МАЛА ШКОЛА ПОРТАЛА „ИСКРА“ (2)

 

Једно од кључних питања која се данас поставља јесте питање екологије. Каква је хришћанска перспектива кад је екологија у питању? Пред нама је текст америчког хришћанског мислиоца Ричарда Јанга која нам показује да замка антропцентризма не нуди решење еколшког проблема ( В.Д. )

 

Ричард А. Јанг

БИБЛИЈСКА ПЕРСПЕКТИВА: АНТРОПОЦЕНТРИЧНА, БИОЦЕНТРИЧНА ИЛИ ТЕОЦЕНТРИЧНА?

Сви се обично слажу да су људи, са њиховим антропоцентричним погледом на живот, створили себи такве проблеме са природним окружењем да они сада прете и самом опстанку људске врсте. Схватање човечанства као највишег врха бића, при чему је све остало само сирови материјал за употребу, прихвата се не само као чиста људска надменост, него и као злоћудност која може да уништи све облике живота које знамо. Многи тај надмени поглед на човечанство прате до хришћанства и хришћанских списа. Неки од подстицаја да се пронађе нова религија појавили су се управо услед тог претпостављеног антропоцентризма у хришћанству.

 

Антропоцентризам је онај начин гледања на стварност код којег се човек поставља у средиште. Све у васељени посматра се кроз људске вредности и људске интересе. То је гледиште које човечанство (људску врсту) посматра као највишу власт и судију за вредности, смисао, етику, права и усмерења каква друштво треба да прихвати. Другим речима, антропоцентризам у свом секуларизованом облику обоготворује човечанство (људску врсту). Не постоји виша власт која би ограничила људско управљање природом и њену употребу. Људски циљ је потпуно потчињавање природе ради добробити њихове сопствене врсте и продужетка њиховог сувереног захтева да буду апсолутни властодршци на земљи.

 

Биоцентризам учи да је читав живи свет, са својом узајамном ланчаном повезаношћу, језгро целокупног постојања на земљи и крајња референца за сваки смисао, циљ, вредност и етику. Требало би да земаљски еко-систем буде вреднован ради самога себе, будући да је он извор живота и да он сам одр(а)жава живот. Биоцентризам наглашено пориче да било шта на земљи постоји ради људске добробити; напротив, све постоји ради добробити целине. То даје највећу вредност свему што постоји у природи јер, када дејствује у хармонији са свим осталим, целина има потенцијал да (п)одржи живот и устројство целокупне биосфере.

 

Теоцентризам учи да је Бог средиште универсума, да је Он извор и чувар сваког смисла, циља, вредности и етике, као и уједињујуће начело читавог космоса. Све налази своје постојање, вредност, циљ и смисао у бесконачном и трансцендентном Богу. Као што је један писац приметио: „Где је Бог средиште вредности, све ствари се вреднују у односу према Њему“ (Р. Кинг). Без ове крајње референце, не може да постоји чврста основа за вредности, нити било какав непобитан разлог за продужетак живота. Сва људска настојања била би осуђена на узалудност и апсурд. Теоцентризам учи да све постоји ради Бога и да служи Његовим циљевима. Људски живот има смисао, али само ако нађемо своје место у свенаткриљујућем божанском циљу универсума.

 

Оно за шта се сматрало да треба да замени западни антропоцентризам јесте биоцентричан поглед на живот. Другим речима, целокупна биосфера са свим њеним разноликим односима представља средиште сваког смисла, вредности и руковођења; људска врста је само део једне сложене целине. Чини се да наука попут екологије износи такво гледиште. Постоји, међутим, неколико питања која морамо повезати једно са другим, узимајући у обзир и начин на који би требало посматрати целину. Да ли хришћанска Писма уче антропоцентризму? Ако не, какво је гледиште које она постављају? Да ли је биоцентризам погодна алтернатива антропоцентризму? Да ли просвећени антропоцентризам има било какву вредност? Многи хришћански мислиоци доводе у питање сваки облик антропоцентризма и предлажу теоцентризам или такав поглед на биће у којем се Бог налази у средишту, као једину вредну пажње алтернативу за суочавање са кризом природног окружења.

У својој књизи Криза у рају, Фредерик Елдер скреће пажњу на значај различитих гледишта која се тичу људског рода и природе. Он прави разлику између инклузиониста, који укључују људска бића у холистичко гледиште на окружење, и ексклузиониста који их искључују из студија о екологији и природном окружењу. Елдер помиње Лорена Ајслија, Рејчел Карсон, Јан Мек Харга, Алдо Леополда и Бери Комонера као инклузионисте а Пјер Тејар де Шардена, Херберта Ричардсона и Харви Кокса као ексклузионисте.

Претпоставка модерног западног друштва

Антропоцентризам је у тој мери део нашег начина живота да изгледа као светогрђе чак и ако га доведемо у питање. Економија која се све више развија, индустријализација, напредак и изобиље представљају обележја модерног друштва и прихваћени су као нешто правилно и праведно. Чини се да човек, опијен силом, самосталношћу и надменошћу, није у стању да се отрезни и да види куда га води његово расуђивање. Не постоје границе, међе или сметње за секуларизовано, самостално друштво. Ако је Бог мртав, онда је, како је Достојевски записао у Браћи Карамазовима, „све дозвољено“, људи су слободни да чине све, апсолутно све што пожеле. Такав начин размишљања почео је, међутим, да доноси супротне ефекте.

