Патријарх Порфирије: Оно што је за Римокатоличку цркву Ватикан, то је за нас Косово

Патријарх српски Порфирије изјавио је да међу епископима и свештенством Српске православне цркве нема дисонантних тонова на тему јужне српске покрајине и да је Косово за Србе исто што је Ватикан за Римокатоличку цркву.

Патријарх је у интервјуу за јавни сервис, упитан да ли се све владике слажу са његовом реченицом да је референдум за Косово и Метохију одржан 1389. године, истакао да се став цркве о том питању није мијењао и да је свима добро познат.

– Ја досад нисам наишао ни на једног од браће епископа, а и у свештенству, на дисонантне тонове када је реч о Косову. Наравно да за нас Косово није само политичко питање, то је много дубље духовно питање. Зато ми кажемо да Косово није напросто мит, зато што на плану мита ви можете бити губитник или добитник. Косово је као завјет за нас везано за Нови завјет, а у средишту, у сржи Новог завјета стоји светост и ми смо позвани на светост и за нас је Косово заиста светиња – нагласио је патријарх.

Истакао је да је имао могућност да се, откако је дошао на позицију патријарха, среће са људима из читавог свијета и да је, како би дочарао, шта за нас Косово практично значи, многима говорио да је “оно што је за Римокатоличку цркву Ватикан, то је за нас Косово“.

– Најбоље је Васко Попа рекао, ‘поље каквог нема, небо изнад земље и небо испод земље’. Дакле, Косово је за нас оковано небом и у том смислу, не може бити предмет прагматичности, предмет рационалног и логичног. Шта је то ефемерна добит, шта је то практично корисно, јер оног тренутка кад ми угасимо Косово у себи, ми напросто постајемо идентитетски нешто сасвим друго у односу на читаву нашу историју и предисторију, у односу на своје оце, праоце и свега осталог – поручио је патријарх.

Додао је да је континуитет и поглед и ход у будућност једног народа немогућ без дубоког корена и да је за нас Косово најдубљи корен.

Јасеновац је највеће светилиште у српском народу, а не математика и бројке

Патријарх српски наводи да је положај Срба у Хрватској широка, слојевита тема, наглашавајући да је његов дубоки утисак да страх код многих Срба у Хрватској постоји.

– Он није од јуче и не може се једноставно једним потезом руке и операцијом и превазићи, а страх је највећи могући човјеков непријатељ, кад сте у страху, не треба вам друго робовање, без могућности сте да афирмишете свој потенцијал. Он постоји и спутава отворено, спонтано, аутентично функционисање многих људи. Он има има своје објективне короне, али из тих објективних се развијају и субјективни корени – наглашава поглавар СПЦ.

Сматра да у Хрватској постоји веома велики број људи, Хрвата, у разним структурама њиховог друштва, који чине све да отупе тај страх код својих суграђана Срба и да пруже простор да буду раме уз раме грађани као и сви други грађани.

– Наравно постоје и такви који користе бруталан језик, који производе управо слику коју сте ви навели, осјећање код многих Срба да су, најблаже речено, вишак на просторима Хрватске. Не само да имам огромну наду да та група екстремиста неће превагнути, јер није доминантна у хрватском друштву, већ да ће ове силе и снаге добрих људи каквих тамо има прије или касније учинити да окови страха који спутавају и везују неке Србе једноставно сами по себи ишчезнути – наводи патријарх српски.

Говорећи о Јасеновцу и жртвама, истиче да је Јасеновац прије свега свето мјесто, највеће светилиште у српском народу.

– Ја сам безброј пута био тамо, био сам прије три дана, посјетио монахиње у Јасеновцу, и сваки пут кад одем у Јасеновац, ја се духовно обновим, оснажим, оснажим се управо на плану по сваку цијену труда и напора да проповедамо јеванђеље и да је сваки човјек икона Божија, да је за сваког појединца Христос распет – наглашава патријарх.

Истовремено, додаје, важно је рећи да за нас Јасеновац није математика и нису бројке.

– Ја у Јасеновац идем да се молим богу, тим светим мученицима да буду подршка и нама који смо и данас распети. Отуда покушај да се и ми из цркве увучемо у расправу о бројкама јесте покушај да се измјести суштина тога мјеста и свог правног оквира је да се премјести на табло гдје се лицитира о бројкама – истиче поглавар Српске православне цркве.

