ДРАГАН ДОБРАШИНОВИЋ: „Ипак“

Може ли се рећи нешто ни о чему, запитао се један од антијунака у антиутопији Олдоса Хакслија – Врли нови свет.

Какве то везе има са интервјуом позоришног редитеља Кокана Младеновића објављеном у новом броју недељника „Време“, питање је сад.

Није то, наравно, питање свих питања, нити питање од милион долара. Али добро, није ни Кокан баш неки редитељски формат, макар судећи по званичној биографији, па то за то.

А она, биографија, каже да добри Кокан осим Србије и државица насталих из блаженопочивше СФРЈ, са својим представама није добацио даље од Румуније и Мађарске. Добро, није ни то лоше, али ни близу колегинице и по оружју и оруђу за запљувавање Србије сестрице, Србљановић Биљчице.

Али небитно, вратимо се теми, односно дилеми. Дакле, може ли се рећи нешто ни о чему? А да би се дао јасан одговор, неоходно је упутити се у садржај и форму ничега.

Ево овако. Наречени је Кокан, кукала му мајка, на својим позоришним пропутовањима стигао чак до Суботице. А то и није мали пут ако се крене из родног Ниша. Па ни из Београда, у чији се двојке круг онако недомицилан некако угнездио.

А Суботица – свет. Да је среће, била би драгуљ средње Европе, а не периферија и запећак ове несреће од назови државе, име јој се не поменуло.

И шта весели Кокан, за кога је, по сопственом признању, супститут за веру била и остала Југославија, прво види кад прошета Суботицом? Споменик Краљу Петру Ослободиоцу. И то га силно увреди! Зашто? Нема он ништа против те „ипак позитивне личности“, него има „нешто против насилног начина на који је споменик уметнут у градско језгро, против начина на који је то написано искључиво ћирилицом“.

Ето, и поред тога што му је милосрдни Кокан, без обзира на све, признао да „ипак“ није лош тип, мада је уметнут насилно, онако по српски, не ваља ништа што му име и титула нису исписани и латиницом и на мађарском. Каже Кокан.

Е сад, оно јесте, али „ипак“, како само латиница и мађарски, кад по попису из 2011. у овом граду и околини живе припадници чак двадесет једне нације и етничке заједнице? Овакву дискриминацију од мултиетничног и космополитског Кокана, кнеза Влашке и грофа од Хунгарије, „ипак“ нисмо очекивали.

Али није то крај мука брижнога Кокана. Таман закорачи на суботички булевар, кад шта? Српске заставе! “Није пријатно кретати се Суботицом у којој су сви булевари окићени неонима у бојама српске заставе. То је вулгарно и ствара омладину која чува графите Ратка Младића“. То је, каже, за његову генерацију потпуно шокантно. Навикао да се дружи са несврстанима по Нишу, па му ово све наопако.

А оно, није да јесте, али „ипак“. Шеташ Суботицом, градом у којем живе припадници двадесет једне нације, који није на мапи ниједне државе него припада сам себи и несврстаном Кокану, кад шта, заскоче те српске заставе. А српска застава, зна се, није застава као друге, него прерушени Ратко Младић главом и, мада је вулгарношћу згранутом Кокану промакло, „ипак“ и др Дабић брадом.

Да, да. Младићева глава, Дабићева брада, а омладина ни налик на Титову, ону због које наши збратимљени народи и народности нису бринули за своју будућност. Него уместо њих ови клипани што чувају „графите Ратка Младића“. И да чувају само графите ни по јада, него чувају и мурале. „Ипак“. Али и то је несрећном Кокану промакло, као и много, много тога. Не због тога што је Кокан тупан, већ зато што је залогај који је загризао за његове нејаке секутиће „ипак“ сувише крупан.

И ето, оде сва вода на Коканову воденицу, а одговор на Хакслијеву дилему – може ли се рећи нешто ни о чему – остаде, „ипак“, за други пут. А можда и за неке друге људе. Јер, „ипак“.