Јан Мек Харг запажа: „Покажите ми друштво усмерено на човека, у којем се верује да стварност постоји само зато што човек може да је опази, да је космос структура подигнута зато да би човека подржало на врху, да је само човек божанствен, да му је дата владавина над свим стварима и да је Бог заправо створен према човековом лику и ја ћу ти прорећи каква ће бити природа његових градова и њихових пејсажа. Не треба да гледамо далеко да бисмо их видели – киосци за ‘хот–дог’, неонске рекламе, куће које личе једна на другу, загађени градови, прекопани пејсажи. То је слика антропоморфног, антропоцентричног човека: он не тражи јединство са природом, него њено потчињавање. Међутим, он на крају ипак проналази јединство, али тек када његова надменост и незнање постану непокретни и када мртав легне испод травњака. Потребно нам је то јединство да бисмо преживели.“

Антропоцентрична претпоставка је нешто парадоксално из два разлога. Као прво, брига за лично благостање и опстанак подигла је еколошку свест до тог нивоа да многи сада излажу сумњи антропоцентричну основу модерног друштва. И чинилац који је покренуо ову промену (самоодржање) и извор проблема (самоусредсређеност) воде порекло од личног интереса. Позивање на самоодржање, дакле, само наглашава самоусредсређеност и корен проблема не бива уклоњен. Као друго, хуманистичко друштво још увек приступа проблемима природног окружења са антропоцентричног гледишта, упркос сазнању да је такав став крајње самодеструктиван. Очување нетакнутих области ради рекреације, окретање ка употреби флуоресцентних сијалица ради економских циљева или очување тропских шума због фармацеутских производа које оне могу да дају значи деловање на основу антропоцентричног интереса. Однедавно постоји много активности везаних за природно окружење али већина њих је, на овај или онај начин, антропоцентрична. Чини се да је антропоцентризам толико одомаћен у друштву да постоји укорењен отпор против прихватања става да је то што човечанство даје првенства самоме себи – самодеструктивно.

Оптужба против хришћанства

Захтев да се пронађе решење подстиче нас да пронађемо узроке, јер ће „решења“ бити површна све дотле док се не исправе узроци. На пример, ако очистимо загађени резервоар, али при том пропустимо да пронађемо извор загађења, он ће се ускоро поново испунити прљавштином. Јачање свести да антропоцентризам загађује наше природно окружење навела је многе да истраже сами извор овог деструктивног начина размишљања. Захваљујући утицају који је хришћанство вршило на западно друштво током последњих хиљаду година, многи претпостављају да модерни антропоцентризам води порекло од хришћанства. Свето Писмо привидно допушта такву претпоставку, почев од оних одломака у Књизи Постања који о човеку говоре као о господару, преко нашег стварања према лику Божијем па до нагласка на људском спасењу. Ти елементи су навели Лин Вест да утврди како је „хришћанство, а посебно у свом западном облику, најантропоцентричнија религија коју је свет икада видео.“ Вајт расуђује да је хришћански антропоцентризам, са својим мишљењем да природа нема другу вредност осим да служи људској врсти, проникао у западно друштво и проузроковао овај деструктивни став према природи који нам данас изазива невоље.

Присуство антропоцентризма у Цркви

Иако би било историјски неутемељено да се одреде непосредни узроци, мора се прихватити да је Црква делимично крива за проповедање једног вида антропоцентризма. Пре би се могло рећи да је парадигма кроз коју Црква посматра реалност теантропоцентрична; другим речима, све се окреће око Бога и људске врсте. Антропоцентрична струја у хришћанском богословљу делимично потиче од реформацијске усредсређености на оправдање вером, где човеков однос са Богом добија примарно место у богословским интересовањима. Све је, укључујући и природу, према величанственом плану Божијем, намењено избављењу људске врсте. Природа је постала позадина за историју спасења, пука позорница на којој Бог извршава Свој план за спасење човечанства. Ово теантропоцентрично гледиште прожима углавном модерну цркву, од либерализма до фундаментализма.

Вероватно да се примена водећих богословских токова 20. века на теме везане за природно окружење најјасније испољила у делу Екологија и људске потребе Томаса Дера, које случајно излаже ставове Светског савета цркава. Дер наглашава потребу за одговорним управљањем, али то је схваћено као руковање земаљским изворима за добробит човечанства, а посебно оних сиромашних и угрожених. Ово су одјеци Лутерових и Клавинових ставова, према којима људи треба да буду одговорни руководитељи док је, истовремено, све створено ради њих самих.

Евангелистичке молбе за укључивање у проблеме природног окружења такође су теантропоцентричне. На пример, у Пројекту Земља Вилијам Бадке тврди да је на нама да бринемо о творевини, јер ће то оснажити сведочење природе о слави и хранитељској сили Божијој и на тај начин и друге повести ка Христу. Осим тога, како тврде Барт и Брунер, природа је од другостепеног значаја у односу на примарни фокус богословља; међутим, уместо да природа буде само позорница за људско спасење, она је огледало људског морала пред лицем најсветијег Бога.

Не може се порећи да неки реформатори тврде да је природа намењена само људској добробити. Међутим, никада се не допушта да такав став дође до свог логичног и деструктивног краја, јер га задржава одговорно руковођење пред Богом и остали елементи еколошке мудрости. У то исто време, ренесансни хуманизам је доживео свој пуни процват, приписујући највећи значај знању, способностима, тежњама и добробити људске врсте. Ренесансни хуманисти протестовали су против умањења људске вредности пред смрћу од стране средњовековног хришћанства. Хуманисти су тврдили да људска бића поседују себи својствену вредност у овом животу, као и велику могућност да напредују у знању и благостању. Како је утицај Цркве бледео током периода просветитељства, хуманистичке тежње уздигле су се до друштвених норми и човек је постао мерило свих ствари.

