Ненад Кецмановић: Млади Бошњак из Котор Вароши – њемачко кадровско освјежење протектората

НА РАДОСТ комшилука, у „Српски свет“ нам је стигао Весели Адис.

Читаоци ће препознати да сам саставио шаљиву комбинацију презимена аустријског генерала… Веселог, који је недавно на челу ЕУФОР-а замијенио такође аустријског генерала Палцера, и имена новоименованог извјестиоца њемачког парламента за Балкан Адиса Ахметовића, који треба да помогне, такође њемачком политичару, Шмиту.

Не, није грешка, млади господин Адис, кадровско освјежење протектората, родом Бошњак из Котор Вароши, стиже директно из Бундестага.

И прије Веселог и Ахметовића уочено је да Аустрија и Њемачка, које су у оба свјетска рата биле српски окупатори и непријатељи, данас лиферују убједљиво највећи број представника тзв. међународне заједнице у БиХ, која је напола Српска. Укупно седморица: Петрич, Шварц-Шилинг, Инцко, Шмит, Плацер, Весели, Халиловић.

Елементарна политичка коректност у кадровској политици протектората у БиХ налагала би да, напротив, буду систематски заобилажени, као и да они сами одбијају такве функције како на терену не би изазивали негативне историјске асоцијације и отпор домицилног српског становништва.

Као што то није Израел, слично ни Србија и Српска нису одговарајуће дестинације за њемачке и аншлус аустријске међународне мисије. Наишли би на много разумљивих предрасуда, поготово ако би ови дискриминацијом Срба демонстрирали да нису само предрасуде.

Међутим, аустријски и њемачки кадрови су изгледа фаворизовани у БиХ баш на основу богатог искуства окупационе владавине над српским свијетом. Топографске карте, проучена историја националних односа, анализе менталитета три народа и сл., сачувана су, у бечким и берлинским архивама. А нови кадрови из бивше окупаторске државе долазак у српски свет доживљавају као признање да им је све опроштено и заборављено.

Уосталом, Курт Валдхајм, аустријски официр Вермахта који је починио злочине против српских цивила, већ ’72.- ’81 постао је генсек УН, а потом ипредсједник Аустрије. Зато Срби актуелну кадровску ино-политику у БиХ, напротив, доживљавају као пријетњу, увреду и понижење, а Хрвати и Бошњаци као захвалност за стара савезништва (шуцкори, Зелени кадар, усташе, СС ханџар дивизија, Црна легија).

Тешко је наћи Нијемца и Аустријанца чији предак у трећој генерацији, директно или побочно, није служио Трећем рајху или KundK империји те био мобилисан у поробљавању Европе. Али, није лако наћи ни Бошњака чији предак, ближи или даљи рођак није активно служио некој од окупаторских империја.

Њемачка је водећа економија Европе и сразмјерно томе има и политички утицај велесиле, али нема столицу у СБ УН, забрањено јој је атомско наоружање.

Чини се да своје политичко лидерство у ЕУ жели да потврди баш на случају БиХ, па и случају КиМ, али тај пројекат не иде баш најбоље иако су јој САД великодушно препустиле врућ кромпир да оконча „недовршени посао у Босни“.

Све им је кренуло наопако још од покушаја да се Шмит у СБ УН наметне као в. п.

За Русију и Кину он у том статусу не постоји, на половини БиХ га не признају. Инцко му је на опроштају досолио законом о вербалном деликту због кога се Српска повукла из заједничких органа БиХ.

Није помогла ни координација у „њемачком свијету“ коју је извела Ангела Меркел састанком утроје са Аустријанцем Инцком и Нијемцем Шмитом. Упркос свему, Шмит показује пословичну њемачку упорност и досљедност, али не може да оствари ни јединствену подршку ЕУ.

И сам каже да путује и телефонира и ради на томе како би остварио шири консензус против Српске и Додика. Чуо се, вели, са Ескобаром, Палмером, Пичом, Плацером, Столтенбергом, Веселим.

Ево, сада се хвали контактом са Ахметовићем, као што се и овај хвали контактом са њим.

