Не доносите пребрзо закључке о људима, нарочито не ако су већ обасути једногласним и једноличним комплиментима. Ево, рецимо, Чехов, Антон Павлович – образац чистунства, тихи, болешљиви мајстор истанчане психологије. Запамтили смо га по фотографијама из последњих година живота, кад га је болест измучила, и такав је остао – на корицама, у позориштима и музејима, у кабинетима писменијих професора.

А прије тога, другари, он је био сасвим друкчији. Лице му је нормално, здраво, пуначко. Исконско лице доброг руског трговачког сина. А тако се и понашао.
Глумица Клеопатра Каратагина се са тихим ужасом сјећала: кад су их упознавали, Антон је у рукама држао фишек сјеменки. Чак их је грицкао! Штавише, и њој је предложио: „Узми мало!“

Неумољивог Толстоја је потпуно заварао. „Тихи човјек, баш као нека госпођица. И хода као госпођица…“ – записује разњежени Лав Николајевич.
А ја сам, ево, на интернету данас пронашао занимљиву причицу тог чудног психолога, касније класика свјетске литературе, зове се „Подарок“. Иде отприлике овако.
Млади човјек је пожелио да својој вјереници нешто поклони, па се после дугог премишљања одлучио за пар кожних рукавица.

Са својом рођеном сестром пошао је у продавницу за даме и тамо купио баш згодне рукавице, а сестра је купила деликатни одјевни предмет који Руси зову рейтузы – види фотографију. Ваљда гамашне, или штуцне, тако некако, погледаћу кад све преведем.

Приликом кућне доставе пакетићи су замијењени и пошиљка са гамашнама стигла је до вјеренице са следећим пропратним писмом:

„Драга моја, шаљем вам овај мали поклон како бих вам показао да нисам заборавио ваш рођендан. Изабрао сам баш ово, претпостављајући да вам треба. Продавачица ми је показала исте такве, које она носи већ три недјеље и још се нису испрљале. О, како бих волио да их видим на вама, али наравно, многи ће их дотаћи прије него што се будемо срели. Замолио сам продавачицу да их проба, изгледале су одлично. Не знам ваше размјере, али ћу их временом научити, боље од других. После дужег ношења оне се лакше скидају, али када их будете скидали не заборавите да их мало провјетрите, да не остану влажне. Навуците их у петак, за игранку! Страсно желим да их видим на вама. Продавачица ми је напоменула да је последњи крик моде – носити их полунавучене, да би се клатиле. Јако, јако љубим оно што се у њима налази!“

У потпису причице: Антоша Чехонте. Кажем вам ја – други човјек. Не закључујте пребрзо.