Идеја Цркве да је човек круна творевине и да је све створено због њега подударила се са све већом усаглашеношћу хуманистичких мисли. Како се у погледу улоге природе Црква повукла пред новим друштвеним поретком, остала је без икакве основе за истрајан протест против идеала и циљева модерног друштва и начина на који се оно односи према природи. Бледе искрице еколошке мудрости у реформацијском богословљу угасила је црквена секуларизација природе. Тако је из сливања антропоцентризма хуманистичког друштва и искривљеног антропоцентризма у западном богословљу (који је преузет из грчке философије) проистекао широко распрострањени модел који постоји све до данашњег дана. Будући да је тако широко прихваћен, модерно западно друштво претпоставља да је антропоцентризам универзална истина.

Одсуство антропоцентризма у Библији

Неки од припадника хришћанске заједнице, као што је Томас Дер, тврде да Библија поучава антропоцентризму. Дер каже да је „библијски поглед на човеков однос према природи дефинитивно антропоцентричан, али да је лишен лажног самопоуздања, а што је резултат човековог умећа.“ Као и већина писаца у водећим вероисповестима, и Дерова највећа брига у вези са природним окружењем јесте правда за сиромашне и потлачене. Свето Писмо се, како он сматра, односи на Божију бригу о човеку а не о природи. Он тврди да, иако природа има извесну вредност, она није једнака вредности која је дата човеку. Према томе, кад год постоји неки сукоб између човекових потреба и потреба природе, треба служити интересима човека. Препоручује се брига о заузимању поштеног става према сиромашнима и потлаченима како би и они добили свој део Божије милости, и то се не може запоставити. Међутим, ако наше занимање за питања природног окружења потиче само од хуманистичких интересовања, ми падамо у антропоцентричну дилему проналажења одговарајуће основе за бригу о природи ради природе саме.

Иако Писмо примарни фокус ставља на божанско–човечански однос, још увек постоји значајан еколошки материјал, посебно у Старом Завету. Будући да је природа саставни део целине, Бог не може озбиљно да разматра људску врсту ако при том не разматра и природу. Неке од новозаветних књига, као што су Јованово Еванђеље и Посланица Јеврејима, готово да су у потпуности лишене тема везаних за природу. Изгледа да се неки богословски термини, као што је спасење, помирење, грех, опроштај, благодат, милост или покајање, у новозаветним списима односе само на људе (посебно кад се тумаче са теантропоцентричног гледишта). Сасвим је онда разумљиво што се богословље бавило излагањем особина Божијих, човекових својстава и човекове везе са Богом и осталим људима.

Оно што наглашава Нови Завет не поништава, међутим, пређашње откривење. Природа божанског откривења је таква да оно све више развија своје теме. Откривење које се тиче човечије везе са природом и сврхе саме природе, углавном је нашло свој потпуни израз у Старом Завету. У Новом Завету су били потребни само неки завршни акценти, посебно они о вези између људског избављења и избављења природе (в. Римљ. 8; 19–21). Оно што није пронашло свој потпуни израз у Старом Завету, јесу појединости човековог искупљења. То објашњава зашто је у два Завета неједнака тежина дата темама везаним за природу.

У Новом Завету се и могао очекивати бого–човечански фокус, будући да Бог говори људима о људским својствима (односно, о њиховој отуђености од Њега и потреби да се измире са Њим). Било би, на пример, сасвим недолично да младић, када пише писмо својој девојци, у том писму надугачко говори о некој другој девојци. Он ће се превасходно бринути о својој девојци и о различитим видовима њиховог односа. На исти начин, и када Бог говори људима, Он се превасходно брине о њиховом односу према Њему.

Вероватно да је главни проблем у западном богословљу пометња између теме о којој расправља Писмо и перспективе погледа на свет коју оно поставља. На пример, сама чињеница да лекари и психолози често говоре о људским бићима не значи да они нужно одобравају антропоцентрични поглед на свет. Исто тако, чињеница да Писмо опширно расправља о божанско–човечанском односу не значи нужно да оно поставља теантропоцентричан поглед на свет. Библија се недвосмислено фокусира на божанско–човечански однос, али то чини услед теистичке перспективе која је у њеној основи.

Осим тога, фокусирање на божанско–човечанском односу не би требало да буде презрено, будући да се спасење бесловесне творевине креће око спасења човечанства. Управо због тога што Бог брине о природи, Он разговара са преступником који је пореметио мир првобитне творевине. Божији циљ је да васпостави све односе које је нарушио човеков грехопад, укључујући и однос човека и природе, а то васпостављање мора започети од човековог односа према Богу. Критиковати нагласак на питању човека у Светом Писму значи погрешно протумачити истински узрок кризе природног окружења. То је навело Сентмајра да запази: „Божански циљ је дубоко космоцентричан, исто као што је и антропоцентричан.“

Исто тако, не можемо избећи ни библијско учење према којем је човечанство на неки начин одговорно за природу. Бог је људска бића обдарио способношћу да буду домаћини на земљи и да се, као такви, сматрају највишим створењима, али отуда не следи да Свето Писмо проповеда антропоцентризам, па чак ни просвећени антропоцентризам. Идеја о човеку као Божијем изасланику сасвим је противна антропоцентризму, јер је Бог тај који је средиште сваког значења и сврхе. Људи су призвани да служе Божијим, а не својим сопственим интересима. Библијски поглед на свет и било која форма антропоцентризма су, услед тога, два потпуно раздвојена становишта.

Брижљивијим истраживањем открићемо да библијски писци природу не посматрају тек као пуку позорницу за људско спасење. Сентмајр истиче:

„Иако је човек, сасвим извесно, средишњи глумац, како су то правилно нагласили Барт и Брунер, и сама природа има своју истакнуту улогу у божанској драми. Бог у Библији сведочи да ће се окончати како историја природе, тако и историја човека. Ове две историје, нераздвојне а ипак различите, обухватају универзалну божанску причу о стварању, избављењу и свршетку.“

Према томе, библијски нагласак на божанско–човечанском односу сасвим је разумљив и ни на који начин не негира шире богословске оквире Божијег старања за васцели космос.

