Драгиша Обрадовић: ЕРНСТ НЕИЗВЕСНИ НА ВАЈАРСКОМ СИМПОЗИЈУМУ У ВРЊАЧКОЈ БАЊИ

Крајем новембра 1965.године Први Вајарски симпозијум у Врњачкој Бањи завршава се учешћем руског вајара Ернста Неизвесног и извођењем његових скулптура „Кентаур“ и „Камена суза“. Овога пута у ту зваршницу увео ме је Предраг Вучковић, начелник у Природном лечилиштву Врњачке Бање, које је било организатор Симпозијума. Он  ми је донео позив да током новембра у мермеру изведем скулптуру овог руског вајара. Академија за ликовне уметности у Београду, где сам био на петој години студија вајарства, изашла је у сусрет њиховом захтеву. Међутим, сазнавши какав ме сложен и велики посао очекује, замолио сам свог професора и тадашњег декана Јована Кратохвила, да одобри и Милуну Видићу, студенту четврте године, да са мном ради на клесању скулптуре. Тај захтев је прихваћен и ми смо у Бању  допутовали већ 30. октобра. Велики мермерни блок нас је „дочекао“ постављен у дворишту аутотранспортног  предузећа „Морава“ , где ће бити и наша радионица. Помоћни сарадници су већ дошли из Брајковца. Ту је и вајар Неизвесни. Монтирају се скеле. Високи мермерни блок је око четири метара. Ширина је већа од задатих димензија. Добијамо радни распоред. Неизвесни нам показује скицу скуптуре и упућује нас на свој скулпторски концепт.Помоћници првог дана ослобађају мермерни блок  од „вишка“ масе. Алат је припремљен и за нас. Видић и ја добијамо  упутства за даљу обраду грубо исклесаних делова блока. Аутор исцртава детаље на површинама које су мајстори пред њим „ослободили“. Не губећи време, колага Видић и ја почињемо са радом на детаљима. Неизвесни пред нама исцртава нове  површине и непо-грешиво дефинише  делове фигуре „Кентаура“. Повремно, он узима чекић и, истим клесарским поступком „потцртава“ одређене акценте. Непогрешивом цртачком вештином обележава мермер линијама које дефинишу делове фигуре. Техником „шпицовања“, равномерним резовима, истичемо пластичност скулптуре. Маса мермерног блока је из дана у дан добијала визуелну препознатљивост. Радимо напорно целог дана. Паузе су само за ручак и вечеру, која се приређује у атријуму или у резервисаном сепареу „Меркура“(тада није било „Новог“). Свакога дана долази по нас аутом возач Лечилишта Вучић. Са нама на ручку или вечери понекад је и Добрица Ћосић и неко од наших домаћина из Лечилишта. Увече, иако уморни, седимо у кафеу хотела „Парк“, где је Добрица Ћосић са Ернстом Неизвесним. Повремено су  са нама, за истим столом, и Добричини пријатељи из Бање. Из вечери у вече, воде се занимљиви разговори о савременој скулптури или књижевности код нас али и о стању и тенденцијама у уметности Совјетског Савеза. Слушамо од Неизвесног о драматици токова у тамошњој уметничкој пракси али и у друштву. Добрица Ћосић нам понекад  чита делове из „Бајке“ , коју је тада писао у Врњачкој Бањи.

 

Упоредо са радом на „Кентауру“ добио сам задатак да у каменом блоку (намењеном за „Дуњу“ Косте Ангели Радованија), изведем скулптуру „Камена суза“. На том каменом блоку Неизвесни је, као и код „Кентаура“ исцртао визуелни изглед „Сузе“. Свака линија је носила јасан ауторски знак за удубљења и испупчења, за обле и равне површине, и представљала је слојевиту структуру ликовног језика овог аутора. Техника мојих клесарских интервенција имала је задатак да нагласи експресију „Камене сузе“. Скулптуру сам извео пнеуматским чекићем, релативно брзо, због мекоће и податности тог камена.

У живом сећању ми је, данас, огроман притисак, из Совјетског Савеза, да се боравак Неизвесног што пре оконча, и поред званичног продужења за неколико дана, колико нам је било потребно да исклешемо „Кентаура“ и наканадно испланирано извођење „Камене сузе“. Рад на овим скулптурама је завршен те године, око првог децембра, у изузетно отежаним условима…Већ неколико дана је падао снег и било је веома хладно…

 

Драгиша Обрадовић, академски вајар и професор универзитета у пензији