ВЛАДИМИР СТАНИСАВЉЕВ: Комунизам у источноевропским државама

Тоталитаризам је облик политичког режима у којем је појединац у потпуности подређен држави. Тоталитарни режима користе своју идеологију као инструмент за улазак у сваку друштвену пору. Поред овог облика режима, постоје, и демократски, и аутократски режими. Аутократски режиму су хибридни, и, у пракси неретко постоју тоталитарни, посебно у државама у којем се не негује политички плурализам, владавина права, људска права, слободно тржише. Тоталитарни режими су комунизам, фашизам и нацизам. У овом тексту ћемо се позабавити комунистичким тоталитарним режимима у источној Европи.

Битна обележја тоталитарних режима су политички монизам, партијска полиција, производња непријатеља, агресивна пропаганда, свеобухватни поглед на свет, негирање правне државе и владавине права, подређеност институција партији и појединцима, кршење људских права, дискриминација, деликт мишљења, државни тероризам, експанзивна спољна политика, прављење култа вође, масовна партија која прожима цело друштво, државу и привреду, коришћење идеологије и партије као “службене религије“.

Одлика аутократских режима са тенденцијом да склизну ка диктатури је прављење култа личности. Путем медија, пропагандних филмова и идеолошки обојеног образовног и васпитног система се ствара слика о непогрешивом и савршеном вођи. Вођа је представљен као божанско биће.

Црвена линија између диктаторског и осталих облика режима је у деликту мишљења. У диктаторским режимима се кривично одговара за изношење политичког мишљења уколико није компатабилно са политиком и идеологијом владајуће класе. Забрана слободног говора и изношења критичких ставова уништава цивилизацијски напредак због недостатка плурализма идеја. У тоталитарним режимима постоје судске забране књига, новина, часописа, филмова и позоришних представа.

Склоност ка тоталитарним идеологијама и подржавању тоталитарних режима имају људи нижег социо-економског статуса. Они су склони друшвеном конформизму, манипулацији о праведном друшву и свету, покоравању ауторитету, предрасудама и стереотипима.

Уколико појединац успе да се одупре нормативном социјалном утицају, остали чланове заједнице ће га убеђивати да није у праву. Уколико се не врати на „прави“ колосек, остали чланови заједнице ће га одбацити. Људи из колективистичких култура показују више степна конформирања нормативном социјалном утицају за разлику од људи из индивидуалистичких култура.

Главно средство тоталитарних режима су масовне ликвидације без суђења, логори (концентрациони, радни), политички монтирана суђења, партијске чистке, свеопшта праћења, прислушкивања, претње, застрашивања и притисци на чланове продице.

Период репресије у Србији:

1. Прогон непријатеља народа и државе (1944-1952)
2. Прогон унутрашњег непријатеља (1953-1968)
3. Прогон непријатеља самоуправљања (1969-1989)
4. Континуитет ауторитарне владавине у транзицији (1990-?)

Репресије у Србији и СФРЈ су биле у троуглу: ригидна комунистичка идеологија, репресивни војно-полицијски апарат, инструентализација кривично-правног законодавства и правосуђа.

Комунистички тоталитарни режим у Југославији је бео најтврђи стаљинистички режим у источној Европи до половине педесетих година двадесетог века, а од половине педесетих најлибералнији. У Југославији, у периоду 1944-1945 је било стрељано око 100 000 људи, од тога око 40 000 људи у Србији. Судских пресуда са изреченом смртном казном је било око 8 000.

Привреда у СФРЈ није имала дефинисане имовинско-правне односе, а при том се одржавала захваљујући „Хладним ратом“ и америчким кредитима због претње окретању СССР-у.

Суочавање са тоталитарним режимом у Југославији и Србији треба да иде путем отварања досијеа тајних служби, лустрације и лустрационе одговорности, рехабилитације политичких затвореника и осуђеника, реституције и денационализације.

