве посланице поручује: „Чусте да антихрист долази”, а затим додаје, „и сада су се појавили многи антихристи” (1. Јов 2, 18, 4, 3). Иако се прави антихрист очекивао у будућности, општи принцип „антихриста” је већ дејствовао у виду многобројних весника његовог доласка. Пародирајући претходнике правог Месије, и антихристу ће његови претходници припремити пут. Ето о чему говори апостол Павле када говори о „тајни безакоња”, која је већ енергично дејствовала у време настанка посланице (2. Сол. 2, 7а). У том смислу, демони су Господа Исуса ставили на много виши трон него што то чине многи хришћани данашњице!
Попут светог апостола Јована, и апостол Павле говори о људима који су претходници антихриста, а не, као што тврди Туретан, о самом антихристу који би на неки начин дејствовао. Не може се рећи да је папство већ дејствовало у време апостола Павла, ни као институција ни као неоткривени приступ. Заступници идеје о папи као антихристу на ово одговарају да је апостол Павле сигурно доживео божанско откровење о постојању неког пред–папског облика организације, што је обичним верницима било немогуће спознати. Али ово је само замена теза којом се не даје никакво вероватно тумачење. Заправо, тек се у другом веку у Риму јавила епархијска организација црквеног живота. Први епископ епископ који је преузео древну паганску титулу „Pontifex Maximus” је то звање имао од 440. до 461. године.
Морамо имати у виду, како исправно тврди професор Ф. Ф. Брус да „је свака идентификација тајне безакоња неприхватљива уколико она не би била разумљива за хришћане којима је Друга посланица Солуњанима првобитно упућена.”20 „Тајна безакоња”, која пориче истину Христовог ваплоћења, директно се може упоредити са оним што апостол Павле назива „тајном побожности”, утврђену Христовим ваплоћењем: „И заиста велика је тајна побожности: Бог се јави у тијелу” (1. Тим. 3, 16). Бити антихрист значи порицати да се Бог јавио у телу (1. Јов. 4, 3).
Реч „тајна” се у Новом Завету користи да означи оно што је скривено за недуховно око, али што је видљиво ономе који је просветљен од Господа (уп. 1. Кор. 2, 14). Сам апостол Павле тајну дефинише као оно о чему „се ћутало… а сад објављено… и обзнањено…” (Рим. 16, 25). Апостол Павле је Солуњанима већ говорио о овим стварима када је био код њих (2. Сол. 2, 5). „Тајна безакоња” је дејствовала у његово време.
Свети апостол Павле за антихристове следбенике каже да су то они што „завољеше лаж [грчки: to pseudos]” (2. Сол. 2, 11). У неким верзијама превод са грчког је неадекватан, па се овде каже „неку лаж”. Међутим, то није тек нека лаж – то је она, тачно одређена лаж. На коју се то лаж овде мисли? Свакако, мисли се на лаж коју је нашим прародитељима у рајском врту изрекао сатана (1. Мој. 3, 4, 5), који је и сам отац лажи (Јн 8, 44) – иста она лаж која је буквално инкарнирана у антихристу: да човек може да буде бог по природи и да сопственим моћима може да стекне бесмртност.
Према томе, „тајна безакоња”, као утицај што тајно дејствује у свету припремајући тле за јављање човека који ће бити само отеловљење безакоња, јесте сваки феномен овога света који доприноси успостављању антихришћанских услова над којима ће антихрист владати. Другим речима, „тајна безакоња” је сваки утицај или покрет који шири лаж о обоготворењу човека и могућности вечног живота изван Христа. Ова злоћудна „тајна” се одвија на два различита, премда комплементарна, нивоа, егзотеричном и езотеричном – један од којих је спољашњи, а други нешто прикривенији.
Егзотерични (спољни) аспекти „тајне безакоња” функционишу кроз политичку манипулацију и борбу за превласт, коју смо видели на делу приликом изградње великог броја огромних империја које су предводили самообоготворени деспоти (праслике или претходници антихриста), а које су током историје настајале а затим нестајале. Апостол Павле је вероватно у великој мери био свестан овог аспекта и његовог отеловљења у корумпираном римском царству његовог времена, због чега је и могао да каже да „тајна безакоња” већ делује у његово сопствено време. Езотерични (скривени) аспекти тајне безакоња делују кроз окултистичку обману и дејство. После Христове победе на Крсту и ширења Јеванђеља широм света, сатаниној моћи је задат смртни ударац (Кол. 2, 15; уп. Отк. 12, 9; 13, 3а). Будући да више није могао да дејствује тако отворено преко људи као што је чинио у времену пре Христа, морао је да ради на прикривен начин, кроз прогоне огромних размера које су спроводиле државне власти (Отк. 12, 13), и „реку” лажних учења (Отк. 12, 15). Већина коментатора сматра да се „река” коју змија испушта из уста заправо односи на јереси које је сатана произвео да би утопиле „жену” – народ Божји, рану Цркву – у чину јарости након победе Христове на Крсту. То је била суштина тајног дејствовања сатаниног. Исто тако, будући свезан од стране Господа, сатана мора да делегира своју моћ антихристу: „И даде јој аждаја силу своју и пријесто свој и власт велику” (Отк. 13, 2).
У апостолско доба, постојао је велики број таквих утицаја који су дејствовали тајно. То се нарочито односи на синкретичке системе гностичке природе, које апостол Павле спомиње на другим местима (Кол. 2, 18, 23). Управо то апостол Павле углавном подразумева под „тајном безакоња” која већ дејствује. Апостол Јован такође помиње такве системе веровања, који су деловали још у раном апостолском добу, и каже да су они у „духу антихриста” (1. Јов. 2, 18, 23). Били су то претходници каснијих секти које су се јавиле на Западу, као што су темплари, катари, масони, розенкројцери, теософи, као и учења о новој свесности, неогностичка, односно Њу Ејџ учења, данашњице.
Антихрист ће бити врхунац и егзотеричног и езотеричног аспекта исте демонске силе која је завела наше прародитеље у Еденском врту. Две звери у Књизи Откривења 13 представљају снажан символ тога (обоготворење световне власти и привлачна снага лажне религије). У том смислу, ни папство ни било који од папа који су до сада живели, не могу бити антихрист, јер би, да је то случај, сваки појединачни папа до сада (што значи преко 300 њих) отворено поздрављао сваки утицај којим се шири лаж сатане.
Мада је тачно да је папство, у одређеним тренуцима у историји, попримало самообоготворавајуће елементе световне политичке моћи, нису се све папе понашале на тај начин. Осим тога, гностичке анти–хришћанске секте као што су масони и розенкројцери биле су барем званично осуђене од стране Ватикана. Истински антихрист ће ове секте – уколико му укажу поштовање – одобравати, јер је управо он резултат и плод свега за шта су се оне од давнина залагале.