Различити облици антропоцентризма

Нису сви облици антропоцентризма исти. Хришћански антропоцентризам (или, боље речено, теантропоцентризам) разликује се од секуларног антропоцентризма, јер он још увек признаје Бога као сувереног Господара васељене. Иако ће се хришћански антропоцентризам сагласити да све постоји зато да би служило човеку и да је човек круна творевине, људи су за своје понашање још увек одговорни највишем ауторитету, тј. Богу. Људима је дато истакнуто место, али то још увек не значи да су они потпуно самостални господари творевине или да су слободни да чине шта год пожеле. И поред тога, у хришћанском антропоцентризму, где се све окреће око Бога и човека, природа једноставно не улази у ту слику. Већина проповеди које слушамо тиче се људског спасења или моралног понашања једних према другима. Искључиво обраћање пажње на успостављање одговарајућих божанско–човечанских и човечанско–човечанских односа мора се окарактерисати као антропоцентрично. Чини се да овакво мишљење подразумева да Бога не интересује ништа друго осим човечанства.

Сви облици антропоцентризма, укључујући и теантропоцентризам и секуларни антропоцентризам, као свој заједнички именилац имају средишњи положај људске врсте. Оно што се под тим подразумева је различито, али је исход свеједно исти. У овом или оном облику, вредност природе је умањена све већим успоном људске врсте. Ово истицање човекове вредности и умањење вредности природе, охрабрује идеју да је природа велика врећа добара, тј. став који мора бити одбачен као крајње деструктиван у односу на Божији план за творевину. И секуларни и хришћански облици антропоцентризма пате од исте болести: и једни и други садрже елементе егоистичне надмености која мора бити осуђена као грех. Поред тога, хришћански антропоцентризам пропушта да призна вредност ширем богословском контексту Божијег промишљања о васцелој творевини и будућем избављењу. Богословље антропоцентричне оријентације је непотпуно и искривљено. Као што каже Шварц, „антропоцентрични поглед на природу или на живот није, на дуге стазе, прихватљиво решење. Он нужно мора водити експлоатацији и коначном уништењу како природе, тако и човека.“

Изопаченост сваког антропоцентризма

Сви облици антропоцентричног размишљања, на крају крајева, потичу од човекове побуне у рајском врту. Када је Адам установио своју независност од Бога, родило се семе секуларног мишљења и људски род је постао обезбожно аутономан. Теоцентризам који је контролисао начин мишљења људи пре њиховог грехопада замењен је за антропоцентризам. Људи су сада постали главне фигуре на позорници и све се окретало око њих. Једна од најзначајнијих тема у Светом Писму је оживљавање теоцентричног начина размишљања у свесном животу народа Божијег (в. Римљ. 12; 2, 2. Кор. 10; 5 и Филипљ. 2; 5).

Виђен у овом светлу, антропоцентрични фокус у Цркви није ништа друго до искривљавање онога чему учи Писмо. Винсент Роси тврди: „Модерна западна парадигма везана је за хришћанство само као јерес – једва приметна кривотворина, демонска карикатура истинских хришћанских вредности… Антропоцентрична парадигма није хришћанска, није јој чак ни близу. То је потпуно нова вера. Уколико су неке хришћанске вероисповести склоне да се приклоне пред том новом вером, онда то не чине као библијски и традиционални хришћани, него као модернисти који су само номинално хришћани, али су подједнако изгубљени и неукорењени као и сви остали модернисти.“

Ханс Шварц додаје да антропоцентризам који Вајт означава као хришћански аксиом „стоји насупрот темељним јудео–хришћанским веровањима. То је резултат процеса током којега је јудео–хришћански теоцентрични поглед на свет прешао у антропоцентрични поглед на свет нашег садашњег, секуларног доба. Бог је замењен човеком и то није учинило да само извор и правац историје постане замагљен, него и да ‘слава Божија’ буде замењена прослављењем и обоготворењем човека.“

Х. Ричард Нибур сматра да је хришћански антропоцентризам искривљавање истинске библијске вере. Ми смо сагласни да је антропоцентризам једна туђа философија, потекла од изванбиблијских извора и да за њу нема места у хришћанској мисли.

Потреба за напуштањем антропоцентризма

Неће се сви мислиоци, који се баве еколошким проблемима, сагласити да је неопходно да напустимо антропоцентризам. Рене Дибо, на пример, истиче идеју просвећеног антропоцентризма, која подразумева да мудро управљамо природом и бринемо о свим облицима живота:

„Здраво природно окружење подразумева да ово окружење током дужег периода остане у пожељном еколошком стању. И сама употреба придева „пожељан“ указује да је антропоцентричан став присутан у људском приступу проблемима нашег природног окружења. Без обзира на еколошке ‘чистунце’, читава екологија је, у крајњој анализи, антропоморфна.“

Као и Дибо, и Томас Дер тврди да је антропоцентризам, правилно схваћен, здрав и за човека и за природно окружење. Он расуђује да земља, када је правилно употребљавамо и бринемо о њој, може да задовољи све наше потребе, не наносећи никакву штету природном окружењу.