Дакле, око Босне сарађују два њемачка политичара Адис и Кристијан, што још увијек баш и није неки резултат.

Прича о младом Адису Ахметовићу је својеврсна политичка перверзија.

Њемачка шаље као извјестиоца Бундестага за Балкан младића који је дијете бошњачких избјеглица из БиХ. Није тешко замислити какву је причу о ратној БиХ још као дјечак у формативном периоду слушао од својих муслиманских родитеља, који су заједно са њим морали да напусте своје огњиште.

Током узајамног етничког чишћења, а посљедњи попис је показао да је било веће Срба у ФБиХ него несрба у РС, за Адиса су били криви Срби, као што би за његовог вршњака Србина то били Муслимани/Бошњаци. Извјестилац би по дефиницији требало да буде објективан, а Адис, нема сумње, напросто не може да буде непристрасан.

Избор овог младића није случајна омашка, није ствар ни у томе што су посланици Бундестага превидјели ову незгодну околност, па ни у томе што су наивно помислили да ће извјестилац поријеклом из БиХ бити посебно мотивисан да нешто уради на терену.

Не, избор Адиса Ахметовића је став Њемачке у БиХ: пробошњачки, односно антисрпски.

Прво што је Адис рекао одушевљеном Сенаду Хаџифејзовићу у интервују за ТВ Фејс било је „Милорад Додик је у шах-мат позицији“, тако да би касније, када је тобоже начелно говорио о аутономији, провокацији, неофашизму у БиХ, свакоме било јасно на који народ и чију демократски изабрану власт мисли.

Да не би било недоумица, ниједном ријечју није поменуо Изетбеговића, Џаферовића и Комшића, који Републици Српској пријете оружјем зато што враћа своје уставне надлежности, а Србе називају лошим народом, геноцидашима.

Адис је апсолвирао интервенционистичку хуманитарну фразеологију: бориће се „за мир и стабилност у региону, за економски пропсеритет свих грађана, а против мржње и корупције“.

Ипак, не може да сакрије тријумфалистички реваншизам: „Морао сам да бјежим као Бошњак, а враћам се као њемачки политичар“.

Дакле, сада ми више ништа не можете, али ја могу вама.

Ахметовић креће истом маршрутом у Босну „виа Београд“ коју је већ прошао Шмит.

У Србији је Шмит, због значајних њемачких инвестиција и Вучићевих добрих односа са Меркеловом, лијепо примљен, чак и ословљен као в.п. и препоручен као „искусан и Србима благонаклон политичар“, али ништа више од тога. То је за Шмита мала вајда, јер није било ни ријечи о Додику и враћању надлежности.

Вучић је, напротив, много пута поновио да „подржава (изворни) Дејтон“ и да „неће прихватити санкције против било кога у РС“, те „да није он тај који води политику Српске“.

Ни Адис Ахметовић приликом за фебруар најављене посјете Београду неће проћи боље, али ће вјероватно бити успјешнији на споредном задатку у Сарајеву.

Њемачка је главни лобиста хрватске изборне јединице у ФБиХ, а Адис треба да послужи као тројански коњ који ће код својих у завичају погурати нови изборни закон коме се Бошњаци опиру.

„Не траже то од вас Нијемци, него ваш Ахметовић“.

А када се тај споредни посао обави, већа половина БиХ опет ће сложно кренути против мање. Ако неће Човић и Милановић, ту је Пленковић.

Притисци на Србију због Српске наставиће се.

И Србија и Српска као војно неутралне имају и политички интерес и моралну обавезу према Русији и Кини, Мађарској и другим пријатељима, а понајвише једна према другој.

У сваком случају, Српска мора да враћа отете уставне надлежности или је неће бити, а Србија ако попусти – сљедеће ће бити КиМ.

Истовремено, међународни контекст се мијења: Њемачка ће на потенцијални фронт у Украјину послати само кревете, јер не може без руских енергената и сировина. Хрватска је прати, па се неће мијешати у потенцијални сукоб на највишем нивоу.

Уочи нове Јалте или бар међународне конференције о БиХ, ништа, јел` да, без извјештаја Адиса из Котор Вароши у Бундестагу…