Четврта карактеристика антихриста јесте:
У првој посланици, апостол Јован описује две „генеричке” одлике оних који имају „дух антихриста”, а које, логично је, морају важити и за самог антихриста. Прва од ових „генеричких” одлика антихриста јесте
„По овоме распознавајте Духа Божијег: Сваки дух који признаје да је Исус Христос у тијелу дошао, од Бога је; а сваки дух који не признаје да је Исус Христос у тијелу дошао, није од Бога; и то је дух антихриста, за којега сте чули да долази, и сада је већ у свијету” (1. Јов 4, 2–3).
У овом делу Јован нам поручује да је основни елемент „антихриста” порицање учења о ваплоћењу Сина Божјег. Према томе, будући да ће антихрист бити кулминација свих тих мањих „антихриста” који су му претходили, порицање ваплоћења ће засигурно бити и његова водећа одлика. Папство, међутим, никада није порекло ваплоћење Христово.
Барем што се тиче доктрине о ваплоћењу, једно од њених најзначајнијих излагања био је свакако томос папе Лава I (Лав „Велики”, с. 461), који у писму Флавијану (13. јун 449. године) даје позитивно изложење двају природа, божанске и човечанске, обједињених у Христу. Управо је ово велико дело – заједно са никејским Символом вере и два Кирилова писма – у потпуности увршћено у „Халкидонски орос” из 451. године, који каже:
„И тако следујући Светим Оцима, сви сагласно поучавамо исповедати једног и истог Сина, Господа нашег Исуса Христа, Њега истог савршеног по Божанству, и Њега истог савршеног по човечанству, и Њега истог истинитог Бога и истинитог Човека, из разумне душе и тела, једносуштног [homoousios] Оцу по божанству, и Њега истог једносуштног нама по човечанству, у свему подобног нама, осим греха, рођеног од вечности од Оца по божанству, и Њега истог у последње дане ради нас и ради нашег спасења од Дјеве Марије Богородице [theotokos] по човечанству. Њега једног истог Христа, Сина, Господа, Јединородног, у две природе несливено, неизменљиво, нераздељено, неразлучно познатог тако да сједињењем није нарушена разлика природа, већ је шта више сачувано својство сваке природе и сједињује се у једно Лице и једну Ипостас [hupostasis] – не у два лица раздвојеног, већ Њега истог једног Сина Јединородног, Бога Логоса, Господа Исуса Христа, као што нам испрва објавише пророци за Њега, и као што нас сам Господ Исус Христос научи и предаде нам Символ Отаца.”
Да ли је заиста могуће да је основни и кључни догматски документ у читавој историји хришћанске Цркве могао написати антихрист који одбацује Бога и пориче Христа?
Заговорници става о папи као антихристу рећи ће да римокатолици, мада тврде да подржавају доктрину о ваплоћењу, ову доктрину поричу својим делима; нпр. кроз обред мисе. Међутим, у одломку из Прве посланице апостола Јована 4, 3 конкретно се говори о ономе што се „исповеда” или „признаје” речима [грчки: homologeo]. Иста грчка реч се користи у Посланици Јеврејима 10, 23а: „Држимо се чврсто у исповиједању наде без колебања.” Значи, реч је о ономе што људи јавно исповедају. „Дух антихриста” – и, логичким следом, поступци антихриста – подразумева активно, отворено, вербално порицање реалности Христовог ваплоћења. То ниједан папа никада није учинио. Према томе, ни папа ни папство никако не могу бити антихрист.
Наредна генеричка одлика „антихриста” јесте:
„Ко је лажљивац ако не онај ко пориче да Исус јесте Христос. Тај је антихрист, који одриче Оца и Сина. Сваки који одриче Сина, ни Оца нема; а који признаје Сина, има и Оца.” (1. Јов 2, 22, 23).
Следећа карактеристика „антихриста” јесте порицање доктрине о Тројству, а посебно односу Оца и Сина унутар Светог Тројства. Порицати Оца и Сина значи истовремено порицати и Духа Светога, јер је то Троје једно (Мат. 28, 19, 1. Пет. 1, 2). Видите још и важну изјаву о Светој Тројици и антихристу у Првој саборној посланици светог апостола Јована 4, 2, 3.
И у овом случају, Ватикан није никада јавно порекао ову доктрину. Осим тога, уколико порицањем Оца и Сина човек постаје причасник духа „антихриста” (1. Јов. 2, 22), како онда заговорници идеје о папи као антихристу објашњавају званични Символ вере који се исповеда у Римокатоличкој Цркви: „Верујем у једнога Бога Оца … и у једнога Господа Исуса Христа… и у Духа Светога, Господа животворног, који од Оца и Сина исходи”? антихрист то никада не би изговорио, нити би допустио да то изговара било ко други.
Пета карактеристика антихриста јесте:
Апостол „човека безакоња” описује као онога „који се противи и преузноси изнад свега што се зове Бог или светиња, тако да ће сам сјести у храм Божији као Бог, тврдећи за себе да је Бог” (2. Сол. 2, 4). Ово самообоготворење јесте скуп два различита фактора:
Антихрист овде доприноси коначном остварењу сатанске визије: противљења и преузношења изнад свега чему човек приписује божански статус и свега што човек поштује као свето. То је апсолут. Као што смо видели, та гордост је типски приказана у случају кнежева вавилонских (Иса. 14, 13, 14) и тирских (Јез. 28, 2а, 6), и најављена у хвалисавим тврдњама многих других људских владара (нпр. Ирода, Дјела 12, 21, 22).
Међутим, папство уопште не испуњава овај аспект пророчанства о антихристу. Папа јавно поштује Оца, Сина и Светога Духа, и себе јавно проглашава „слугом слугу Божјих.” Како о папи у свом одличном делу „Дискусија о човеку безакоња” напомиње Џон Иди, у сажетом коментару на Посланицу Солуњанима: „У свему што чини – чак и у спаљивању јеретика, организовању крсташких похода против неверника, у исквареној и бескрупулозној дипломатији /…/ у чиновима дивље окрутности и највеће могуће амбиције, или у чињењу непобожних и искварених дела од којих би се већина људи уплашила – папа све време признаје божанску власт и исповеда потчињеност божанском вођењу.”21
То је заправо „Ахилова пета” идеје о папи као антихристу. Јер, уместо да себе преузноси изнад свих предмета верског поштовања, како Свето Писмо експлицитно каже у вези са антихристом, папа често ствара предмете поштовања и отворено их сам поштује! Папу Ивана Павла II често видимо како одаје поштовање Далај Лами и другим верским лидерима, па чак и боговима и светилиштима великог броја светских религија.
Неки ће рећи да се папа, иако споља одаје почаст овим стварима, у себи преузноси изнад њих. И мада то може бити случај, опет се не слаже са сликом антихриста из Светог Писма. Јер „човек безакоња” приказан у Другој посланици Солуњанима 2, 4 уопште се неће претварати да обожава мноштво мртвих ствари које је човек уздигао на статус „бога”. Он неће признати да било шта на свету има божански статус или да је вредно поштовања, сем њега самога. То ниједан папа никада није учинио.
