Тимофеј Бордачов: Пропагандна припрема одступнице

Нико у САД нема намеру не само да ратује против Русије, него ни да озбиљно кида односе са њом.

Суочен са растућим притиском Кине, Бајден се руководи стратегијом преживљавања која је типична за држање старије особе – концентрисање снага на најважнијем правцу и штедња ограничених ресурса тамо где резултат није од суштинске важности.

Ако се изузму веома неадекватни посматрачи или авантуристи из Конгреса САД, свима је у Вашингтону очигледно да Русија неће да се против Сједињених Држава бори за светско лидерство. Стога је потребно, ако не помирити се са њом, онда бар минимизирати штету од њеног деловања, ослободити се обавеза чије испуњење одвлачи ресурсе са најважнијег правца.

Све у свему, сада је циљ колосалне пропагандне кампање коју воде САД и Велика Британија поводом наводно вероватне руске инвазије на Украјину – да се припреми информативни терен за испуњавање основних руских захтева у области европске и међународне безбедности.

Вашингтон треба да своје предстојеће уступке представи као подвиг у име опстанка украјинског народа и државе, као и спречавања наводног скорог великог рата у Европи.

Одлучно повлачење

Сједињене Државе се неће борити за Украјину као што би за земље НАТО. Али, ужас од којег ће Сједињене Државе „спасити“ свет мора бити толико универзалан да нико у јавности нема ни најмање сумње у донете одлуке. Зато на информативној матрици видимо комбинацију два заплета који су на први поглед у супротности.

Прво, дошло је до оживљавања разговора да Украјина, стриктно говорећи, није принципијелно питање за САД, а да је ширење НАТО одавно само себе потрошило. Основна теза таквог расуђивања није изненађујућа: Украјине им је, наравно, жао, али постоје много важније ствари за САД и Запад.

Готово свакодневно се могу читати коментари прилично познатих стручњака и политичара који указују на то да политика експанзије после Хладног рата није била добро промишљена, а да су обавезе које је преузео Вашингтон превелике. Детаљно се објашњавају грешке сваке од претходних америчких администрација, а као главни разлог наводи се њихова опседнутост либералним идејама.

Ово са „либералним идејама“ је прилично весело јер указује на потпуни презир према читаоцима који, у принципу, схватају да су америчко преузимање контроле над источном Европом диктирали себични разлози који су нормални за сваку државу.

Друго, интелектуалну припрему повлачења (из источне Европе) прати распаљивање страсти поводом размера „руске опасности“. Последњу упечатљиву изјаву на ту тему дао је сам председник Бајден, са тврдњом да ће „нови рат” бити највећи сукоб након 1945. године. Као да није било НАТО агресије на Југославију 1999. године, у којој је учествовало више од 1.000 авиона. Да не помињемо напад САД и њихових савезника на Ирак, у којем је са њихове стране учествовало више од пола милиона војника.

Указује се и на „одлучност“, али и на слабост Украјине и њене војске – да буде јасно да их треба спасавати, али тако да се ништа не ризикује.

Западни медији и стручњаци зато пласирају поређења војних способности Русије и Украјине, као да су то два по снази упоредива противника који се спремају да уђу у битку за регионалну доминацију. Све прате слике украјинских војника, чији сам изглед указује да ће постати лаке жртве руских „агресора“.

Ради веће уверљивости, САД и њихови најближи савезници почињу да евакуишу породице дипломата из Кијева, још припремају војне резерве за пребацивање у Европу – смешно малобројних за било шта озбиљно.

Вероватно повлачење Американаца са њихових стратешких позиција у источној Европи не може изгледати само као манифестација здравог разума – политичари на Западу су своје бираче одавно одвикли од размишљања у таквим категоријама. Оно што треба да уследи може бити само „одлучно повлачење“ које треба да донесе мир Европи и додатно ојача саме САД.

Уздржаност Европе

Амерички савезници у Европи су уздржанији. Са изузетком, наравно, Велике Британије, чије власти углавном решавају унутрашња питања јер је влада Бориса Џонсона поново на ивици кризе због кршења карантинских ограничења.  Због тога је Лондону преко потребно да забави своје грађане било каквим спектакуларним наступима ван Краљевства.

Француска, која је обично веома причљива поводом питања европске безбедности и одбране, сада је прилично повучена. Јелисејска палата схвата да нема свој удео у овој игри јер је Пета република у веома жалосној економској и политичкој ситуацији.

Немачка тврдоглаво `гура` своју линију чија је суштина у неповредивости економских односа са Русијом пошто ће јој  нови гасоводи, који заобилазе источну Европу, донети деценије контроле над европским енергетским тржиштем и лагодно постојање.

Земље европског југа уопште не хају за целу ову причу, иако су принуђене да шаљу по неколико војних лица, бродова или авиона да учествују у костимираној представи на руској граници.

Најнервознији су у Пољској и балтичким земљама. Немају појма колико далеко би САД биле спремне да оду да би се ослободиле непотребних обавеза у Европи. А реални повратак војних капацитета НАТО-а на границе из 1997. године значи да ће Варшава и балтичке престонице морати да нађу заједнички језик са Русијом.

Москва, наравно, не намерава да стави под своју контролу Балтик, иако је сам Балтик спреман и за такав развој догађаја. Хвала Богу, сада то није потребно самој Русији. Међутим, ако се Москва и Вашингтон заиста договоре, онда ће ове четири државе изгубити своју главну спољнополитичку функцију, која је формирана током протеклих 30 година – да делују као провокатор у односима нуклеарних суперсила.

Они који су на власти у Кијеву добро знају мотиве и намере Сједињених Држава и зато стално понављају да нема реалне претње од напада Русије. Украјински лидери су авантуристи, али нису будале. Имају довољно сељачке домишљатости да схвате да Сједињене Државе неће ризиковати свој опстанак зарад очувања режима у Украјини, чак и ако на границама ове земље заиста стоје хорде крволочних људождера, тим пре што нису ни на видику. А нема начина да се натерају Американце да остану у Украјини у условима кад Русија то питање поставља довољно убедљиво.