Међутим, став који је у основи антропоцентризма на крају ће пореметити тако племените намере и неминовно одвести до деспотизма и уништења, и то не само природног окружења, него и људске врсте. Кад год искрсне сукоб између човека и природе, човек ће тријумфовати. Кармоди запажа да „антропоцентризам може изгледати као самопопустљивост џиновских размера. Вероватно да је то имало смисла док је homo sapiens био у младалачком добу, али сада, кад је остарио, то мора да нестане.“

Да би спасло природно окружење, западно друштво мора да се подвргне снажном заокрету од антропоцентризма. Тако велике промене никада нису лаке: оне се обично одигравају током неколико генерација, с тим што ће увек постојати неки сегменти друштва који ће бити наклоњенији старим школама. Право питање је, међутим, да ли пало човечанство поседује вољу и способност да напусти антропоцентрични образац. Чини се да постоје дубоко усађене предрасуде које затварају људе у овај начин размишљања. Чак и ако бисмо учинили неки напредак у исправљању проблема са природним окружењем, антропоцентризам ће увек бити присутан да осујети сваки покушај који предузмемо. То ће се наставити све дотле, док наш став контролише наш егоцентрични нагон.“

Џон Коб схвата да би чак и преображај црквене мисли могао да буде тежак, јер се преовлађујуће гледиште укоренило у животу и пракси Цркве. „Хришћанска традиција не може се преобразити проширењем бриге и на човеку блиска бића уколико најпре не превазиђе крајњу човекоцетричност доминантне философије.“ Већина писаца је сагласна да је антропоцентризам болест људске расе и да се мора одбацити. Винсент Роси изјављује: „Модерно човечанство има потребу за скрушеношћу, а антропоцентризам треба разобличити као погубни карцином на земљи.“ Јирген Молтман говори нешто слично: „Ми морамо да надвладамо стару, антропоцентричну слику света, и то помоћу новог, теоцентричног тумачења света природе и људских бића, као и есхатолошким поимањем овог природног и човечијег света.“

Нова еколошка парадигма

Уз хришћанство које је схваћено као антропоцентрично и које је самим тим, део проблема везаних за природно окружење, многи се окрећу биоцентризму. Тако, на пример, римокатолички богослов Томас Бери каже да је „од суштинског значаја кретање ка биоцентричној норми.“ Биоцентризам се често приказује као еколошки поглед на свет „који се појавио као одговор на људску потребу за уједињујућим осећањем реда.“ Постављен је као једина нада да се човечанство спасе од зла антропоцентризма, а посебно његове похлепе и материјализма. Ова нова холистичка парадигма представља плод јачања еколошке свести у друштву, утицаја источњачких философских учења, квантне механике и оживљавања интересовања за примитивни паганизам и за културу америчких домородаца.

Борци за заштиту природног окружења труде се да прихвате ову нову парадигму, јер се она не подудара само са оним чему учи еколошка наука, него и са поп философијом источног мистицизма. Биоцентрично фокусирање на ланац живота искључује човеково уздизање. Ниједан организам не може да тврди да има превласт над било којим другим, јер су сви подједнако потребни за одржање еко–система. Као резултат таквог става, човек се посматра само као део сложене целине, који није ништа виши или нижи од осталих делова природе. Људи ово слушају отворених ушију, јер изгледа као идеална исправка деспотског антропоцентризма.

Биоцентризам и пантеизам

Иако постоје многи облици пантеизма, оно што их обједињује јесте, као што смо раније рекли, идеја да постоји само једна суштина у васељени, и да је та суштина необјашњиво божанство. Пантеизам се обично представља као учење према којем је Бог у свему и све у Богу. Божанство прониче све ствари, као духовна основа која се налази иза свега видљивог. Овај монистички модел изравњује грубу слабост у секуларном моделу и, површно гледано, чини се да поставља погодан оквир за оздрављење природног окружења. Природа се више не сме пустошити, напротив, њу треба поштовати. Оно што је природно и фрагметарно сада је посвећено и целовито. Као такав, пантеизам нуди веома привлачан оквир за многе борце за заштиту природног окружења, који његове врлине проглашавају универзалним леком за све невоље природног окружења.

Постоји упадљива сличност између биоцентризма и пантеизма. И једно и друго тврди да је све што постоји део једне недељиве целине (монизам), да су људска бића на истом нивоу као и све остало, да су све ствари међусобно повезане и међусобно зависне једна од друге, и да се извор вредности и значења на неки начин може идентификовати са самим космосом. Није никакво чудо што је велики број еко–активиста пригрлио неки облик пантеизма.

Заједничка претпоставка, како биоцентризма тако и пантеизма, јесте одбијање трансцендентног божанства. Проналазећи вредности у структури природног поретка, биоцентризам се сукобљава са хришћанским деизмом. И пантеизам и биоцентризам гледају на природу као на свог учитеља, радије него што иза природе виде Бога. Веома је примамљиво гледати у природу као у руководитеља, јер постоји неко осећање мистичног чуда и страхопоштовања у нетакнутој лепоти космоса, као да је то само божанство. Примитивни људи су дуго тражили савет од природе. Постало је чак веома модерно да и савремени људи трагају за природном мудрошћу. Томас Бери каже: „Наш најбољи поступак могло би бити разумевање да нама није потребан људски одговор на проблем земље, него одговор земље на проблем земље. Земља ће решити тај проблем, а могуће је и наш сопствени, уколико земљу пустимо да дела на себи својствен начин. Требало би само да слушамо оно што нам земља говори.“

Са библијског становишта, можемо се сагласити да је васцела творевина један узајамно повезан систем и да је људска врста једно са природом, али у том смислу што је зависна од Бога и што је, као и сва остала природа, Божија творевина. Међутим, рећи да је то узајамно повезано јединство све, наишло би на озбиљне философске проблеме и донело ризик од еколошке несреће.