Зато је право чудо да се у чланку објављеном у часопису Banner of Truth износи тврдња да су „невероватне изјаве и понашање различитих папа до краја испуниле ову карактеристику антихриста о којој нам говори апостол Павле.”22 Уопштене изјаве попут ове само ће довести до умањења веродостојности истинске науке хришћанства. Како да очувамо кредибилитет као браниоци Истине уколико смо у тој мери спремни да је искренемо како бисмо доказали да је наш лични систем веровања исправан? Други фактор самообоготворења антихриста из Друге посланице Солуњанима 2, 4 јесте:
Заговорници идеје о папи као антихристу сви до једног сматрају да то значи да ће антихрист имати неко звање у Хришћанској Цркви.23 Међутим, постоји одређени број чињеница које се снажно супротстављају овом становишту.
Прво, Римокатоличка црква, као институција, није „Црква”, са чим ће се сложили и заговорници идеје о папи као антихристу! Дакле, не може бити и једно и друго. Свесни смо да апостол Павле Хришћане фигуративно назива „храмом Божијим” (1. Кор. 3, 16, уп. 1. Кор. 6, 19). Међутим, он ту не говори о Цркви као организму, већ о сваком појединачном вернику у коме обитава Дух Свети. Чак и уколико би се ова метафора проширила тако да се односи на целокупно Тело Христово као Храм Божији, то и даље не би укључивало Римокатоличку цркву, институцију под контролом Ватикана, која очигледно није део Тела Христовог.
Заправо, ова реченица се односи искључиво на антихристов покушај да свргне Бога са престола. Илустрације ради, говорећи о кнезу тирском, типу антихриста, пророк Језекиљ каже да кнез тирски приписује себи божански статус и седи „на пријестолу Божијем” (Јез. 28, 2). То, међутим, нема никакве везе са његовим припадањем старозаветној „цркви” или народу Божијем. Павле пророчке старозаветне слике (као што чини и у другим деловима одломка из Друге посланице Солуњанима) користи како би појаснио шта хоће да каже читаоцима тог времена којима је старозаветни део Светог Писма био познат.24 Баш као што се Христове речи да фарисеји седе „на Мојсејевој столици” односе на њихову наводну моћ и власт (Мат. 23, 2), тако се и опис да „човјек безакоња” седи на Светом месту Божјем односи на његово настојање да преотме Божју моћ и власт – да Бога замени собом, а себе наметне свету као божанског владара.
Шеста карактеристика антихриста јесте:
„И учини све, мале и велике, богате и сиромашне, слободњаке и робове, да им даду жиг на десној руци њиховој или на челу њиховом. Да нико не може ни купити ни продати, осим ко има жиг, име звијери или број имена њезина” (Отк. 13, 16).
Из ових стихова је јасно да ће постојати неки начин да се антихристови следбеници означе. Тај знак ће им омогућити да продају и/или купују ствари неопходне за живот. Овај опис у многоме подсећа на заповест коју Господ даје у Старом Завету, рекавши да верници треба да буду тако усредсређени на заповести Господње да треба да их вежу „себи на руку за знак, и нека ти буду као почеоник међу очима” (5. Мој. 6, 8, 11, 18). Многи Јевреји су ово буквално схватили, те на челу и руци носе кутијице са Божјим заповестима исписаним на свитку унутра. Међутим, ове стихове не треба схватати буквално, јер се они заправо односе на начин на који човек живи свој живот. Овакво опредељење је било знак распознавања оних који су заиста представљали народ Господњи у Израелу.
У Књизи откривења 13, 16 видимо да ће и антихрист увести одређени начин распознавања својих следбеника. Ми немамо намеру да нагађамо какав ће тај знак бити, или како ће се примењивати. То ће бити довољно јасно када се деси. Шта год то било, истински верници у Христу ће одбити да га приме, и тиме себе довести у велике тешкоће. То ће, заправо, бити главна разлика између правих и лажних хришћана, баш као што је то у старозаветним временима био случај са знаком из Пете књиге Мојсијеве 6, 8.
Такође треба приметити да је ова економска контрола глобална и да обухвата читав свет: „И учини све…” Такву универзалну контролу никада до сада није имао ниједан световни или верски лидер. Према томе, сасвим је извесно да се антихрист још увек није јавио.
Седма карактеристика антихриста јесте:
Важно је имати у виду да ће долазак антихриста представљати гротескну имитацију Другог доласка Господа Исуса Христа. Антихрист ће, заправо, бити последњи „лажни Христос”, и то ће чинити толико успешно да ће велики број људи бити преварен, и поверовати да је он Месија који је дошао да реши све проблеме света. Антихрист неће преварити само свет, већ и много оних који исповедају да су хришћани!
Неколико је начина на који ће антихрист имитирати истинског Христа. Ево првог од њих:
Антихрист ће себе представити као „месију” који је поново дошао на земљу, и који је спреман да завлада светом. То видимо из описа звери која излази „из земље”, има „два рога као у јагњета”, али заправо говори „као аждаја” (Отк. 13, 11). У питању је говор лажи – аждаја у одећи јагњета. Антихрист ће основати царство на земљи у њеном садашњем облику, имитирајући вечно духовно царство Христово које ће своје испуњење доживети на Новом Небу и Новој Земљи (Иса. 65, 17, 2. Пет. 3, 13, Отк. 21, 1).
Треба приметити да апостол Павле у Другој посланици Солуњанима говори о два „доласка” – „parousias”. Након речи о светлости Христовог „доласка” [грчки: parousia] (2. Сол. 2, 8), апостол Павле нас опомиње: „онога је долазак [грчки: parousia] по дејству сатанину” (2. Сол. 2, 9). Значи, постоје два доласка – Христов и сатанин. Један је чин Божји. Други је по дејству сатанину. Антихрист долази као лажни Христос.
Следећи начин на који ће антихрист опонашати истинског Христа јесте:
Господ Христос је јасно објавио Своју божанску природу (нпр. Јн. 5, 17, 18, 8, 58, 10, 30, Лк. 20, 31, 33). И антихрист ће се, веран својој стратегији опонашања, представити као „ваплоћени Бог” и очекивати да га као таквог славе (2. Сол. 2, 4, Отк. 13, 4).
