Михаило Меденица: „Људи смо, само људи, преслаби и ништавни да од нас буде дрво“

Кум је јавио брату, а брат мени…

Тати нисам рекао ништа, довољно му је његових јада…

Буква је на умору, планина је исповедила и причестила, последњи пут, чекају…

Нисам се од мајчине смрти толико исплакао…

Ништа на овом шару земаљском није постојало дуже од те миле букве, чини ми се.

Ни пре ње.

Ваљда је Бог прво њу створио па све остало за њом, од ње, од њене коре, корена, ребра…

Вазда је била старица…

Најстарија и најмудрија у селу.

Заклео бих се да је свако дрво од Баковића клисуре па до иза Кањона Мораче долазило мојој букви да је понешто приупита, да се посаветује, да јој се изјада, да је испроси…

Остајница моја. Загледана у Црквине, у праотачко гробље, у споменике што их је заљуљала, што их је замомчила и задевојчила, што их је оплакала…

Никога нема да оплаче њу…

Кум је пришао колико је могао од снега, ускописти се и помами белина на планини па не да човеку…

Не зимује зима но господари, а и баста јој, на својему је, ми смо ту намерници тек који век…

Мислио је кум да јој скрати муке, но не мучи се она већ ми…

Довека ћемо говорити о њој, а ко ће реч о нама?

Ко је од нас некоме био дрво?!

Не некоме, но толикима!

Буква, вазда старица, вазда ту за свакога…

Шака ми је порасла на њој.

На тим грбама, у порама, могао си се читав сакрити у њих да те нико не нађе, баш као баби под скуте кад љутнеш на све…без на своје дрво, јер како човек да се љути на ту радост и ту муку..?

Колико их је отхранила и сахранила, сирота, и вазда стамена.

Верујте, знам кад дрво залелече, слушао сам шуму док рида, гледао сам и планину кад исплаче камењаре, али ова буква, милосница и мученица моја…

Најпре се она видела како се прилази кући с Дедовине, ливаде пред стазу која је водила преко имања до у небо.

Онолика шума, а вазда се прво видела та мила буква!

Мало више куће, између појате и кужине.

Остајница, вазда је пазила на све, чувала планину за нас и планину од нас, ми смо ту намерници тек који век…

Затрчимо се ко деца па право на њу.

А, ко то за њу није био дете- и најстарији су били њена унучад.

Ништа нисам рекао оцу, довољно му је његових јада, нит сам шта говорио њој о мојем Момчилу…

О њеном Момчилу, једнако смо јој и отац и ја унучад, и отац мојега оца…

А, питала ме је ћутке, све се нешто узнемирила гранама, стотину пут је развезала и свезала ону мараму од крошње али сам прећутао…

Можда сам и требао да јој кажем да јој Момчило више неће доћи, да тиња сирома, да га је издало све без оне бистрине у очима, оно што заискри ко Бадњак кад се налаже…

Можда сам требао..?

Можда га чека да се опросте?

Да опросте једно другоме, ако имају шта..?

И његове су шаке порасле у тим вртачама коре…

Можда је требало и њему да кажем, но страх ме је суза старца…

Тим сузама све отече, можда угасе ону бистрину..?

Нису то сузе ко сваке, не теку, но кап по кап, а свака кап већа и тежа, на камен да падне располутила би га…

Можда је мила старица већ пала, негде ка кући, остајница наша…

Снегови кидишу ко курјаци на плен…

Никог да је испрати, да је држи за грану док…а све нас је дочекала…

И најстарији су јој били унучад.

Да ко зна колико сам се исплакао, за дрветом…

Да сам бар сео под њу да оћутимо, да јој се сакријем под скуте да ме нико не види…

Хвала ти Господе за ту букву, у људе се разочараш, изневере те, оду, слажу…а дрво је вазда ту.

Хвала ти Господе! Праштај ми мила букво, нисам умео бити дрво према теби већ само човек, изневерио те, отишао, прећутао, слагао…

Кум ће назвати, јавиће ми брат, прећутаћемо оцу, све ће бито ка пре јер… људи смо, само људи, преслаби и ништавни да од нас буде дрво.

Да од нас буду распећа…