 

Дилема биоцентризма

Сваки систем који пориче трансцендентног Бога и поставља људску врсту на исти хијерархијски ниво на којем је и сва остала природа, могао би, на дуге стазе, да буде подједнако штетан у случају природног окружења, као и секуларни антропоцентризам. Већина еко–философа, у својој ревности против антропоцентризма, жели да уклони сваку хијерархију која човека поставља изнад природе. То укључује одбацивање Светог Писма због његове хијерархијске структуре стварности, али ће категорично одбијање библијског сведочанства уместо преплитања са његовом мудрошћу довести до озбиљних проблема.

Као прво, када се структуре вредности изравнају, нема начина да се пресуди у сукобу интереса. Монистичко одбијање свих разлика и дуалитета тежи да поништи структуру вредности. Логично је да људско биће нема већу вредност него стена, јер су и једно и друго еманације исте космичке силе, па ће се вероватно, и једно и друго вратити тој сили. Такво изједначавање вредности карактеристично је и за биоцентризам. Бил Дивал и Џорџ Сешнс у својој књизи Дубока екологија залажу се за биоцентричну једнакост у којој су „сви организми и бића у екосфери, као део међусобно повезане целине, подједнако вредни.“

Они препознају обострану грабљивост и схватају да није лоше уколико људи преузму животињски начин живота да би опстали. Ово изједначавање хијерархијске вредносне структуре могло би да звучи примамљиво, али је препуно опасности. Зашто бисмо спречавали грабљивост унутар људске расе или зашто не бисмо допустили пацовима да поједу жито укрцано на брод и намењено да нахрани гладне у далеким земљама? Најзад, и пацови имају исте потребе и права као и људи!

Свргавање антропоцентризам са престола, али без снажног заокрета ка теоцентризму, оставља екологе са моралном дилемом о разрешењу сукоба интереса, без објективне основе да то учине. Колико далеко могу да иду права животиња или права саме природе? Када људи имају оправдане потребе, ко може да одлучи шта ће и колико од природе тим потребама одговарати? Шта заправо чини оправдане потребе? Када је читава хијерархијска структура изједначена и када је трансцендентни Бог проглашен за мртвог, појављује се етичка мртва тачка која поништава читав подухват.

Логичан крај био–једнакости води ка томе да ипак људи донесу одлуке и да те одлуке неизбежно буду повезане са људским опстанком и људским благостањем. Према самој својој природи, биоцентризам не може да превазиђе природно, а као резултат тога недостаје му метафизичка димензија којом би се руководио у етици. Све што постоји је физичка сфера. Одатле се враћамо на полазну тачку секуларног размишљања и поново ускачемо у мочвару која нас је превасходно и довела у невољу.

Као друго, уколико будемо сведени на исти ниво као и сва остала природа, то ће показати склоност да нас лиши индивидуалности и да одбаци наше посебне дарове. Ми имамо извесна својства која превазилазе нормално функционисање еко–система и омогућују нам да деламо као одговорни домаћини Божије творевине. Ми имамо ум и слободу да изменимо, прилагодимо или руководимо наш еко–систем, сагласно нашој или Божијој вољи. Када се усвоји биоцентризам, човекова могућност да се нађе над природом као руководитељ и милосрдни надзорник планете мора се одбацити, јер биоцентризму недостаје основа да људи преузму такву надмоћ. Уз природно дејствовање еко–система, које ће наметати шта да се ради а шта не, ми више нећемо имати право гласа у управљању земљом и бићемо сведени на ниво сурових звери. Природа постаје врховни законодавац и свој сопствени извршилац власти, док етика „зуба и канџи“ постаје норма. Неко би могао да приговори да се ми још бавимо бригом о природи, али, као што Винсент Роси каже, „не можемо једноставно тврдити да је човек само једна од врста и истовремено говорити о ‘холистичком’ или ‘праведном управљању’“. Према томе, када се у решавању проблема природног окружења позивамо на „апсолутну биолошку једнакост“, ми имамо посла са једном врстом мита.

Ми не можемо да живимо као животиње. Ми смо разумна и морална бића и поседујемо крајње снажна оруђа, било за уништење, било за излечење. Дубоко унутар људске психе постоји свест да би уништење планете било погубно. Животињама недостаје могућност (потенцијал) да брину о Божијој творевини, недостаје им могућност за масовно уништење, као и грижа савести кад учине нешто лоше. Уколико нам се одузме оно по чему смо јединствени, то ће значити и уништење наших људских својстава. Све док се утврђује биоцентрични поглед на свет, ми никада нећемо бити у стању да пронађемо свој прави идентитет и своје место у космосу.

Као треће, биоцентризму недостаје егзистенцијални императив. Другим речима, природа не садржи сама у себи разлог за сопствено постојање или за његов продужетак. Природа нам не говори да морамо да сачувамо себе и остале облике живота. Иако нам посредно говори како да живимо за највеће задовољство (тј. хармонично), она нам не говори да морамо да живимо или да живимо на неки посебан начин. Ко каже да наше постојање мора да се настави? Ко каже да и даље морају да постоје тропске шуме? Природа је нема. Она не изговара ниједну једину реч. Ако хоћемо да се убијемо, онда је то наша ствар. Проблем је што човек не може логично да скочи од једног „јесте“ до једног „мора“. То што тропске шуме „јесу“, тј. што постоје, још не значи да морају да постоје. Проблем у биоцентризму исти је као и у антропоцентризму: не постоји нико ко би непристрасно и поуздано одлучивао шта мора бити учињено.

Прихватљива алтернатива антропоцентризму

Једина уверљива алтернатива антропоцентризму јесте теоцентризам, где се све окреће око трансцендентног Бога. Оно што влада нечијим опажањем стварности, у извесном смислу за ту особу постаје њен или његов бог, било да је то човек, природа или библијски Бог. Да бисмо установили да је исправан поглед на универзум биоцентричан, за све практичне циљеве морамо имати обоготворену природу. Исто важи и за антропоцентризам. Уколико нам ти богови не могу понудити модел за еколошки уравнотежено природно окружење, онда то морају бити лажни богови.