Следећи начин на који ће антихрист опонашати истинског Христа јесте:
iii. Биће „послушан” неком
Исус, ваплоћени Син Божји, био је послушан Оцу, у смислу Тројичне икономије и Његовог посредничког деловања (Јн. 12, 49, 50, 1. Кор. 15, 24, 28). Антихрист ће то опонашати кроз послушност свом „оцу”, сатани, чију ће моћ имати. Зато апостол Павле да каже: „Онога је долазак по дјејству сатанину” (2. Сол. 2, 9). „Аждаја” (сатана) је та која ће антихристу дати „силу своју и пријесто свој и власт велику” (Отк. 13, 2). Он ће бити подређен једино сатани и дејствоваће по његовој ужасној моћи, баш као што је Господ Исус Христос био послушан Богу Оцу и дејствовао по Његовој божанској моћи, по Његовој заповести. Ето у чему се састоји то опонашање.
Следећи начин на који ће антихрист опонашати истинског Христа јесте:
Попут истинског Христа, и антихрист ће чинити „чуда”, али ће то бити „чудеса лажна”: „Онога је долазак по дјејству сатанину са сваком силом и знацима и чудесима лажним” (2. Сол. 2, 9). Иако ће обманути свет поверовати да се вратило доба Божјих чудеса, антихристов долазак ће заправо бити пропраћен враџбинама огромних размера.
Исто тако, може се претпоставити да ће његово присуство бити заиста сатанско, као да је сам сатана на земљи: „И даде јој аждаја силу своју и пријесто свој и власт велику” (Отк. 13, 2). Да би антихрист као људско биће могао да има сву силу сатанину, његов престо и власт, тешко нам је и да замислимо. Међутим, ово неће бити пуки трик; његова владавина ће бити надахнута најмрачнијом сатанском силом која се може замислити. Како каже Џ. П. Ланг о Другој посланици Солуњанима 2, 9: „Чудеса „човјека безакоња” чине мрачне силе таме. И мада она, у суштини, нису ништа креативно, већ су то само уображења, имитације, манифестације лажне снаге која и није ништа друго до тужна беспомоћност, монструозност без иједног елемента искупљења, она ипак нису само играрија. У целој Библији магија се третира на озбиљнији начин него што би то било случај да је у питању само испразно разметање вештинама које заправо не постоје.”25
Овај аспект опонашања има значајне импликације за идеју о папи као антихристу. Тачно је да су псеудо–чуда и „визије” често били одлика римокатоличке вере у прошлости. Али ужасна злоба сатански–надахнутог антихриста у великој мери ће премашити све што је Ватикан, односно неко од његових папа или штићеника, икада учинио. Осим тога, главни савезник антихриста, звер из земље (Отк. 13, 11), позната као „лажни пророк” (Отк. 19, 20), „чињаше знамења велика, па учини да и огањ силази с неба на земљу пред људима” (Отк. 13, 13). Према сазнањима овог писца, такве грандиозне чинове космичке магије до сада није извео нико!
Следећи начин на који ће антихрист опонашати истинског Христа јесте:
Антихрист ће настојати и да опонаша Свету Тројицу, али ће његов бити тријумвират зла – сатана је замена за Бога Оца, антихрист за Исуса Христа Сина, а друга звер (или лажни пророк, како се назива у Откривењу 13, 11 и 19, 20) замена је за Духа Светога.
Кључ за разумевање садашњег доба лежи у чињеници да антихрист основу своје моћи гради користећи Христов калуп. То је једна од његових главних одлика. Припрема за долазак антихриста заоденута је у квази–хришћанске околности (видети Отк. 12, 8, 9) – баш као што је и сам Христос предвидео и прорекао (Лк. 10, 18, Јн. 12, 31). Сатана може да делује само на земљи, и он је зато користи на најбољи могући начин, нудећи савршенство, мир и Златно доба сваком ко крене за њим. Међутим, баш као што није могао да испуни обећање нашим прародитељима да „неће умрети” уколико поклекну пред његовим лажима, он исто тако не може да створи истинско „небо на земљи”, што ће историја без сумње показати. Обећање о Златном добу које нуди сатана и његови следбеници, увек ће бити само једна велика обмана која је, у најбољем случају, космички еквивалент журке на броду који тоне – та обећања су празне речи, део огромне глобалне обмане. Када се коначно појави, антихрист ће бити представљен као истински „Христос”, дошао на земљу да на њој установи своје царство. И што је веома битно, у самом срцу сатаниног плана налази се обмањујуће хипер–псеудо хришћанство.
Према томе, кључна одлика антихриста – и то одлика коју многи често игноришу – јесте да ће он доћи као имитација истинског Христа, као победник, као „месија”. Због тога ће не само многи хришћани бити обманути и поверовати да је антихрист истински Христос, већ би га и припадници великог броја светских религија могли сматрати за дуго очекиваног спаситеља.
Осма карактеристика антихриста јесте:
Свето Писмо показује да ће антихрист дејствовати силом и влашћу самог сатане: „И даде јој аждаја силу своју и пријесто свој и власт велику” (Отк. 13, 2). Ова „аждаја” се у Књизи откривења јасно идентификује као „стара змија, која се зове ђаво и сатана, која заводи сву васељену” (Отк. 12, 9). Антихрист ће „енергију” добијати од сатане: „Онога је долазак по дејству [грчки: energeia] сатанину” (2. Сол. 2, 9). Ово антихриста чини највећим сатанистом свих времена.
Антихрист неће бити само сатаниста, већ ће сви његови следбеници – без изузетка – сатанизам поштовати као своју религију: „И поклонише се аждаји која даде власт звијери” (Отк. 13, 3). Аждаја је сатана или ђаво. Антихрист ће створити свет сатаниста – ђавопоклоника који ће се у исто време клањати антихристу, као сину ђавола. Како каже свети апостол Јован: „И поклонише се звијери” (Отк. 13, 4).
Поклониће се аждаји – сатани. Поклониће се звери – антихристу – која енергију добија од аждаје. То значи да ће наступити највеће поштовање сатане које се икада видљиво манифестовало у целокупној историји људског рода, иако ће оно бити засновано на огромној обмани. Ето ка чему се свет креће, већ у овом тренутку.
Девета карактеристика антихриста јесте:
Ако се антихрист представи као истински Христос, он ће онда, природним следом, морати да учи да је Исус Христос био самозванац, а не прави Син Божији, а свет ће бити спреман да такво учење прихвати.
Замислите следећу ситуацију: Ми већ живимо у свету који мрзи Христа – истинског Христа. Како време буде пролазило, доктрина о Сину Божјем биће изложена све жешћим нападима.26 Убрзо ће чак и „Да Винчијев код”, и све запањујуће јереси које он подразумева, деловати као дечја игра. Када се јави антихрист – коначни самозванац који ће се представити као Христос који је поново дошао у свет – шта мислите, ко ће бити обманут? Не само становници хришћанског света које неће бити тешко контролисати, већ и припадници највећег броја светских религија.
Занимљива је и важна чињеница да се концепт о доласку Светског учитеља који оснива Златно доба на земљи може наћи у великом броју светских верских система, као и у окултистичкој литератури. У овом тренутку постоји велики број верских групација које живе у ишчекивању таквог доласка.
