Момчило Ђујић православни свештеник, видевши да само крстом и молитвом неће успети да спаси српски народ од усташа, скинуо је мантију, крст је остао на грудима, Христ у молитвама, пушку о рамену кренуо у одбрану својих сународника
Пише: Мишо Вујовић
Зима је, камен пуца од хладноће. Ратна деведесет трећа. Пада Масленица, усташке снаге полако отварају врата Републике Српске Крајине. У кући хаос, војска састављена од локалног становништа наoружаног инатом и поделама. Бабићевци, Мартићевци, Хаџићевци, Кепови, Вукови и народ, прост, честит, марљив и вредан, збуњен и дезорјентисан.
Возимо се по далматинском залеђу новим белим ренџоверима. Удобне јаке машине стижу до првих линија фронта:
“ Ово нам је послао Бојвода Момчило Ђујић, наш заштитник без кога српско уво на овим просторима не би претекло у Другим Светском рату”, каже наш возач и одврће Бају Малог Книнџу.
“ Врати се војводо на Динару поново, врати се војводо где си ратово”.
Упућени тврде да војвода Ђујић и поред велике жеље да посети завичај није имао поверење у прекомпоноване комунисте, а поделе су га јако болеле што га је додатно обесхрабривало да посети завичај.
Војвода Момчило Ђујић је и на Америчком тлу остао командант своје Димарске дивизије. Многима је обезбедио послове у разним областима од трговине, занатства, хотелијерства, угоститељства, транспорта.
Момчило Ђујић је до задњег часа био ауторитет код својих самораца и њихових потомака, настојећи да их држи на окупу, да то јединство пренесу и на млађе нараштаје, да послују међу собом и подржавају једни друге. На једном узвишењу изнад Сан Дијега, седамдесетих година прошлог века подигнута је монументална грађевина – храм налик на грачаницу.
Најпре у Индиани касније у Сан Дијегу где је, на периферији овог града, у близини границе са Мексиком сахрањен 1999.године.
Момчило Ђујић православни свештеник, видевши да само крстом и молитвом неће успети да спаси српски народ од усташа, скинуо је мантију, крст је остао на грудима, Христ у молитвама, пушку о рамену кренуо у одбрану својих сународника.
Да није било попа Момчила Ђујића српског увета у Далмацији и залеђу не би остало, а да смо имали још десетак таквих јунака Срби би данас били већина у Хрватској и не само у Хрватској. И његов учинак, немерљив ово временским мерама, био би још већи да комунисти нису агитовали и збуњивали народ тако да су многи остали и завршили у усташким јамама.
Слава и покој души овом храбром човеку и његовим саборцима ма где почивали.