Као што каже Винсент Роси, истински хришћански „одговор на антропоцентризам није биоцентризам, него теоцентризам“. „Теоцентризам одбацује трагична искривљавања антропоцентризма“, каже Роси, „док утврђује свештену улогу човека као средишта творевине“. Теоцентризам окреће управљање од руковођења, било доброг или лошег, према служењу. Пол Сентмајр такође види теоцентризам као једино могуће решење: „Да би се избегло постављање људског бића насупрот природи с једне стране (тенденција антропоцентризма) и да би се избегло потчињавање људског бића и људски вапаји за правдом са друге (тенденција космоцентризма), предлажем да и човечанство и природу посматрамо као утемељене, сједињене и потврђене у Трансцендентном, тј. у Богу. То је теоцентрични оквир.“

Импликације теоцентризма

Еколошке импликације теоцентризма далеко превазилазе импликације антропоцентризма или биоцентризма. Као прво, ово становиште разрешава етичку дилему а да при том не даје човеку апсолутна права да озакони вредности, али исто тако ни да поништи структуру вредности. Будући да су све вредности и васцела етика утемељени у трансцендентном Богу, то поништава проблем, нераздвојив од сваког система, а који покушава да из пуке егзистенције изведе императиве.

Као друго, теоцентризам је способан да очува јединственост људске врсте, не допуштајући при том антропоцентричну надменост. Људска бића су обдарена и призвана да служе Богу као смерни домаћини у обитељи творевине. Пре би се могло рећи да теоцентризам види човека као нераскидиви део „заједнице створења“, него као „круну творевине“.

Као треће, једино теоцентризам даје основу за истинско управљање. Управитељ је онај којем је поверена одговорност да управља имовином или пословима другога. Уступање управљања на земљи без претпоставке трансцендентног Бога ускоро ће се изопачити у руковођење ради сопствене користи, јер одговорност неизбежно слаби без провере. Способност управљања биће условљена моралном осетљивошћу сваке особе према потребама других и потребама природног окружења, а то је нешто за шта је мало вероватно да ће се догодити узимајући у обзир траг који је иза себе оставила људска раса.

Као четврто, теоцентризам обезбеђује усмерење у разрешавању проблема природног окружења. То усмерење или образац је указан божанском намером приликом стварања, односно, да сваки однос у космосу буде руковођен миром и хармонијом. Оно што данас сусрећемо сасвим је супротно томе: похлепа, експлоатација, искоришћавање сиромашних и злоупотреба природе. Били смо призвани да деламо заједно са Богом, како бисмо помогли да заједница створења дејствује онако како је Бог намеравао.

Као пето, теоцентризам даје наду еколошкој утопији о будућем царству где ће бити васпостављени мир и хармонија, а то је оно што ће увек недостајати антропоцентричном и биоцентричном ставу, у којима је начело смрти саставни део земаљског процеса.

Као шесто, теоцентризам нас охрабрује да имамо вере и поуздања у Бога у погледу крајњих решења наших проблема, уместо да верујемо у саме себе и своју технологију.

Као седмо, теоцентризам даје разлог за постојање сваког живог бића. Божански разлог за стварање даје право свим Божијим створењима да живе животом који је Бог планирао за њих. Бог је одредио ову планету да буде њихов дом, исто као и наш. Теоцентризам каже да је Божија намера врховна и да је на нама да се потчинимо Његовим плановима. Придржавати се теоцентризма и вршити насиље над природом значи контрадикторност, јер експлоатација Божије творевине значи непоштовање Његових намера за природу и, на крају крајева, значи и непоштовање Самог Бога.

Као осмо, теоцентризам пружа једину вероватноћу за еколошки уравнотежено природно окружење. У свим осталим системима, извори еколошке уравнотежености морају се пронаћи у непредвидивом и изрођеном универзуму.

Као девето, теоцентризам је довољно широк да обухвати интересе како антропоцентризма, тако и биоцентризма, не наносећи неправду ни једном ни другом, али и не прећуткујући њихове недостатке. Онај ко служи човечанству тежи да запостави природу; онај који служи земљи тежи да запостави човечанство; онај, међутим, који служи Богу довољно је осетљив како за потребе човечанства, тако и за потребе земље, јер ће таква особа размишљати онако како то чини Бог, Који промишља о васцелој Својој творевини.

Као десето, теоцентризам ствара холистички (целовити) поглед на живот: не само да се све тумачи сагласно нашој идеји о Богу, него је и све повезано, захваљујући томе што је све створио Бог. У првобитној творевини није могло бити елемената размимоилажења или неспојивости, јер би то било незамисливо у јединству Божијем. Према томе, теоцентризам одговара еколошком концепту узајамне повезаности, будући да је један исти Творац саздао универзум као складну целину, која на одговарајући начин може да дејствује само онда, када дејствује заједно и у складу са Извором и Начелом живота. Другим речима, космичка заједница дејствује на најбољи начин када одражава јединство свога Творца.