На пример, муслимани ши’ити верују да је „Бог одредио да потомци породице А’ли буду извор духовног вођства заједнице.”27 Чланови ове породице познати су као „имами”. Међутим, у 9. веку, дванаести имам из овог рода је нестао, што је довело до прекида у линији имама. Због тога „ши’ити сада очекују повратак (раџ’а) очекиваног Имама, који ће поново успоставити владавину правде и мира на земљи.”28 Значај који ово ишчекивање Махдија, како се он назива, има за светску религију не сме се занемарити. Ши’ити наиме верују да ће „пред крај света, пре Последњег дана (Кијама), Махди, који се најчешће идентификује са Исусом на Другом доласку, успоставити владавину правде на земљи. Махди је кључна фигура у ши’изму и идентификује се са Скривеним имамом који ће се поново појавити и владати како заповеда Бог.”29
Ајатолах Хомеини био је ши’ит, а његову Иранску револуцију из 1978–9. године подстакли су управо ши’ити. Вреди напоменути да је после ове револуције ајатола Хомеини проглашен за „Vilayat Faquih” односно највишег световног представника „Скривеног имама” или Махдија који тек треба да дође у Ирану.30 Ши’ити широм света имају огромну моћ. Уколико би се појавио Светски учитељ који би могао да испуни њихова ишчекивања, његови следбеници би били заиста бројни.
Не очекују само милиони муслимана ши’ита Светског учитеља који ће успоставити владавину мира и правде на земљи. Класични будизам такође учи о будућем Светском учитељу који ће ићи стопама оснивача будизма, Сидарте Гаутаме Буде, који је живео у шестом веку пре нове ере. Још дубља веза се открива када схватимо да је име њиховог очекиваног учитеља Бодишатва Маитреја, што у потпуности одговара имену „Узвишеног учитеља” који ће, како неогностици данашњице очекују, доћи као Светски учитељ.
Овде постоји још једна занимљива веза: у неогностичкој идеологији, етерично прибежиште у коме пребивају такозвани „Узвишени учитељи” назива се Шамбала. У религији тибетанског будизма, исто име, Шамбала, односи се на: „мистично царство којим управљају носиоци калачакра тантре (тантре точка времена). Каже се да је краљ Сухандра из Шамбале примио ову тантру од Буде када је овај имао осамдесет година и да ју је поверио својим наследницима, за последњег од којих, Ригдена Пема Карпу, очекује се да се врати и успостави Шамбалу као универзално царство.”31
Ево још једне религије која садржи идеју о долазећем Учитељу света који ће основати Златно доба на земљи. Овде ваља напоменути да тибетански Далај Лама, тако утицајан међу неогностицима данашњице, има улогу сличну улози ајатолаха Хомеинија, утолико што представља „највишег световног представника” Буде све до доласка „Маитреје” који ће ‘успоставити Шамбалу као универзално царство’.
И јеврејски народ још увек чека свог Месију (хебрејски: Mashiyach), који ће донети универзалну владавину мира и правде на земљи. Ова чињеница поприма заиста злослутни карактер када се размотре тајанствене речи Господа Исуса упућене неверним Јеврејима; Господ им, наиме, каже да, иако Га не прихватају као Месију, „ако други дође у име своје, њега ћете примити” (Јован 5, 43). Из овога почињемо да схватамо прави идентитет Учитеља света који се ишчекује у толиком броју светских религија. Како каже Августин Ипонски (354–430), коментаришући речи Господа Исуса Јеврејима из Јеванђеља по Јовану 5, 43: „Господ је наговестио да ће они примити антихриста Који ће тражити сопствену славу.”32 Слично томе, Иларије Пиктавијски каже: „Јевреји према томе нису примили Господа Исуса Христа Који је био Син Бога и Бог, али ће примити самозванца који себе назива Богом.”33
Овај „самозванац” неће обманути само Јевреје, већ и све друге људе овога света, наводећи их да помисле да је он испуњење свих њихових пророчанстава.
Бројне друге групе придржавају се веровања која су значајна за концепт о долазећем Учитељу света. Једна од таквих група су амерички Хопи Индијанци, који су допринели настанку „календара” Њу Ејџа. Наиме, једно древно пророчанство Хопи Индијанаца садржи посебне датуме који су, како се сматра, повољни за велики еволутивни скок који се повезује са доласком Учитеља света. Ово пророчанство је имало велики утицај на „календар” будућих догађаја, како га представља покрет Новог доба. Још једна чињеница коју посебно наглашавају припадници Њу Ејџа јесте да сва пророчанства средњоамеричке културе Маја – коју они изузетно поштују – кулминирају у 2011. години, па се надају да ће до тог доба њихов земаљски „миленијум” бити већ добро утврђен.
Какав треба да је став хришћана о свим овим милениристичким очекивањима и доласку Учитеља света? Наиме, након што је идеју о будућем Златном добу на земљи измислио као део своје стратегије Последњих дана и начин лагања људи и њиховог одвајања од чињенице вечног живота на Новом Небу и Новој Земљи, сатана је затим подгрејао и стару идеју о долазећем Учитељу света који ће успоставити владавину мира и правде на земљи – а све то у грубом настојању да опонаша Други долазак Христа Који ће успоставити царство небеско (Јн. 18, 36, Лк. 17, 20, 2. Пет. 3, 12, 13, Иса. 65, 17, Отк. 21, 1, 5).34
Многи припадници „Нове духовности” тог свог долазећег Учитеља света чак називају „Христом” – што ће без сумње и наставити да чине, како би неупућене и некритичне номиналне хришћане уверили да је у питању Исус Христос који се вратио на земљу. И свакако, уопште није немогуће да ће се у блиској будућности заиста појавити неко налик на овог очекиваног Учитеља света, са великим окултним моћима и политичком уверљивошћу.
Световни људи данас жуде за јаким лидером који ће их предводити у предстојећим годинама неизвесности. Такав један лидер би свакако морао да буде екуменског и међуверског опредељења, и то у великој мери, како би задовољио очекивања свих секти и религија које ишчекују његов долазак. Имајући у виду синкретистички поглед на свет који тренутно превладава, то није немогуће. Када се такав лидер појави, то би врло вероватно могао бити антихрист.
И како Свето Писмо каже, могуће је да ће тада наступити велика обмана (2. Сол. 2, 9, 11), посебно када се има у виду чињеница да је много протестаната који такође очекују да ће Исус основати земаљско царство мира и правде на земљи, и да ће владати из Јерусалима!
Сетимо се Господњег упозорења да ће лажни христоси бити толико уверљиви да ће преварити чак и одабране (Мт. 24, 24). Сетимо се и како Он наглашава: „Ето вам казах унапријед” (Мт. 24, 25), баш као што чини и у Другој посланици Солуњанима 2, коју Џон Ланг исправно описује као „изузетно важан део пророчке речи”.
