Неосновано се руски предлози о стратешкој безбедности у Европи и на постсовјетском простору називају „ултиматумом“. У суштини, то је изјава о намерама и упозорење да ће се те намере остварити – овако или овако.

Или договорно, или без договора.

То ипак није било велико изненађење за Белу кућу. Готово сигурно, све о чему се разговара широм света Владимир Путин је најавио америчком колеги Џоу Бајдену за време њиховог недавног „виртуелног самита“.

Друга ствар је објављивање од стране Министарства иностраних послова Русије нацрта споразума о узајамним гаранцијама безбедности у Европи.

Та невиђена отвореност на почетку „садржајног дијалога” довела је Вашингтон у позицију стратешког цајтнота.

Шта год да уради, биће лоше.

Ако одбије услове Москве, то ће Русији развезати руке за мере које су дипломате нежно назвале „војно-техничким“.

Ако пристане бар на део захтева, биће оптужен да „чини уступке Путину“.

Стога ће САД покушавати да добију на времену.

Белу кућу на ту страну гурају и забринутости европских савезника. Иначе, није први пут да ће се озбиљно европско питање решавати без Европе. А још планирани будући светски поредак по-вашингтонски не даје Старом свету много наде да ће сачувати бар део садашњег благостања и привидне самосталности.

Недавно одржани виртуелни Самит за демократију био је уводни догађај. Крајем 2023. године треба да се одржи још један форум „нове светске дем-заједнице” на коме ће се она смањити и рационализовати. У њега ће ући знатно мање од 110 земаља – неке се неће квалификовати за „друго коло”. Али, САД ће бити потребан део европских земаља у Алијанси демократија.

Било је унапред јасно да ће (Вашингтон) морати да их убеди да следе строге захтеве „слободног дела човечанства“. А то је тешка и деликатна ствар.

Међутим, појавио се руски демарш!

Бајден је до пре две недеље био спасилац Европе од великог рата и бранилац Украјине од „руске агресије“. Као награду за то, могао је да захтева било шта. Сада ће сваки договор са Москвом, чак и прелиминарни и половичан, али брзо постигнут, постати `пасива` у односима са елитама Старог света.

Међутим, то не значи да нема решења за садашњу ситуацију. Напротив, све најважније одлуке су већ донете. И у Москви. И у Пекину. И у Вашингтону.

Од три велике силе, Русија је учинила последњи корак.

САД су најавиле стварање нове конфигурације уједињеног Запада у виду Алијансе демократија. Такође, прилично јасно је формулисан курс Вашингтона на поступно укидање постојећих међународних структура – ​​УН-а, ММФ-а, Светске банке и других.

Помоћник америчког председника за националну безбедност Џејк Саливан назвао је ново стање глобалног управљања „мешовином структура“. Истовремено укључивање у то различитих савеза, према Саливену, обезбедиће најбољи резултат за Вашингтон.

Занимљиво, Саливан је мало шта рекао о НАТО-у у свом контроверзном говору на интернет форуму Defense One. То, наравно, не значи да та организација не може бити део „мешавине структура“. Али, то неће бити централно место у свету како га види Саливан.

Много важнији ће бити индо-пацифички правац, где су формирана два нова блока одједном – АУКУС и Квад. У оба је и Аустралија, која је у протеклих неколико месеци закључила неколико војно-техничких уговора одједном, што ову земљу за пет до шест година потенцијално изводи на потпуно нови стратешки ниво. Другим речима, Аустралију напумпавају.

То од САД захтева пажњу и ресурсе који више нису довољни за друге регионе. Конкретно, за Блиски исток. Брзо повлачење америчких трупа из Авганистана, планирано повлачење из Ирака, сужавање војне сарадње са Саудијском Арабијом – све су то манифестације процеса смањења трошкова у стратешким зонама које нису главне.

Парадоксално, ова логика би могла да доведе Бајденову администрацију до готово Трамповог закључка да је НАТО „застарео“ и да Европљани треба да више пажње посвете сопственој безбедности.

Старом свету би могао бити уваљен „пројекат Украјина“, а они који се не буду показали можда неће бити ни пуштени у „светлу демократску будућност“.

Када је Бајден говорио о повлачењу америчких трупа из Авганистана, рекао је да САД не могу и неће да се боре за демократију у земљама које нису у позицији да се саме боре за њу. И Европа је била исти „неспособни субјект” за Вашингтон пре 80 година, пре објаве рата Хитлеровој Немачкој.