Теоцентризам је потпуно револуционаран по томе што нарушава оквир модерних вредности. Човечанство није средиште универзума; Бог није створио земљу само ради човекове користи и људи немају право да озаконе вредности, да одузму живот или да врше насиље над природним окружењем. Постоји Виша Сила, пред којом се сви ми морамо приклонити. Сам Бог одређује вредности, циљ, значење, права и етику. Бог је Извор и Хранитељ васцелог живота, неприкосновени Господар творевине и Онај Који ће Својим Духом унети хармонију у Своју творевину. Тек када Бога признамо као врховно биће, можемо пронаћи и саме себе и смисао целине. Уколико тражимо средиште које не превазилази нас саме или природни поредак, онда је живот на овој планети предодређен да се изроди у рукама збуњених и неспретних врста. Теоцентризам пружа творевини мудрост која не само да одговара на основна питања егзистенције, него и даје наду за природно окружење и нуди реалан оквир за анализу кризе природног окружења.

 

Библијска потпора теоцентризма

Сасвим је погрешна претпоставка да Библија проповеда антропоцентризам, да је природа створена ради људског рода и да је људска врста сам врх творевине. Истинско библијско хришћанство је најмање од свега антропоцентрично. Хришћанска Писма наглашено објављују да је Бог небо и земљу створио ради Своје славе и да је врхунац творевине рај, у којем је све што је створено обитавало у савршеном миру и хармонији.

Вероватно да се најснажнији исказ у корист теоцентризма а насупрот антропоцентризму, може пронаћи у Божијем одговору Јову. После дуге расправе између Јова и његових пријатеља, на сцени се, у виду гласа који допире са ветром, појављује Бог. Он говори о природи, о творевини и о томе да руководи свим стварима Својом владарском силом. Казује о чудима природе и наслађује се свим што је створио, чак и кишом која наводњава земљу у којој не живи човек (38; 26). Постављајући питање: Где си био када сам утемељио земљу (38; 4), подстиче Јова да размисли о Његовом положају у космичком поретку. Јов на крају постаје свестан недовољности свог сопственог размишљања, потчињава се Божијој власти и напушта своје антропоцентрично гледиште (40; 1–3). Постоји нада за природно окружење, а та нада делимично почива и на нама. Неопходно је да сви ми будемо смирени и скрушени као Јов и да схватимо да у свему што чинимо средишње место припада Богу.

Давид потврђује средишњи положај Бога и узноси похвалу Господу:

Твоје је Господе величанство и сила и слава, и вечност и част и све што је на небу и на земљи; Твоје је, Господе, царство и Ти си узвишени над свим старешинама (1. Дневн. 29; 11).

Чак је и Навуходоносор препознао средишњи положај Божији, рекавши:

И сви житељи земаљски ништа нису према Њему, и ради што хоће с војском небеском и са житељима земаљским, и нема никога да би Му руку зауставио и рекао Му: шта радиш (Дан. 4; 35).

Исус нас охрабрује да се у погледу хране и решавања својих проблема много више ослонимо на Бога него на саме себе: Него тражите најпре Царство Божије и правду његову а ово ће вам се све додати (Мт; 33). Свети Јован Крститељ је препознао истинску улогу људског рода у Божијем поретку ствари: Који одозго долази над свима је; који је са земље од земље је, и од земље говори, а који долази са неба над свима је (Јн. 3; 31).

Апостол Павле поставља теоцентричну перспективу у свом славословљу, закључујући први део Посланице Римљанима: Јер је од Њега и кроз Њега и ради Њега све. Њему слава у векове. Амин (11; 36). Ту исту мисао понавља и у 1. Коринћанима, 8; 6: Али ми имамо само једнога Бога Оца, од Којега је све и за Којега смо ми, и једнога Господа Исуса Христа, кроз Којега је све и ми кроз Њега. За Павла је величање човека једнако хули: А ја, Боже сачувај да се чим другим хвалим, осим крстом Господа нашега Исуса Христа (Гал. 6; 14). Павле се својој теоцентричној теми враћа у Посланици Колошанима: Све је Њиме и за Њега саздано. У 1. посланици Тимотеју, Павле назива Бога јединим Владаром (6; 15). Бог је био у средишту Павлових размишљања, а не човек или природа.

Теоцентрични начин размишљања

Неизбежно је да ми, будући људска бића, и свет опажамо на начин људских бића. Чедом Божијим, које сваку помисао покорава на послушност Христу (2. Кор. 10; 5) и тежи да задобије мисао Христову (Филипљ. 2; 5) неће овладати антропоцентрична склоност, унутар које ће корачати својим себичним путем. Обновљен ум не вреднује више ствари помоћу њихове људске корисности, него помоћу Божијег опажања њихове вредности. Иако гледамо својим људским очима, те очи морају видети умом Христовим, препознајући у свим стварима Божију вредност и сврху. Будући да је наше виђење замагљено себичним ставовима, често нисмо у стању да сагледамо космичку целину онако, како је види Бог. Наш проблем је у томе што обнављање срца не значи истовремено и преображај нашег ума тако да види творевину онако као што чини Бог. Обраћенике често муче преживели остаци пређашњег начина размишљања.

Уколико допустимо да ум Христов обитава у нама, ми више нећемо размишљати антропоцентрично, нити ћемо осећати потребу да се окрећемо биоцентричности или пак да биоцентричност сјединимо са хришћанством. Од зла антропоцентричног погледа на свет можемо се избавити само ако се преобразимо посредством обновљења свога ума (в. Римљ. 12; 2). Идеја обновљења напомиње да је људски начин размишљања некада имао Бога у свом средишту. Павлова молба односи се на наш повратак теоцентричном виђењу, какво смо имали пре грехопада, када смо све гледали кроз Божије очи. Хришћанин који размишља теоцентрично бринуће о ономе о чему брине и Бог, а Бог промишља (брине) и о природном окружењу. Када погледа одозго, са небеса, Бог види много тога, а не само људску врсту. Такав ток размишљања навео је Винсента Росија да један од својих есеја заврши смелом изјавом: „Бити хришћанин – значи бити еколог.“

Са енглеског Антонина Пантелић