Десета карактеристика антихриста јесте:
„И сад знате шта га задржава да се не јави до у своје вријеме. Јер тајна безакоња већ дјејствује, само док се уклони онај који сад задржава” (2. Сол. 2, 6, 7).
Бројне су теорије о значењу ових стихова, али најзаступљенија јесте да се они односе на моћ државног закона која онемогућава тајни да исувише напредује, пре него што за то сазри време, према Божјем промислу. Заправо, сатанино настојање да изгради земаљско царство од почетка је задржавано, а посебно је спречавано у време Потопа и рушења Куле вавилонске. Апостол Павле, међутим, поново ставља нагласак на ово задржавање, говорећи о растућој сатанској „тајни безакоња” која ће коначно довести до појаве антихриста.
Неки сматрају да се „задржавање” из Друге посланице Солуњанима односи на Духа Светога Који дејствује кроз Цркву и Који ће бити „уклоњени”. Има и оних који сматрају да је реч о повлачењу Божје благодати из света.
Други став (који посебно занима писца овог текста) јесте да је сила која задржава анђелске природе. Ово се у Библији помиње на неколико места, посебно када се каже да ће се зло задржавати све до тренутка, када, по Божјем промислу, оно мора да наступи. На пример, у књизи Откривења 9, 13, 15 о крају времена пише: „И шести анђео затруби, и чух један глас од четири рога златнога жртвеника који је пред Богом, гдје говори шестоме анђелу који имаше трубу: Одријеши четири анђела који су свезани на великој ријеци Еуфрату. И бише одријешена четири анђела припремљена за час, и дан, и мјесец, и годину, да побију трећину људи.”
Добри анђео тада ослобађа четири демона који су до тада били задржани. Слично томе, на другом месту се описује како сатана бива задржан да не обмањује народе и да их не подстиче на свеопшти прогон Божјег народа: „И видјех анђела гдје силази с неба, који имаше кључ од бездана и ланац велики у руци својој. И ухвати аждају, стару змију, која је ђаво и сатана, и свеза је на хиљаду година” (Отк. 20, 1, 2).
Многи верују да је „анђео” који задржава Христос; други мисле да је то архангел Михаило. У сваком случају, нагласак је у овим стиховима стављен на силу која ограничава и задржава зло сила таме све до тренутка који је Бог предодредио.
Можда се „задржавање” у Другој посланици Солуњанима 2, 7 односи и на анђеле и на владавину права коју спроводе световне власти. Постоји много разлога да сматрамо да на земаљску власт на тајанствен начин утичу анђелске силе (видети нпр. Дан. 10, 13, 20–21). Ово задржавање, ипак, за сада остаје тајна, која ће једног дана бити потпуно разјашњена.
Једанаеста карактеристика антихриста јесте:
„И тада ће се јавити безаконик, којега ће Господ Исус уништити духом уста својих и уништити појавом свога присуства” (2. Сол. 2, 8).
Сама појава Господа Исуса уништиће „човјека безакоња”. Али, он неће бити само уништен. Супротно веровању многих хришћана данашњице (који чак и не верују у постојање бића по имену сатана или ђаво), Свето Писмо недвосмислено говори о вечности која чека архи–непријатеља Божјег, заједно са онима који не знају за Бога или не поштују Јеванђеље (2. Сол. 1, 7, 8, Отк. 20, 10). Значење овог стиха, као и целе 2. главе Друге посланице Солуњанима, јесте да ће „човјек безакоња” владати кратко време пре него што повратком Господњим буде избрисан са лица земље. За време те кратке владавине, он ће започети ужасан прогон верника на земљи (Отк. 13, 7).
Тачно је да је папство, у одређеном тренутку у историји, такође учествовало у окрутном прогону истинских хришћана. Међутим, прогон који ће, према опису у Светом Писму, започети антихрист јесте прогон светских размера, прогон потпун, крајње суров, али који, исто тако, блиско претходи доласку Христовом (Дан. 7, 21, 25, 12, 7). Антихрист је, дакле, есхатолошка личност, која се појављује на крају времена, а не нека личност која вековима постоји.
Есхатолошка природа антихриста представља проблем за постмиленаристе и предлагаче теорије о папи као антихристу. Већ смо рекли да су пуританци из седамнаестог века – чија је есхатологија била углавном постмилениристичка и који су заступали идеју о папи као антихристу – уметнули размак неодређеног времена између фразе „духом уста својих” и фразе „појавом свога присуства” из Друге посланице Солуњанима 2, 8.35 Ово наликује елегантном начину на који су шкотски теолог Томас Чалмерс (1780–1847), као и једно касније издање Библије под називом Scofield Reference Bible из 1909. године, успели да обнове веровање о постојању временског размака неодређеног трајања у стиху из Прве књиге Мојсијеве 1, 2, како би се библијско учење ускладило са теоријама о геолошким добима. Међутим, ту се не може уметати никакав временски размак, а исто то важи и за 9. стих Друге посланице Солуњанима 2.
У овом стиху, свети апостол Павле – користећи старозаветну терминологију – користи класично библијско средство паралелизма да опише исти чин на два различита начина. Први део стиха заснива се на поређењу између моћног „духа” Господњег у стварању (Пс. 33, 6) и уништењу (Иса. 11, 4), док други део представља одјек речи Псалмопојца који каже: „Боже од освете, Господе, Боже од освете, покажи се! Подигни се, судијо земаљски, подај заслугу охолима. Докле ће се безбожници, Господе, докле ће се безбожници хвалити?” (Пс. 94, 1, 3).
Покушај да се 8. стих из Друге посланице Солуњанима 2 подели на два дела, и то тако да се сваки од тих делова повеже са два различита хронолошка догађаја одељена са неколико стотина година, резултат је жеље да се текст прилагоди како би се уклопио у унапред осмишљени систем. Овај стих, међутим, описује само један догађај: повратак Господа Исуса Христа у телу, којим ће само–успостављена кратка владавина антихриста бити у потпуности уништена.
Дванаеста карактеристика антихриста јесте следећа:
Баш као што речи „човјек безакоња” (2. Сол. 2, 3в) представљају опис природе антихриста, тако и речи „син погибли” [грчки: apoleia, уништење] из Друге посланице Солуњанима 2, 3д, описују његову коначну судбину. Оно што му природно следује, као казна за непокајане, богохулне радње, јесте вечна смрт. Јуда Искариотски, кога Господ описује истим овим речима, заслужио је сличну судбину (Јн. 18, 12, Дап. 1, 25).
