И. Миладиновић: Игре Стаљина са Дражом Михаиловићем

Историја као вишедимензионална дисциплина има пре свега циљ да омогући да се једно време разуме и објасни, а не да се пресуђује. Она, историја, као вртлог читавог низа чињеница које се међусобно прожимају, а врло често супротстављају, подразумева да се ништа не може посматрати у релацији црно и бело. Међутим, исто тако, у историографији су одувек тајни планови и закулисне радње политичких моћника били најтежи за истраживања и утврђивања узрочно-последичних веза појединих догађаја који ће битно утицати на колективну судбину народа. То ће, уједно, уз готово полувековне идеолошке и себичне разлоге ратног победника, који је писао своју историју, бити разлог што ће поједине епизоде из наше прошлости остати затамњене.

Један од таквих примера су свакако детаљи око организације и циљева државног удара у Београду 27. марта 1941. Данас је сасвим сигурно да су своје прсте у овом преврату имали како Британци, тако и Совјетски Савез, па чак и Сједињене Америчке Државе. За ову тврдњу постоје непобитни докази. У јануару амерички председник шаље у Београд личног изасланика генерала Вилијама Донована, обавештајца и оца будуће Централне обавештајне агенције (ЦИА). Сасвим је извесно да се Донован сусретао са свим кључним официрима који су извели пуч. Амерички истраживачи истичу да се срео и са Јосипом Брозом, који је тада поседовао канадски пасош на име Спиридон Макс.

Ни Москва није равнодушна према ономе што се догађа у југословенској престоници. Активирано је Одељење за међународне везе Коминтерне, које се бавило обавештајним радом, са задатком да се појача пратња југословенских политичара и официра.

О ангажману Британаца најбоље сведочи извештај агента СОЕ (Управа за специјалне операције) Хјуа Далтона упућен Винстону Черчилу: „Откако сам преузео СОЕ у Југославији, потрошили смо најмање 100.000 фунти стерлинга. Новац је углавном отишао на финансирање политичких странака, дневних новина и осталих видова подмићивања.“ У њиховом посланству се 27. марта славила победа, уз пуно шампањца и повике „успели смо“. Поједини енглески истраживачи износе доказе да је крајем марта у Београду боравио британски министар спољних послова Ентони Идн и да је учествовао у пучу.

Професор Милорад Екмечић цитира руског историчара Анатолија С. Аникејева који тврди „да је заједничко припремање пуча у Београду 27. марта 1941. био први историјски корак у каснијем савезу западних сила и СССР. Требало би, на основу тога, закључити да је у томе корен и главни историјски смисао 27. марта 1941. Била је свесно учињена жртва за подстицај савезницима до победе над нацизмом 1945. године“.

Овде остаје отворено питање да ли је циљ мартовског преврата био да се онемогући савез Југославије са силама Осовине, или је намера западних савезника била да одложе планирани Немачки похода на Совјетски Савез до почетка зиме.

Пре извесног времена публикован је један документ који, такође, отвара многа питања и недоумице. Реч је о депеши коју је професор Слободан Јовановић, председник југословенске избегличке владе, 30. новембра 1942. године из Лондона послао Дражи Михаиловићу. Овај значајан историјски „папир“ је пронађен у Титовом личном архиву и из њега се види да је Јосиф Висарионович Стаљин у јесен 1942. био спреман да више помаже четнике Драже Михаиловића, него партизански покрет. Стаљин је југословенској влади у Лондону, преко њеног амбасадора у СССР Станоја Симића, отворено нудио да у штаб Драже Михаиловића упути групу својих виших официра, да за потребе четника у СССР формира целу ескадрилу коју би ставио на располагање његовом покрету и да организује заједничке радио-емисије Михаиловићевих четника и своје Црвене армије.

Растројена грађанским ратом у Југославији и све дубљим деобама својих чланова, влада професора Јовановића је овај историјски изазов глатко одбила. Чак и сам разговор о помоћи СССР условила је стављањем Титових партизана под команду Драже Михаиловића, обуставом напада партизана на четнике и заустављањем кампање преко совјетских радио-станица и штампе против Михаиловићеве војске.

Југословенска влада је тврдоглаво инсистирала да Стаљин унапред прихвати сва три ова услова, па је споразум, тако, пао у воду. За фамозну Стаљинову понуду југословенској избегличкој влади у Лондону Тито ће сазнати тек педесетих година, у време неспоразума са великим московским „вођом и учитељем“. До Јовановићеве депеше прво су дошли припадници контраобавештајне службе југословенске армије, а Моша Пијаде ће је проследити њему.

