СЛОБОДАН МИЛИЋ: ДОСТОЈЕВСКИ И ЈА

Овај мој мали приступ Достојевском није стручне природе, то значи није предавање већ покушај да размишљам о једном делићу или једној слици из чаробног кофера Фјодора Михајловича који ми је био по својој природи и поетском саставу најближи. Он је много пре мог рођења осликао и поетизовао део мог живота и свих живота далеко уназад у таму векова.

Дело његово је величанственије и од саме Библије и нека ово никога не зачуди: Библија је стварана кроз векове и од хиљаде стваралаца, а овај опус један човек за један људски век.

А дело Достојевског јесте слика о човеку на земљи: појава, живот и нестанак. То је пре свега поетска дубока и непојмљива анализа човекове душе од стране исте такве душе која је створена од једног Бога.

Ми живимо у цивилизацији која је изгледа достигла свој врхунац, у време потпуне изгубљености и отуђености кад су све духовне вредности избледеле, обезвређене и потиснуте из човекове душе. Уселили су се у нас Ђаво звани тржиште и новац.

Сервантес је за свог јунака нашао излаз у лутању, Достојевски потпуно супротно, у подземљу. Ни једног ни другог ништа није омело да се препусте сањарењу. Они су страствени сањари васкрсли из најстрашније беде, који су почели да руше неке појмове и на тим рушевинама зачели тајанствени замак или замак стварности.

Достојевски разара устаљену, урођену или нормалну људску, земаљску стварност откривајући из свог подземног скровишта застрашујућу али истинску стварност прожету углавном патњом. Но, над том патњом Достојевски поставља пирамиде узвишеног и лепог да би спасао човечанство или спасавајући човека. Поставља себе – Христа, јер сви се ми одајемо распећу кроз време које ми називасмо живот, а које тече ка лепоти, Богу. Поставио је Бога изнад себе и над нама, хоће да врати потребу за вером у Христа, за вером у човека, тог атома божанског бића који настаје и нестаје управо у Богу, као небо и земља.

Тај свечовек из подземља позван је да нам открије ону другу стварност, недоступну човеку, његовој психологији. Погледима на свет и надсвет. Ја видим тог Свечовека из Подземља како жалостиво гледа на мене, готово са презиром, са великим жаљењем засигурно, а Бог далеко као што сам ја самом себи. Али тај Свечовек из Подземља је ипак људско биће са свим својим манама, врлинама, насладама. Чак насладе, и ако су потпуно истините он не може да их се одрекне, а да не ужива са њима. Не наслађује се само судбином Лизе, већ мојом, вашом, свеколиком.

То исконско размишљање мора бити вечито јер у сваком нараштају ће стајати као подсетник да ће бити поново преживљено његово искуство. Он нам открива увек по делић неке нове стварности коју је историјско време сместило у нама али као притајену и заборављену.

Он ме тера да и ја вама откријем нешто од вечитог бића, део стварности која ће наставити да живи и након умирања тела. Јер ја сам на том земаљаском, односно вечитом путу успео да у себи уградим делић времена које ће доћи. То је моја тежња а надасве воља да будем вечан. Бог или вечност остављају у нама различите састојке нашег живота и све то нагомилано чини човека из подземља, односно мене, моје ја.

Он носи целокупан архив цивилизације и на мени је да откријем страницу на којој сам ја уписан са свом својом вољом. Достојевски ми је открио само део тог тајанственог ковчежића у којем сам ја пронашао животе мога оца, деде, прадеде и све тамо у дубину векова докле досеже мој родослов. Зато сам и овај запис назвао Достојевски и ја а не и ми. Он открива ток мога живота односно пут моје воље, моје стварности препознатљив једино за мене.

Бог је открио Достојевском целокупну историју живота, и ја хоћу да препознам само оно што је везао за мој живот и судбину, тј. све што сам стекао и наследио по том божијем архиву.

Из те целокупне историје живота на земљи Достојевски открива оне врхунце пирамида са узвишеним и лепим али без страха од смрти. Код њега смрт је изједначена са животом. То значи да је моја смрт изједначена са свим претходним умирањима односно, она је истински наставак неког новог живота који ће поћи њеним трагом.

Ја сам успео да откријем своју лозинку у делу Фјодора Достојевског. Успоставио сам дијалог преко дела са самим писцем чије су речи употребљиве за целу вечност односно, за будућност, за време које ће бити. А не осећате колико је ђаволски тешко преузети макар и епизодну улогу да би се осетила сва духовна снага, део свеопште снаге целокупног човечанства. А тек колико је тешко и опасан сваки покушај проживљавања њихове стварност, бити они или само на моменат окусити од њих.

Није лако пратити Достојевског јер додир са његовим делом и јунацима веома је опасно, јер је то додир са дубоком свешћу о мени самом.

Да бих разумео Достојевског једноставно ја морам да принесем себе на жртву. Колико је то за мене тешко не треба да објашњавам јер моја свест о појави и постојању човека на земљи јесте сламчица која у додиру са свешћу из дела овог Свечовека одмах да би се претворила у пепео.

А прах и пепео су дела Достојевског која се на невидљив начин вечно поново пале и гасе, као и моја свест о њему, која се на моменте упали.