МИЛАН ГАЈОВИЋ: РАЗЛОЗИ ДА СЕ ГЛАСА „НЕ“ НА УСТАВНОМ РЕФЕРЕНДУМУ, 16.ЈАНУАРА 2022.ГОДИНЕ

„Власт је легитимна или друштвено прихватљива употреба моћи…Елемент легитимности је кључан за поимање власти…(која) зависи од прихватања подређених да они који су изнад њих имају право да им издају наређења или упутства.“
(Ентони Гиденс (Аnthony Giddens), 1938, британски социолог)

 

Народна скупштина Републике Србије је донијела Одлуку о расписивању референдума ради потврђивања Акта о промени Устава (амандмани           I-XXX, у области правосуђа). На основу те Одлуке, предсједник Народне скупштине је расписао уставни референдум, за 16. јануар 2022. године.

Грађани треба да са, „да“ или „не“, одговоре на референдумско питање:

„Да ли сте за потврђивање Акта о промени Устава Републике Србије?“

Да би Акт био потврђен, довољно је да се „за“ изјасни  већина укупног броја грађана који си изашли на гласање. Одлука на референдуму је обавезујућа.

По члану 2 (Носиоци суверености) став1 Устава Републике Србије (у даљем тексту: Устав), „Сувереност потиче од грађана који је врше референдумом, народном иницијативом и преко својих слободно изабраних представника.“.

Ради се о тзв. унутрашњој суверености, што значи да грађани имају највишу власт у оквиру унутрашњег (уставног) правног поретка. У најширем смислу, сувереност значи признавање  грађана да органи државне власти раде у општем интересу, те пристанак и подршку тим органима, уз увјереност у исправност политике коју воде и општих правних аката које доносе.

Члан 105 (Начин одлучивања у Народној скупштини) став 1 Устава гласи: „Народна скупштина доноси одлуке већином гласова народних посланика на седници на којој је присутна већина народних посланика“ (уколико Уставом није прописана квалификована већина – М.Г.).

Члан 203 (Предлог за промену Устава и усвајање промене Устава) став 8 гласи: „…Промена Устава је усвојена ако је за промену на референдуму гласала већина изашлих бирача.“

Из те уставне одредбе проистекао је члан 11 (Доношење одлуке и правно дејство одлуке на обавезујућем референдуму) став 1 Закона о референдуму и народној иницијативи („Службени гласник“ РС, бр.111/2021 и 119/2021) (у даљем тексту: Закон):

„Одлука на обавезујућем референдуму донета је ако је за њу гласала већина изашлих грађана на територији за коју је референдум расписан.“

Члан 133 став 2 Устава Републике Србије, из 1990.године, гласио је: „Акт о промени Устава сматра се коначно усвојеним ако се за њега на републичком референдуму изјасни више од половине укупног броја бирача.“

Неспорно се закључује, да садашња, уставно и законски одређена већина (која теоријски може бити и један једини бирач?!) није примјерена значају и карактеру уставног референдума. Обавезујуће потврђивање промјена највишег правног акта државе, на овај начин, може да изгласа убједљива мањина грађана уписаних у бирачки списак!

Из системског и циљног тумачења уставних норми извлачи се произилази да је члан 203 став 8 Устава у колизији (сукобу) са одредбама које регулишу начин одлучивања Народне скупштине, Уставног суда, Високог савета судства, Државног већа тужилаца…За све те органе нормирано је одлучивање већином гласова, под условом да је обезбијеђен кворум (присуство више од половине укупног броја чланова). Проистиче да тај правни стандард једино не важи за  суверене грађане, носиоце највише власти?!

По правној теорији, обавезност одлуке приликом колективног одлучивања проистиче из обезбијеђеног  кворума и гласања за исту  већине оних који имају право да одлучују.

Зашто је онда новим Уставом, из 2006.године, промијењена праведна и на праву заснована одредба члана 133 став 2 Устава из 1990.године? Из политичких разлога. Наиме, петооктобарским пучем, из 2000.године, на власт је дошла западна марионетска ДОС-ова гарнитура, чији је један од главних задатака је био признање лажне државе Косова. Зато јој је била неопходна уставна одредба којом ће се, на најлакши могући начин, са минималном излазношћу, обезбиједити „сагласност“ грађана, на референдуму за самоампутацију Србије.

Члан 203 став 8 Устава одговара и садашњој власти у Србији, јер је и Александар Вучић инсталиран од стране Запада са главним задацима да Србија призна лажну државу Косово, изричито или прећутно (саглашавањем да та „држава“ приступи међународним УН и другим кључним међународним организацијама), те да Србија приступи злочиначком, терористичком и окупаторском НАТО пакту.

Из наведених разлога, предметни референдум је и заказан зими, у јануару, у доба мразева и ниских  температура, када је Србија, по правилу, покривена снијегом, као „пробни балон“ за референдум о судбини Косова и Метохије.

Члан 172 (Састав Уставног суда. Избор и именовање судија Уставног суда) став 2 гласи: „Пет судија Уставног суда бира Народна скупштина, пет именује председник Републике…“

Став 3 истог члана гласи: „Народна скупштина бира пет судија Уставног суда између 10 кандидата које предложи председник Републике, председник Републике именује пет судија Уставног суда између 10 кандидата које предложи Народна скупштина…“

Значи, самим Уставом је предвиђено „врзино коло“, односно својеврсни circulus vitiosus, између Народне скупштине и председника Републике. На тај начин, загарантован је пресудан утицај предсједника (читај: Вучића) на избор  најмање  двије трећине чланова Уставног суда.

Поређења ради, по члану 153 Устава Црне Горе, Уставни суд има седам судија, које „бира и разрешава Скупштина и то: двоје судија на предлог Предсједника Црне Горе и пет на предлог надлежног радног тијела Скупштине по расписаном јавном позиву који предлагачи спроводе“.

И ту се крије велика замка, јер се омогућава пресудан утицај  председника Републике Србије на Уставни суд, с циљем да тај суд не прогласи неуставним евентуални акт или акте о признању независности лажне државе Косово.

У члану 36 Закона (Референдумско питање), прописано је: „Питање о којем се грађани изјашњавају на референфуму мора бити изражено јасно и недвосмислено, тако да се на њега може одговорити речју „за“ или „против“, односно речју „да“ или „не“.“

Међутим, референдумско путање није формулисано у складу са овом нормом. Постављено је на уопштен и нејасан начин. Не може се утврдити на које се дјелове Устава односи референдум, односно на који акт о промјени Устава се односи потврђивање. Сам акт о промјени Устава у питању није назначен, нити одређен.

У члану 43 Закона (Обавезност одлуке) прописано је:

„Скупштина може донети акт супротан акту односно питању потврђеном на референдуму или изменама и допунама тог акта мењати суштину потврђеног акта односно питања тек по истеку четири године од дана одржавања референдума, уз обавезу спровођења саветодавног  референдума.

Обавезност одлуке из става 1. овог члана не постоји у случају спровођења саветодавног референдума.“

Ова одредба је неуставна, јер се актима изведене власти (Народна скупштина) не могу анулирати или дерогирати (ограничавати) одлуке највише власти (суверених грађана). Ту одлуку могу, евентуално, мијењати само суверени грађани, на уставан и законит начин.

Због свега наведеног, грађани Србије треба да, 16.јануара, изађу на референдум и највећем могућем броју и гласају „не“.

 

Милан Гајовић, дипломирани правник са адвокатским испитом и дипломирани економиста, из Подгорице