По свему судећи, на историјско „не“ којим је југословенска влада крајем 1942. одговорила на Стаљинову понуду за сарадњу са четницима Драже Михаиловића, знатно је утицао не само професор Слободан Јовановић, већ и многи његови министри. Колики је удео Черчила и његових министара у оваквој одлуци, нажалост, до сада није утврђено.

Иначе, о многим својим министрима професор Јовановић није имао неко нарочито повољно мишљење. Пола у шали пола у збиљи, др Бранка Чубриловића је називао „путујућом паником“, Јураја Шутеја „пенушавим коктелом“, Милана Грола „интелигентним недоношчетом“, Саву Косановића човеком који је „побегао из дома за незбринуту децу“, а Јурија Крњевића „самосталном певачицом“.

Ево и интегралног текста писма које је Моша Пијаде упутио Титу:

„Драги Стари,

Неки официри који раде код Јефте Шашића прегледајући документа из каирске архиве југословенске избегличке владе пронашли су и следећу депешу коју је Слободан Јовановић послао Дражи Михаиловићу 30. новембра 1942. Ја сам је добио тек јутрос па сам ту ствар накнадно убацио у чланак. Али, пошто је свар исувише интересантна, морам о томе да те известим. Ево како гласи депеша:

Стр. 2. Бр. 40 од 11. јануара 1943. год.

В. К. Бр. 152 од 30. новембра 1942: Руси предложили слање својих виших официра у наш штаб, организацију непосредне везе са вама, образовање ваше ескадриле у Русији, за дотур помоћи вам, заједничке радио емисије. Предлог одбили. Тражимо претходно: прво, да се одмах обустави кампања преко радија и штампе против југословенске војске под вашом командом. Друго, да се позову партизани да не нападају одреде наше војске. Треће, да се ставе партизани под вашу команду. Тек после овога може бити разговора о даљој сарадњи. О даљем току обавестићемо вас. Јовановић. (Сравнили: О. Х. – М. Ш.)

У вези с тим потражио сам одмах има ли о томе што у ономе изводу кореспонденције југословенске амбасаде у Москви са избегличком владом, који ми је дао Станоје још 1944. у Москви и нашао сам две депеше Нинчићеве и о томе исто говоре, али их ја раније нисам добро разумео јер се не помиње руски предлог. Прва депеша је за војног изасланика, од 19. децембра:

Председник владе својим стр. пов. бр. 958 извештава.

Веза ваша стр. пов. бр. 40.

Потребно је обуставити кампању против Михаиловића пре сваког споразума, па тек онда се може говорити о сарадњи. Било би довољно за сада позвати партизане да се не туку против Михаиловића. Било би од неоцењиве важности наредити партизанима да се у нашој земљи ставе под Врховну команду, која једино може да повеже све напоре.

По реду имале би се постићи три етапе:

Обуставити преко штампе и радија нападе на Михаиловића.

Позвати партизане да се не боре против њега.

Позвати партизане да се ставе под Врховну команду.

Тек после овога могло би се говорити о слању руских официра у штаб Врховне команде. За одбрану наше ствари Војни изасланик употребљаваће аргументацију посланика Симића. (Стр. пов. бр. 567 Нинчић)

Друга депеша је од 1. децембра за Симића:

Председник владе доставља вам следећи телеграм:

Лично за војног изасланика.

Ни о каквој сарадњи не може бити говора док се кампања противу генерала Михаиловића не обустави, јер је она у највећем јеку. Као претходни корак за даљи рад ситуација на терену захтева обустављање ове кампање. На остварењу циљева из мога телеграма стр. пов. бр. 958 треба да се упуте сви напори посланика и војног изасланика. (Стр. пов. бр. 579 Нинчић)

Ја сам ове депеше више пута читао и подвлачио, али сам мислио да се ради о југословенској иницијативи, а не о разговору на основу руских предлога. Али су сад и те депеше јасне. Твој Моша.“

Нова виђења

Савремени историчари су на највећем искушењу да у светлу нових докумената поново процене дешавања од пре 80 година. Исправно превредновање историје овог периода биће заправо залог и за објективније оцене готово свих главних токова националне историје од Другог светског рата па до, може се слободно рећи, данас.

 

Аутор Иван Миладиновић