СВЕТИ САВА И РАША ПОПОВ: ИЗ УСПОМЕНА БИВШЕГ ВЕРОУЧИТЕЉА

           

Недавно се појавио снимак светосавске приредбе из далеке 1998. године. Место: парохијски дом храма Светог Вазнесења Господњег у Чачку. Вoдитељ: Раша Попов. (https://www.youtube.com/watch?v=577DxjenJSA HYPERLINK „https://www.youtube.com/watch?v=577DxjenJSA&t=3848s&ab_channel=UdruzenjeIrmos“& HYPERLINK „https://www.youtube.com/watch?v=577DxjenJSA&t=3848s&ab_channel=UdruzenjeIrmos“t=3848s HYPERLINK „https://www.youtube.com/watch?v=577DxjenJSA&t=3848s&ab_channel=UdruzenjeIrmos“& HYPERLINK „https://www.youtube.com/watch?v=577DxjenJSA&t=3848s&ab_channel=UdruzenjeIrmos“ab_channel=UdruzenjeIrmos ) Не одолех да оставим белешку о једном добу које сада, у помрачењима епохе, изгледа као златно.

Раша Попов је, попут Бранка Коцкице, Миње Суботе, Драгана Лаковића, Миће Татића и Миће Томића, скоро митолошки лик многог детињства наших земљака.  Свима је био знан као „Раша Проналазач“ из „Фора и фазона“, и углавном су га доживљавали као доброћудног, расејаног научника, који заиста, али заиста, све зна, и који, својом банаћанском добротом, бди над нашим сновима и детињским треперењима. Одличан песник и приповедач, не само за децу, човек питоме памети и чедног ока, добар као добар дан…

 

Ja сам га знао са телевизије. Увек сам мислио да је он неки научник, природњак, неки Владимир Ајдачић; а он, по дипломи, професор књижевности, као и ја. Уживо сам га срео деведесетих година 20. века, као студент, дружећи се с његовом ћерком, иконосликарком, и сазнајући да му је син свештеник, ожењен Рускињом ( кажу да су „Идоли“ „Русију“ написали управо због Рашиног сина, њиховог школског друга, који је са службом у Трећем Риму).

Много пута био сам гост Рашиног гостољубивог дома, пуног књига, у коме је шармантно краљевала госпа Рада, дивна  супруга, и у коме је обитавао овај чаробњак приповедања; да, приповедања, необавезног и лаког на први поглед, али пуног смисла и духовитости за коју је способан Банаћанин што га чува жена из динарских српских завичаја, одакле су нас ЕУ Хрвати протерали за „Бљеска“ и „Олује“. Дивне су биле Рашине приче( рецимо, кад је постио да се причести у свом родом Мокрину, а земљаци му, искрено, нудили чварке с речима:“Узми, Рашо, чварака, види како су посни, сва им је маст исцеђена“; или о Бранку Ћопићу, који се, као један од испитаних на предратном истраживању интелигенције студентске омладине, показао као човек са IQ  генија – а само геније уме да пише тако да и насмеје и расплаче своје читаоце). Да и не говорим о Рашиној свагдашњој жеђи за знањем, о учењу нових језика, мисленим путовањима по ободима и средиштима свих пет континената.

Док сам био вероучитељ при храму Светог Вазнесења Господњег ( били су ту и Нешко Богдановић, сада свештеник, и Ирена Чоловић, која и данас предаје веронауку ) у Чачку, за сваки Савиндан програм је водио  Раша Попов, преко кога је у салу нашег парохијског дома стизао Чика Јова Змај са својим религиозним песмама за децу. Како је Раша био драг и како су деца волела што баш он води њихов програм, причајући им, увек на нов начин, повест о Растковом бекству у Хиландар као најлепшу, али истиниту, бајку овог народа… Биле су то деведесете године прошлог века,  веронауке није било у школи, па су деца долазила у храм и на светосавску приредбу без морања, па својој искреној, слободној вољи, и тамо, на дверима свечаности, сретале драгог и распричаног Уметника Речи. Кад се програм у парохијском дому заврши, зна се – правац чачанска Гимназија, где су се, за свечаним ручком, дружиле колеге са студија на Филолошком факултету – шармантни Предраг О. Ћурчић, професор књижевности у пензији, и Раша Попов, професор књижевности који је постао књижевник, новинар и љубимац деце.

Кад год сретао господина Попова, преда мном је био покретни празник. Иако сам знао да је то само љубазност познаника, било ми је драго  кад ми неко, овако расејаном, каже да личим на овог ватрометног, а у исти мах учтивог и скромног Банаћанина, од оних старих наших лоза, што рађају лепе плодове.

Потписник ових редова слушао је често мудрог епископа жичког Стефана ( Боцу ). Владика је, као млад ђакон, предавао катихизис у Гимназији у Крагујевцу. Ђак му је био и славни глумац Љуба Тадић, који му је једном рекао:“Скоро све сам заборавио са веронауке, али једну Вашу поуку носим кроз цео живот: Децо, запамтите: шта год радите, Бог вас види, и шта год причате, Бог вас слуша!“

Раша Попов је, водећи наш светосавски програм, све то лепо умео да нагласи – као прави дечји песник, са осећањем које је Чика Јова Змај даровао својим читаоцима, он је сваком детету на приредби у Чачку приступао као некоме ко први пут излази пред заједницу, и сведочи да припада народу Светог Саве.

Бог да прости душу Радивоја из Мокрина, а нашем Христу нека, љубављу Његовом, прилазе све нова и нова светосавска чеда.

ВЛАДИМИР ДИМИТРИЈЕВИЋ