Еколошке протесте у Србији су премијерка Ана Брнабић и други више пута окарактерисали као „политичке“. Њена влада, у међувремену, тврди да следи еколошку агенду. Наравно, Брнабић је можда и у праву у вези са мотивима неких од оних који су се у последње време прикључили зеленом покрету. Недавно негодовање због квалитета ваздуха, на пример, подстакнуто је медијским извештајима да је Београд „најзагађенији град на свету“. Ова прича се ослањала на мерења IQAir веб странице. Али IQAir-ов просечни ранг за 2020. идентификовао је 589 градова који су били загађенији од Београда. Само у Европи, IQAir је ставио Београд не на прво, већ на 43. место – боље од Милана и низа других италијанских градова. Тешко је избећи закључак да многи демонстранти и њихови медијски симпатизери имају тенденцију да користе еколошке „чињенице“ само када одговарају унапред одређеном плану.

Међутим, то да политички актери цинично или опортунистички користе еколошка питања није никаква новост у политици, стога надметање око тога ко је „истински“ еколог промашује поенту.

Привлачност екологизма

У свом обраћању нацији из 1970. године, на пример, амерички председник Ричард Никсон бавио се контролом загађења као питањем које би одвратило пажњу од јако великих подела око рата у Вијетнаму и уместо тога обезбедило обједињујући фокус. Заштита животне средине, рекао је, била је „заједничка ствар свих људи ове земље“, посебно „младих Американаца“. Неки тадашњи критичари били су скептични што би САД могле да „потроше милионе на оружје да униште човечанство, а да у исто време тврде да је загађење амерички проблем број један“.

Ипак, Никсоново залагање за екологију није било само пука реторика. Године 1970. основао је Агенцију за заштиту животне средине ради спровођења прописа, након што је претходне године већ основао Савет за квалитет животне средине и Грађански саветодавни комитет за квалитет животне средине. Те „искрене“ акције нису учиниле његову употребу овог питања мање „политичком“.

Екологизам је дубоко политички феномен, али на врло специфичан начин. Може се окарактерисати као „пост-политичка“ или „анти-политичка“ политика, јер настоји да се представи као „изнад“ или „изван“ политике како се она конвенционално схвата.

Ово се посебно односи на питање климатских промена, које је постало истакнуто у западном политичком дискурсу на крају Хладног рата. Тај огроман помак учинио је хитним приоритетом потребу да се пронађе нови оквир који је био „изван“ старе политике левице и деснице. Међународни односи одједном су постали флуидни и непредвидиви, док су се грађани, гледано изнутра, све више одвајали од политичког живота организованог око застарелих идеја.

Прва глобална револуција, публикација Римског клуба из 1991. године (чији је извештај Границе раста из 1972. године био важан документ у настанку савременог екологизма), врло јасно је артикулисала проблем. Напомињући да „две политичке идеологије које су доминирале овим веком више не постоје“, описала је политички „вакуум“ у којем „и поредак и циљеви у друштву бивају нарушени“ народном „равнодушношћу, скептицизмом или потпуним одбацивањем влада и политичких странака“.

Аутори Римског клуба приметили су да је „мушкарцима и женама потребна заједничка мотивација, односно заједнички противник против око којег могу да се организују и делују заједно“ – и предложили су да би „загађење, претња глобалног загревања, несташица воде, глад и слично добро пасовали“ у обезбеђивању новог „заједничког непријатеља против којег се можемо ујединити“.

Политички лидери тог доба понављали су ове теме. У низу говора 1989/90, на пример, британска премијерка Маргарет Тачер идентификовала је „опасност од глобалног загревања“ као кључно питање које ће заменити конвенционалне војне претње „конфронтације Исток/Запад“. Како се Хладни рат повлачио, рекла је на Светској климатској конференцији 1990. године, „способност да се окупимо да зауставимо или ограничимо штету по животну средину у свету биће највећи тест колико далеко можемо да делујемо као светска заједница“.

Слично томе, када је прихватио номинацију за потпредседника САД 1992. године, Ал Гор је тврдио да „задатак спасавања животне средине Земље мора да буде и биће централни организациони принцип света после Хладног рата“. Гор је такође рекао да „ови избори нису у вези са политиком“ већ су о америчкој „кризи духа“. Као и аутори Римског клуба, Гор је сугерисао да је, осим што нуди нови међународни оквир, екологија одговор на домаћу политичку кризу: начин да се „поврати… вера у будућност“ и да се „уједини наша земља иза вишег циља“.

Ово не значи да су Гор или Тачер само „користили“ екологију на инструменталан или циничан начин, нити да нису искрено веровали у своје аргументе. Али за западне политичке лидере привлачност екологизма на крају Хладног рата била је у томе што се чинило да нуди и новог „заједничког непријатеља“ за организовање међународних односа и свеж, „неполитички“ начин да се привуче неангажована унутрашња јавност.