Због ове повезаности са Јудом, неки су тврдили да овај стих значи да је папа антихрист. Силогистичка логика којом су долазили до овог закључка је следећа: прва премиса – Јуда, као „син погибли”, био је лажни апостол; друга премиса – због тога што је антихрист једина друга личност у Светом Писму која се описује као „син погибли” и он мора бити лажни апостол. Закључак – због тога што папа лажно тврди да је апостол Христов, онда он мора бити антихрист. Ово тумачење је типично за спекулативну и неосновану логику с којом се хришћанство тако често суочава у ово доба смутње. То је као кад бисте рекли да ће антихрист свакако бити директор банке, зато што је Јуда Искариотски чувао касу Господа Исуса и апостола!
Будући да не постоји сумња у вези са страшном вечном судбином „човјека безакоња”, важно је да не јуримо безглаво – умова заслепљених предрасудама и без објективне потврде из Светог Писма – да антихристом прогласимо било које живо људско биће које ми можда не симпатишемо.
Тринаеста карактеристика антихриста јесте:
„И зато ће им Бог послати силу обмане, да вјерују лажи; да буду осуђени сви” (2. Сол. 2, 11, 12).
Ове речи јасно показују да сви верни следбеници „човјека безакоња” имају следеће одлике: 1) не могу да се покају и 2) чека их иста вечна судбина као и „човјека безакоња”. Бог им, на Страшном суду, шаље „дејство грешке” (буквални превод са грчког). Другим речима, они ће огрезнути у свом веровању у лаж (лаж да је антихрист „ваплоћени Бог”) да би примили осуду Божју. Бог, на неколико места у Светом Писму, по Својој свемоћи чини нешто слично (нпр. Ису. 11, 20, 1. Сам. 2, 25, уп. 1. Пет. 2, 8, 1. Сол. 5, 9).
Уколико су сви верни следбеници „човјека безакоња” тако безнадежно обманути и праведно осуђени од Бога, из тога логички происходи одређени број чињеница: прво, ниједан истински хришћанин никада се неће убројати у следбенике „човјека безакоња”; друго, ниједан од његових верних следбеника никада се не може покајати и постати хришћанин; треће, сви његови следбеници ће бити проклети. Тако ће изгледати будућност, након јављања антихриста.
Овим се још једном оповргавају тврдње заговорника идеје о томе да се антихрист већ јавио као папа. Јер да је та поставка тачна, онда би све што важи за следбенике антихриста морало важити и за све римокатолике свих времена који су живели под папском влашћу, а ко би се усудио да то тврди за Августина, Бернара, Анселма, Блеза Паскала, и остале? Чак су и Лутер и Калвин првобитно припадали римокатолицизму. Да је папство заиста антихрист, онда они уопште не би били у могућности да се одрекну свог господара. Ниједан од оних који прихвате антихриста неће побећи из његових канџи. Господ ће се постарати да буде тако (2. Сол. 2, 11, 12, уп. Отк. 14, 9, 11).
Примедба: – „Уколико је то тачно, зашто Господ у Отк. 18, 4 позива вернике да се одрекну антихриста и изађу из римокатолицизма?”
Одговор: – Ова примедба се заснива на погрешном тумачењу. Библијски „Вавилон”, наиме, није римокатолицизам. Ни антихрист није римокатолицизам, мада је Рим свакако допринео настанку овог Вавилона, и мада ће антихрист, вођен својим господаром, њиме владати. „Тајни Вавилон” је, заправо, постојао много пре папства. Он је био символ световног система безакоња у свим његовим облицима: политичком, верском и привредном. То је највероватније контекст у коме свети апостол Петар употребљава реч „Вавилон” у својој Првој посланици 5, 13 да означи искварену природу римске царске власти која гони Цркву.
У горе наведеном стиху из Књиге откривења 18, 4 Христос позива вернике да се одвоје од силе обмане исквареног и антихришћанског система у свету, који ће на крају времена достићи свој врхунац. Овај стих је круна претходних шест текстова у којима се народ Божји позива да се одвоји од света (уп. Иса. 48, 20, 51, 11, Јер. 50, 8, 9, 51, 6, 8, Зах. 2, 6, 7, 2. Кор. 6, 17, 18). Према томе, овај стих не можемо да тумачимо као позив упућен протестантима, јер би то онда представљало тенденциозну и погрешну примену Светог Писма.
Да резимирамо, основне одлике антихриста, јасно изложене у Светом Писму, јесу следеће: иако је много мањих „антихриста” дошло и прошло током векова – антихрист је појединац који ће се у свету јавити као есхатолошка личност, кратко време пре Страшног суда. Његов долазак је задржаван током читавог доба Цркве Христове. Антихрист себе проглашава „ваплоћеним Богом”. Он је врхунац потпуног отпадања од закона Божјих и светиње која пориче његово самопроглашено „божанство”; осим тога, он позива и друге на овакву отпадију. Он ватрено пориче учење о ваплоћењу Христовом и Троједином Богу. Антихрист настоји и да узурпира јединствену Божју природу и месијанство Христово. Он ће испунити сва „месијанска” пророчанства свих светских религија о крају времену. Он ће имати и свог човека „за односе са јавношћу” и пропагандисту – окултисту, мага – који се у Књизи откривења идентификује као „звер” из земље и „лажни пророк”. Људе ће себи потчинити користећи економску моћ. Биће сатаниста и увешће глобалну религију сатанизма. Дивљачки ће прогањати и убијати све истинске хришћане. Осуђен је на пропаст доласком Христовим. Сви његови следбеници такође ће бити проклети.
Према томе, након што смо проучили неке од главних одлика антихриста, „човјека безакоња”, намеће се закључак да се ни папство као институција нити иједан папа који је до сада живео не могу назвати антихристом.
Иако не бисмо ишли толико далеко да тврдимо да идентификовање папства са антихристом припада нивоу „мање образованих протестантских кругова”,36 свакако смо сагласни са тврдњом да је „називање папе антихристом супротно свакој ваљаној егзегези.”37 Заговорници мита о папи као антихристу показују заправо херменеутичку спремност да Свето Писмо тумаче превише слободно. Ми сматрамо да је идеја о папи као антихристу више уступак учињен системима, предрасудама и мнењима људи, него искрено, доследно и објективно излагање Речи Божије.
Иако институција папства има много одлика „антихриста”, па према томе представља истинског претходника „човјека безакоња”, она никако не може бити сам антихрист јер не испуњава многе од кључних библијских критеријума који морају бити испуњени да би се нешто слично уопште и могло тврдити.
Могуће је да између Ватикана и јављања „човјека безакоња” постоји блиска повезаност. То не би требало да чуди будне посматраче процеса овога света, као ни растући број традиционалних католика који заправо признају постојање ове могућности. Али тврдња да је институција папства одувек представљала откривеног антихриста није одржива у светлу библијских података. Прави антихрист ће бити толико зао, тако доследно предан циљу уништења Цркве – право отеловљење antitheos–а, анти–бога, богомрсца који жели да заузме Христово место – да ће чак и најгори папа који је икада живео поред њега деловати као мало дете.