Све у свему, западна глобална елита се определила. Уједињени Запад, тачније Запад прекомпонован за нове задатке и околности, мења векторе својих стратешких праваца, прерасподељује ресурсе и гради нови модел управљања – технолошки „мешовити” а идеолошки тврдо „демократски”.

Пекинг такође већ спроводи своју нову стратегију.

Све је почело пре 20 година, када је Кина коначно изашла из своје љуштуре и започела доследну економску (а понегде и војно-стратешку) експанзију. Већ 2012-2014, западне елите су се забринуле и почеле да праве планове за њено обуздавање. Коначно је све разјаснио 19. Конгрес КПК на коме су усвојени програми развоја до 2030-2050.

Изградња инфраструктуре логистичких коридора „Појас и пут“, ширење јуана као светске валуте и Union Pay као глобалног платног система, који је постао алтернатива Visa и Master Card у у многим регионима света, плус буквално стварање нових територија (острва) у Јужном кинеском мору и економска експанзија у Африци и Јужној Европи – све су то карике у истом ланцу. Кина ствара свој део света, додуше мањи од оног у плановима Вашингтона, али ипак значајан и по територији и по величини тржишта.

Кина такође убрзано повећава свој војно-технички потенцијал, укључујући нуклеарни. Истовремено, Пекинг користи најсавременији систем за рано откривање лансирања страних ракета (пре свега америчких), који је за свог јужног суседа изградила Русија.

То је била стратешка одлука не само за Русију, већ и за Кину. У великој мери, управо захваљујући њему, Кина је званично подржала све захтеве Москве према Сједињеним Државама и НАТО.

То је важан разлог, али не и једини.

Пекинг је најавио неизбежну и скору анексију Тајвана – мирним путем, али без претходног договора.

Тајван има не само војно-стратешки значај, већ и технолошки. Тајван је друга највећа модерна фабрика процесора.

Нико се не шали са таквим „изгубљеним територијама“.

Мислим да Кина рачуна симетрично „разумевање” Москве за нову кинеску конфигурацију у источном Пацифику.

Ако америчка претња извозним и технолошким ограничењима према Русији буде реализована – тајванско питање ће бити брзо решено, а пола света, укључујући Русију, користиће производе уједињене кинеске „процесорске индустрије“…

На помолу је озбиљно преобликовање светског тржишта микрочипова, чији је недостатак већ довео до хаоса у многим глобалним индустријама – од аутомобилске до машинске.

Генерално, све је веома озбиљно. И исто тако озбиљне су и претензије свих великих сила. Даљи догађаји ће зависити од њихових успеха у остваривању тих претензија.

Либерална елита Сједињених Држава мораће да спроведе свој амбициозни инфраструктурни пројекат (у овом или оном облику, са или без „зеленог“ дела), да сузбије популистички отпор у Америци и Европи, да реиндустријализује Аустралију и да на Петом континенту копа руде потребне Алијанси демократија.

Мораће такође да за своје потребне `препакује` бар половину светских ланаца снабдевања.

Посебан задатак биће маргинализовање и замена „погрешне” популације на Западу која се и даље опире новом либералном поретку, а све то – без избијања грађанског рата.

Ништа мањи задатак имају кинески другови. Није случајно што је недавно донета кључна одлука у области демографије – сада је свим грађанима Кине дозвољено да имају троје деце по породици.

Осим тога, члановима КПК је директно прописано да имају толико деце. Пекингу је потребно много младих и активних људи да би спровео своје велике планове.

Задаци који стоје пред Русијом само на први поглед могу изгледати или много сложенији или много мање амбициозни.

Она је до данас, у основи, решила само једно питање – војно-стратешко. Зацртани оквир националног и цивилизацијског утицаја Москве тек треба да буде напуњен садржајем – технолошким, инфраструктурним и развојним. И, што је најважније, идеолошким.

Међутим, Русија има огромне резерве, а много шта је и урадила за напредни развој својих простора, пре свега Арктика.

Сва три центра моћи ће имати своје компликације и тешкоће. Сваки има и своје предности и потенцијале.

Москва, Пекинг и Вашингтон су тек почели да овладавају планетом на новом технолошком нивоу. На том путу, љута конкуренција је неизбежна, али им треба пожелети да надметање остане мирно.

Аутор Дмитриј Дробњицки

Насловна фотографија: Reuters/Maxim Shemetov

Извор Факти, 29. децембар 2021.