Током неколико година после завршетка Хладног рата чинило се да су политички лидери мобилисали питање животне средине (посебно климатских промена) управо на овај начин – као средство да покушају да превазиђу „демократски дефицит“ политика у којима демос углавном није био заинтересован за политику и јавне односе. Међутим, све више је постало очигледно да екологизам функционише на супротан начин: као средство да се заобиђе јавност и заобиђе политика у корист технократског управљања.

Замке „зелене агенде“

Екологизам се често посматра као „изнад“ политике не само зато што нуди „узрок изван партија и фракција“, како је то рекао Никсон. Посебно у случају климатских промена он је изнад политике јер обим и хитност проблема наводно не дозвољавају простор за уобичајене поделе, дебате и несугласице политичког живота. Како је Леонардо Дикаприо поручио потписницима Париског споразума УН 2016: „Време је да се прогласи да нема више разговора, нема више изговора, нема више десетогодишњих студија“. Или како Грета Тунберг воли да захтева, „нема више бла бла бла“.

Амерички психолог Маргарет Клајн Саламон изнела је логику тренутног климатског активизма у свом стратешком документу Увођење јавности у хитни режим, који је први пут објављен 2016. Саламон тврди да „климатски покрет мора у потпуности да усвоји језик непосредне кризе и егзистенцијалне опасности“ и да мора „говорити о климатским променама као о претњи која може да изазове колапс цивилизације, убијајући милијарде људи“. Грета је у више наврата поновила уводне речи извештаја Саламонове – „замислите да је ваша кућа у пламену“ – у великим говорима на Светском економском форуму у Давосу и пред Европским парламентом у Стразбуру, између осталих.

Нагласак на предстојећој апокалиптичкој катастрофи није заправо осмишљен да мобилише и ангажује јавност, већ да искључи сукоб и неслагање и тиме дозволи наметање технократских „решења“. Зелене елите су мање забринуте за ангажовање грађана, али више заокупљене управљањем и контролом њима.

У мају 2019. године, на пример, британски парламент је званично прогласио климатску ванредну ситуацију – први национални парламент на свету који је то учинио. (До данас је 2.047 јурисдикција и локалних самоуправа које покривају милијарду грађана донело сличне декларације.) Следећег месеца, британска влада је усвојила закон којим се обавезала на смањење емисије гасова стаклене баште на нето нулу до 2050. године. Овај изузетан потез без преседана, за који је тадашња британска канцеларка предвидела да ће коштати више од трилион фунти, није био део било каквог политичког програма или манифеста који је понуђен јавности. Грађани нису имали прилику да гласају за то, па чак ни да о томе расправљају. Уместо тога, идеја је произашла из неизабраног „Комитета за климатске промене“ и прешла директно у закон за неколико недеља.

Тврдња да се делује у интересу „животне средине“ или „планете“ легитимише аутократски стил креирања политике, који укључује проглашења ванредних ситуација и наметнуте мете са мало или нимало демократског промишљања. Стога не чуди што антидемократске, технократске институције попут ЕУ воле екологију. Залагање за „одрживост“ или „зелену агенду“ легитимише режиме мешања и наметање регулација који би се иначе могли сматрати неоколонијалистичким.

За ЕУ је екологизам такође привлачан јер потенцијално пружа извор легитимитета против међународних економских ривала. Урсула фон дер Лајен је то експлицитно изјавила када је преузела дужност председнице Европске комисије крајем 2019. Најављујући да ће њена Комисија бити „геополитичка“, Фон дер Лајен је тврдила да „ако постоји једна област у којој свету треба наше лидерство, то је заштита наше климе“. У овој области, рекла је она, ЕУ би могла да стекне „конкурентну предност“ делујући као „постављач глобалних стандарда“.

Енергетска транзиција коју је предложила ЕУ подразумева огроман преокрет и промене унутар земаља ЕУ. Међународно гледано, последице ових промена ће бити још горе. У оквиру Механизма за прилагођавање нивоа угљеника преко граница које је предложила ЕУ, земље које желе да извозе сировине и робу у ЕУ мораће или да усвоје правила ЕУ за сопствене економије или да плате царине на угљеник.

Зелени договор ЕУ нам је представљен на најлепши могући начин – тако што доноси свеж ваздух, бистру воду и чисту, високотехнолошку економију – али то је заправо спољна политика која ће имати „дубоке геополитичке реперкусије“. Извозећи своја зелена правила и прописе на такозвани Западни Балкан, ЕУ се нада да ће се супротставити утицају ривала попут Кине и Русије.

За државе које теже већем економском развоју, „зелена агенда“ кочи напредак и ставља их у неповољан положај али, изнад свега, она доноси одлуке о будућем правцу националне политике, удаљује их од народа и ставља их у руке регулатора међународне заједнице. За земље којима се намеће тако нешто нема разлике да ли су такве бирократе искрени еколози или пуки опортунисти.

Филип Хамонд је британски писац и академик који живи у Београду. Гостујући је професор медија и комуникација на Универзитету Лондон саут бенк

Насловна фотографија: Callum Shaw on Unsplash 

Извор Нови Стандард