У СССР-у је после бољшевичке револуције страдало више милиона људи. Највише су страдали реакционари, кулаци и анархисти, али и остали противници бољшевичке револуције. Бољшевици су највише ликвидирали кулаке, јер су се највише противили колективизацији. Кулаци који нису били стрељани пуштени су да умру од глади. То им је била казна зато што су се супротставили режиму. Страдали су и приватни предузетници, адвокати, интелектуалци и свештеници. Највише је људи страдало из самосталних професија, јер другачије не би диктаторски режим могао да има апсолутну контролу над друштвом. Терор је споводила тајна полиција (НКВД) уз асистенцију војске и других репресивних апарата силе. Лењинова Нова економска политика (НЕП) је била заснована на мешовитој привреди. Држава је поседовала банке и велика индустријска предузећа, имала је монпол над спољном трговином, али је дозвољавала пословање мањих привредних предузећа, чак је дозвољавала и инострани капитал. После Лењинове смрти дошло је до сукоба око НЕП-а на линији Троцки (радикална струја)-Стаљин (умерена струја). Након доласка на власт Стаљин укида НЕП, спроводи колективизацију на селу (декулакизацију), уведена је потпуна контрола над привредом (око 90% имовине је било у колективном власништву), пад производње хране је пао за 1/3 уз повећање извоза за куповину индустријске опреме. Тоталитарни режими производе и псеудонаучнике, па је тако бољшевички режим произвео Лисенка. Лисенко је био класичан партијски послушник, климоглавац, тапшач и такојевић. Примена Лисенкове аграрне реформе је директно проузроковала смрт више милиона људи од глади у СССР-у. Лисенкоизам се заснивао на „ставарању новог совјетског човека“, слабој емпиријској основи, популизму, покорности идеолошкој догми. Велике глади су поновљене 1962. године и тек је тада било могуће критиковати Лисенка. Последица деструктивне Совјетске псеудонауке је и догађај из Чернобиља 1986. године.

Један од најпознатијих комунистичких диктатора је био председник Румуније, Чаушеску. У јесен 1966. године, у Румунији је Декретом 770 забрањен абортус и сваки вид контрацепције. Овај екеримент над људима је трајао у континуитету 23 године, у условима затворених граница и минималне покретљивости. Последица ове мере су преко два милиона сирочади, смртност при порођајима је била највећа у Европи, донесено је преко 10 000 затворских казни за гинекологе, као и највећа малолетничка деликвенција на свету. Након ослобођења 1989. године овај Декрет је укинут. Савремене студије показују да се генетски диверзитет смањио, а учесталост наследних болести повећала током примене Декрета.

У периоду “хладног рата“ Албанија је била једина изолованија замља у Европи од Руминије. Енвер Хоџа је био један од највећих диктатора у Европи. Његови комунисти су дошли на власт захваљујући подршци југословенских комуниста. Енвер Хоџа је ликвидирао око 7 000 политичких противника без суђења. Албанија је за време Енвера Хоџе водила катастрофалну како унутрашњу, тако и спољну политику. Албанија је имала добре односе само са Кином под паролом: “Челично пријатељство“. За време владавине Енвера Хоџе у Албанији је све време био ригидни стаљинизам, а 1967. године су биле забрањене све религије и Албанија је била проглашена атеистичком земљом. Енвер Хоџа је изјавио: „Није се Албанија разишла са светом, већ се свет разишао Албанијом.“

У источноевропским земљама комунизам је неретко губио интернационалну форму и добијао националну, што је у пракси био фашизам. У државама у којима су били комистички режими на власти, социјализам није еволирао у комунизам 1 и комунизам 2 о чему је причао Карл Маркс, већ се вратио у најгори облик робовласничког друштва. У бившим комунистичким државама нема правог и здравог капитализма, јер нема јаке демократије, независних институција, владавине права, слободног тржишта, истинске борбе за људска права, као ни јаких, слободних и независних синдиката. У овим земљама је комбинација робовласништва и феудализма са једне стране, и, социјализма и комунизма са друге стране. Падом Берлинског зида је званично поражена идеја комунизма.

Тоталитарни режими могу да „васкрсну“ под маском борбе против капитализма и борбе за социјалну правду, као што је комунизам. Фашизам и нацизам могу „васкрснути“ под кабаницом борбе за националну слободу и суверенизам (у нацизму је нација изнад државе, а у фашизму је држава изнад нације). Њу ејџ тоталитаризам се може успоставити кроз „борбу“ за идеолошки обојена „људска права“.

Владимир Станисављев