Поручује и да је против сваке врсте ревизионизма, у било ком смјеру и правцу.

– Притом остављам увијек комфор историчарима да на основу различитих параметара и докумената закључују о бројкама. Али не могу да одолим утиску и да не кажем да је ревизионизам веома актуелан данас, не само код нас, већ глобално говорећи, расправе о Првом свјетском рату доносе закључке, а који су ревизија догађаја који су се десили. Најбоља могућа ствар у Јасеновцу је што је владика Јован тамо основао манастир и ја позивам браћу и православне Србе да иду у Јасеновац на поклоничко путовање, кад дођу тамо, биће им све јасно – наглашава патријарх српски.

Зна се добро ком су народу припадали они који су страдали у Јасеновцу

Патријарх је поручио да се злочинци који су могли да почине такве злочине какви су почињени у Јасеновцу, као и злочинци који су чинили сличне ствари на сваком другом мјесту, исписују из сваког народа зато што се исписују из људског рода.

– Наишао сам на примједбе појединих стручњака или пак и на критике овде у нашој јавности, али ја сам говорио из перспективе љубави божје. Зашто? Зато што су прије свега сви они који су у Јасеновцу пострадали невине жртве, а то су светитељи божји. Зна се добро ком су народу они припадали, зна се да су то Срби, зна се да су то Јевреји, Роми и један невелики број Хрвата. Дакле, зна се ко је тамо страдао, али оног тренутка када неко постане светац божји, љубављу и благодаћу божјом, а то несумњиво мученици јасеновачки јесу, онда тај конкретни човјек из конкретног места са именом и презименом превазилази оквире свога народа и припада свима. Сви онда могу њима да се моле, као и сваком другом светитељу – нагласио је поглавар Српске православне цркве.

Истакао је да се зна да ком народу припадају они који су чинили злочине у Јасеновцу.

– Зна се да су то били Хрвати, али злочине чинећи, на начин на који су их чинили, они су укинули сваки траг иконе божје у себи. Они су се поистоветили са бесловесним животињама. И у том смислу, они су се исписали из људског рода. Они не припадају никоме и они, као и сваки други злочинци, на сваком другом мјесту – казао је патријарх и додао да то није његов лични став, већ „искуство јеванђеља Христовог, искуство распетог и васкрслог Христа и искуство милиона мученика за Христа кроз историју све до наших дана“.

Поручио је да онај који плаче на једно око, а има утисак да оплакује себе, своју бол и своје жртве, а да друге жртве нису достојне истог оплакивања, заправо ни своје жртве истински и аутентично не поштује.

– Ми заправо да бисмо могли да препознамо бол другога, да поштујемо истински жртву другога, морамо своје жртве аутентично, опет у духу јеванђеља, у духу љубави Христове поштовати – казао је патријарх Порфирије.

Нагласио је да нечије страдање, страдање нашег ближњег, најчешће доживљавамо као провокацију која производи ерупцију различитих нагона у нама, због силних неразријешених проблема у односу на свој идентитет.

– Оног тренутка када ми истински будемо поштовали своје жртве, када будемо те жртве доживели у перспективи благодати божје и његовог светла, онда ћемо и те како моћи да препознамо жртву другога. Онај ко није осјетио истински бол, он тешко може да осјети, осим ако није светитељ божји или на путу светости, тешко може да осети бол другога –  навео је патријарх српски.

Поручио је, одговарајући на питање да ли постоје мјеста на којима Срби треба да траже опроштај, да је суштина јеванђеља Христовог праштање и да се сваки дан у цркви у молитви Оче наш изговара стих „и опрости нам дугове наше као што и ми опраштамо дужницима својим“.

– То да ли ће нама Бог опростити је у директној корелацији у зависности од тога да ли ми праштамо другима и да ли иштемо опроштај од других. Према томе, сигурно да има места на које ми треба да одемо, да се поклонимо Богу и да осетимо бол, што је неко, из било ког разлога, ко је део нашега организма учинио, бол неком појединцу, некој породици или неком народу – истакао је патријарх Порфирије.