Председници, премијери и краљеви више од 100 држава света састаће се виртуелно на Самиту за демократију планираном за 9. и 10. децембар. То је прво такво окупљање у историји, међудржавни скуп на ком је критеријем за позивање земаља учесница било прихватање – макар и декларативно – демократских начела у управљању унутрашњим пословима државе.

На самит се може гледати на три начина. Наивном погледу скуп ће се указати као окупљање слично опредељених земаља заинтересованих да уче једне од других и тако унапређују примену демократских начела. (Али за то постоје други форуми и због тога није било потребно организовати овакав скуп.) Нешто реалистичнији поглед ће самит препознати као покушај изградње неформалног савеза држава које промовишу сопствени модел управљања, у уверењу да он највише одговара високим идеалима оваплоћеним у Декларацији о људским правима Уједињених нација. Најреалистичнији поглед ће овај скуп тумачити као увод у стварање блока држава које ће Сједињене Државе користити у свом идеолошком крсташком походу и све оштријем геополитичком сукобу са Кином и Русијом.

Отуда је организација самита, из једне истински глобалне или космополитске перспективе (какву наводно заступа), лоша идеја. Циљ самита је да свет подели на два непомирљива табора између којих ће бити веома мало комуникације и још мање разумевања. Када се таква поставка изведе до својих логичних крајњих исхода, сукоб је неизбежан.

Сукоб Кине и Сједињених Држава узрокован је геополитичким разлозима: растом релативне моћи Кине и њеним покушајима да поврати историјски значај који је имала у Источној Азији. Њихов ривалитет нема никакве везе са демократијом.

Сукоб је стекао идеолошку димензију због тврдњи обе стране да је управо њихов начин организације најпримеренији потребама остатка света. Кина наглашава технократску природу свог система који, како тврде, најефикасније задовољава потребе човечанства; Сједињене Државе инсистирају на демократском учешћу својих грађана.

Геополитички и идеолошки сукоби залазе у опасне воде када се пренесу на терен вредносних система. Обично се геополитички сукоби могу решити, и кроз историју су много пута решавани, изналажењем одговарајуће формуле за успостављање равнотеже моћи. Исто важи за економска и идеолошка надметања. У неким случајевима то је корисно за остатак света, јер у настојању да дају што бољу понуду обе стране поклањају више пажње глобалним проблемима као што су сиромаштво, миграције, климатске промене, пандемије и слично.

Али ако једна страна поверује да су у њој отелотворене вредности потпуно неспојиве са вредностима које заступа друга страна, тешко је замислити како се на дужи рок сукоб може избећи. Компромиси су могући у сукобу интереса, али не и у сукобу различитих система вредности. Изградња савеза који прокламује и заувек цементира веру у неспојивост вредносних система америчког и кинеског типа доприноси продубљивању изворног сукоба интереса и преноси га на ниво на ком је он практично нерешив.

Формализација сукоба приморава земље остатка света да одаберу страну, допадало се то њима или не. Такво постројавање пројектује америчко-кинески сукоб на читаву планету и додатно га заоштрава.

Поука коју је требало извући из првог Хладног рата јесте то да је одбијање да се свет подели на два непомирљиво супротстављена табора значајно допринело смиривању конфликта између Сједињених Држава и Совјетског Савеза и тако вероватно спречило избијање неколико ратова. Томе су допринеле и несврстане земље. Али несврставање данас није могуће: трећи пут не постоји. Према логици самита, онај ко није са нама мора бити против нас.

Манихејска логика борбе добра и зла доминира ставовима бројних западних медија и политичара. Многи од њих верују да су у овој борби на страни анђела или покушавају да у то поверују, не схватајући да се тако приклањају једном крајње једностраном читању историје и гурају свет све ближе сукобу. То је, такође, супротно политици промовисања мира и трагања за компромисом какву би један заиста космополитски приступ налагао: пронађимо шта је нашим земљама и системима заједничко и дајмо себи довољно времена да еволуирамо у неки бољи свет.

Сви велики историјски сукоби почињали су великим идеолошким оправдањима. Крсташи су пошли у Јерусалим с намером да Исусов гроб ослободе од „неверника“. Стигли су тамо као казнена експедиција која је без разлике убијала хришћане и муслимане. Европски колонијализам је оправдаван као цивилизацијска или верска мисија (покрштавања „пагана“). Биле су то димне завесе за експлоатацију у Јужној Америци, трговину робљем у Африци и контролу политичких збивања у остатку света (Индија, Египат, Кина и највећи део Африке). Мегаломански пројекат Вудроа Вилсона покренут по завршетку Првог светског рата, наводно у име племенитих начела демократије и права на самоопредељење, практично је преписао правила игре колонијалне управе служећи интересима уносних „протектората“, „мандатних управа“ и сумњиве трговине територијама.

Уколико заживи, овај грандиозни пројекат ће се окончати на сличан начин: као провизорна маска иза које се крију много приземнији циљеви. Зато се надамо да ће први Самит за демократију уједно бити и последњи.

Превео Ђорђе Томић

Насловна фотографија: AP Photo/Susan Walsh

Извор Global inequality, 07. децембар 2021./Пешчаник, 10. децембар 2021.