Према томе, оно што ми као хришћани треба да учинимо за оне који су обманути учењима Рима и већине највећих протестантских деноминација, јесте да се молимо за све њих, а не да их вређамо (1. Тим. 2, 1, 4); да их учимо правој истини, а не да заузимамо став огорченог непријатељства који је тако лако излазио из пера протестантских писаца током последњих неколико стотина година.
ЕПИЛОГ
Пошто смо показали да папство не испуњава све критеријуме да буде проглашено антихристом, неизбежно стижемо до закључка да parousia „човјека безакоња” тек предстоји. У међувремену, „тајна безакоња” све јаче дејствује у свету, и то искључиво према Божјој вољи и допуштењу – обликујући догађаје и људе у складу са учењима и намерама царстава зла и сила таме. Она чека само да се уклони онај који задржава и да се појави „човјек безакоња”, након чега ће наступити кратка епоха анархије, и коначно, крај овог злог доба.
На крају ове студије, и за утеху свима вама, навешћемо речи Хенрија Алфорда: „Ако нам кажу да је ово виђење будућности човечанства прилично песимистично, одговорићемо, прво, да ми не нагађамо о феноменима света, већ тумачимо реч Божију; друго, да верујемо у Онога у Чијим се рукама свако зло окреће на добро – – и Чијим ће деловањем исход ове борбе, која ће обликовати и премерити историју света, бити коначно добро за човека и прослављање Његове безграничне љубави у Христу; и треће, да за оне који верују у Њега нема виђења које је песимистично. Они знају да се све креће ка добру; усред борбе, свесни су да је сваки догађај од користи за њих, да је све што наликује на пораз, заправо успех, и да је чак и коначни страшни догађај само весник победе, у којој ћемо сви ми који смо се борили за Господа и Бога нашега, имати блистав и вечни удео.”
Препоручена литература
Хенри Алфорд, Грчко Свето Писмо (Moody Press, 1968), том VIII, 5, „Пролегомена на Другу посланицу Солуњанима”, стр. 55–69. Није неопходно знати старогрчки да би сте могли читати и разумети овај одличан уводни есеј који садржи свеобухватну анализу историје и егзегетско разматрање ове теме.
Џон Иди, Коментар на Посланице Солуњанима, (Macmillan, 1877), „Есеј о човјеку безакоња”, стр. 327–370. Одлична егзегеза и аргументовано расуђивање. Ово је једна од најтемељнијих анализа овог питања.
Џ. П. Ланг, Коментар Светог Писма, (Zondervan, 1960), стр. 124–143. Још једно темељно тумачење Друге посланице Солуњанима 2, 3, 12, подељено у поглавља са следећим насловима: Егзегетски и критички приступ, Доктрински и етички приступ, Омилитички и практични приступ.
Напомене
1 Шаф–Херцогова енциклопедија верског знања, Funk & Wagnalls, 1887, том I, стр. 92.
2 Ibid.
3 Banner of Truth Magazine, бр. 335–336, август/септембар 1991, стр. 8.
4 Banner of Truth Magazine, op. cit., стр. 1–8.
5 Туретаново полемичко дело у три тома: „Еленктичка теологија” је одлично дело, веома лако за читање, и садржи огроман број теолошких информација.
6 Ibid., стр. 1, где се наводи да Туретаново дело: „Приказ антихриста” представља „његову седамнаесту дебату о томе зашто протестанти морају да се одвоје од Римокатоличке Цркве.”
7 Д. Р. В. Вуд (ур.) et al., „Нови речник Библије”, IVP, 1996. Из чланка под насловом: „Антихрист”.
8 Филип Еџкам Хјуз, „Књига откривења: коментар”, Wm. B. Eerdmans/IVP, 1990, стр. 145.
9 В. превод у: „Браун, Драјвер & Бригс: хебрејско-енглески лексикон Старог Завета.”
10 Х. К. Леуполд: „Приказ Постања”, Wartburg Press, 1942, стр. 366.
11 Најбољи извор за ове списе јесте вишетомна серија чији је уредник Филип Шаф, „Предникејски оци” и „Никејски и посленикејски оци”, серије I & II, издавач: Wm. B. Eerdmans.
12 За расправу о овом питању видети: Џ. П. Ланг, op.cit., стр. 130. Видети и чланак Џ. Марселуса Кика: „Антихрист” у књизи: Џеј. П. Грин (ур.): „Енциклопедија хришћанства”, Национална фондација за хришћанско образовање, 1964, стр. 263–264. Уметање произвољних временских размака усред пророчанстава да би се ова уклопила у унапред замишљену схему одувек је представљало омиљену активност током читаве историје.
13 Banner of Truth Magazine, op. cit., стр. 6.
14 Ibid., стр. 4.
15 Нпр. Иринеј, Тертулијан, Јустин Мученик, Ориген, Златоусти, Кирило Јерусалимски, Августин, Јефрем. За даљу анализу овог питања, са обиљем цитата из горе наведених Светих Отаца, видети: Хенри Алфорд: „Грчки нови завет”, Moody Press, 1968, том III, стр. 56–57.
16 Banner of Truth Magazine, op. cit., стр. 2.
17 Ibid., стр. 5. 18 Ibid.
19 Џон Иди, Коментар на Прву и Другу посланицу Солуњанима, Macmillan, 1877, стр. 269.
20 Ф. Ф. Брус, Прва и Друга посланица Солуњанима, том 45, у: „Светски коментар Библије”, World Books, 1982, стр. 187.
21 Џон Иди, op.cit., стр. 353.
22 Banner of Truth Magazine, op.cit., стр. 3.
23 Нпр. Banner of Truth Magazine, op.cit., стр. 2.
24 Видети: Р. Л. Херис et. al., „Теолошки речник Старог Завета”, Moody Press, 1980, том. 11, стр. 411–412, који садржи исцрпну анализу хебрејских речи yashab, што значи „седети”, и shebet, што значи „столица”, у вези са Божјим пребивалиштем.
25 Џ. П. Ланг, „Коментар Светог Писма”, Zondervan, 1960, стр. 131.
26 Видети: Тал Брук, „Завера да се ућутка Син Божји”, Harvest House, 306.
27 Џон Р. Хинелс (ур.), Речник религије, Penguin, 1984, стр. 161.
28 Ibid., стр. 162–164. 29 Ibid., стр. 198. 30 Ibid., стр. 58. 31 Ibid., стр. 294.
32 Августин Ипонски, „Трактати о Јеванђељу по Јовану”, Трактат XXIX, 8.
33 Иларије из Поитијерса, „О Божанској Тројици”, књига IV, поглавље xxvi.
34 Видети фусноту на 118 страни.
35 Видети страну 104.
36 „Оксфордски речник Хришћанске Цркве”, op.cit., стр. 64.
37 Вилијем Хендриксен, „Коментар на Другу посланицу Солуњанима”, Banner of Truth, 1972, стр. 175.
Са енглеског превела Наталија Павловић