Српско питање данас, као и у прошлом вијеку, превазилази границе Србије и српства. Оно се односи и на народе са којима живимо измијешани, те сусједне народе и државе. Утиче на међународни поредак, тиче се интереса великих сила на Балкану и шире. Ово и данас отворено питање производи посљедице (тако нас барем учи историја) које је тешко сагледати, предвидјети и регулисати. Ово би требало да имају у виду архитекте глобалне политике.

Поредак успостављен деведесетих година прошлог вијека видно се круни. Искушења пред које нас је ставио прошли вијек оставила су болне трагове у колективној свијести нације. Све је то постало више него очигледно у посљедњих двадесет година. У том истом периоду свијет се суштински  промијенио. Какав је наш одговор на нове вјетрове који дувају и са Истока и са Запада? Нема више једнополарног свијета. На сцену ступају нови играчи – Русија и Кина. Европска унија је у кризи: сукоб глобалиста и суверениста, излазак Велике Британије из Уније, мигрантска криза која је Унију дубоко подијелила, у групи Г7 нема више јединствених рјешења за нагомилане свјетске проблеме, упражњено је мјесто главног кормилара Уније итд…

На другој страни је БРИКС и његов несумњив значај. Шангајска организација за сарадњу постаје све привлачнија јер не постоје никакви услови за учлањење, а унутар ње сви су равноправни, за разлику од Европске уније која почива на доминацији и унификацији уз стално условљавање и извјесно неизвјесну будућност чланства у истој.

Да ли ће 21. вијек бити стољеће српских интеграција и спајања, грађења нове кохезије и премошћавања свих наметнутих подјела унутар српске нације, насупрот мучном 20. вијеку?

Одговор на ово питање зависи добрим дијелом од нас самих. На почетку, ми морамо јасно да саопштимо шта ми заправо хоћемо.

Двоструки стандарди

Разапете између зова Европске уније, за чије мелодије имају све мање слуха, и Русије – Србија и Српска, заправо наш народ, иду нестабилним кораком у сусрет новом времену.

Имамо довољно искуства и знања да бисмо схватили да се чланство у ЕУ  користи као полуга за изнуђивање непрекидних концесија Србије. Све што важи за друге не важи за Србе. Логика дуплих стандарда примјењује се у континуитету од распада бивше државе до данас (Бадинтерова комисија, право народа на самоопредјељење, неповредивост републичких граница, институт референдума, приватна својина, дијалог као основни принцип рјешавања проблема итд).

Косово треба да оде из Србије, а Српска мора да остане у БиХ. Ова контрадикција вријеђа здрав разум. То су ти двоструки стандарди које над нама са нескривеним жаром и упорношћу примјењују западни праведници и усрећитељи више од три деценије са истим објашњењем. У име демократије и правде као узвишених цивилизацијских начела. А шта тек рећи за објашњење истих – та два случаја не треба повезивати, веле моћници. То добрим дијелом генерише кризу на постјугословенском простору.

Док западни центри моћи под фирмом функционалне и демократске државе, засноване на владавини права и европским стандардима, подржавају централизацију, читај унитарну Босну, бошњачки лидери у Сарајеву то перфидно пакују у грађанску опцију (један човјек, један глас – куд ћеш демократскије – сви смо једнаки). То у пракси директно доводи у питање темеље дејтонске БиХ (конститутивност народа), на којима она почива и на којима је једино могућа.

Тако су се, нажалост, не први пут, на истој стрaни нашли Бошњаци и неки западни центри моћи. Циљ је развлашћивање Републике Српске и њено утапање у унитарну БиХ, којој настоје обући „грађанско и демократско рухо“. И једни и други покушавају и, нажалост, успијевају да за извођење ових радова пронађу саучеснике у појединим опозиционим лидерима у РС (Иванић, Шаровић, Бореновић).

Да ствар буде још сложенија, ту су проблеми у самој Федерацији БиХ, гдје још послије посљедњих избора није формирана влада, а нове изборе Хрвати условљавају промјеном изборног закона. Тако, на једној страни имамо два конститутивна народа која се осјећају угроженим, а на другој Бошњаке муслимане који не маре за друге аргументе и принципе консензуса и конститутивности, на којима се једино може одржати државна заједница. Умјесто да форсирају дијалог и компромис између све три стране, моћници су стали на страну Бошњака, потпирујући производњу неизвјесности и страха од рата.

Стање које данас имамо у БиХ посљедица је кризе коју је изазвала међународна заједница преко високих представника (страна управа) и бошњачко преузимање правних институција (Уставни суд и тужилаштво). Све што ради власт у РС у ствари је реакција и одговор на оно што се намеће. У одбрани својих интереса и права, Републици Српској остао је Устав БиХ и Дејтон, тј. дејтонско уређење како би се зауставило потпуно развлашћивање РС и вратиле (већином силом) одузете надлежности.

Послије Инцковог наметања закона о негирању геноцида, доласком Кристијана Шмита, чију легитимност оспоравају РС, Русија и Кина, одлуке Уставног суда БиХ које задиру у право РС да газдује пољопривредним земљиштем и шумама, те десетина надлежности и закона које су високи представници насилно пренијели са РС на БиХ, изазвале су активности које су у току у Српској.

Док једни позивају на разговор и политички дијалог о отвореним питањима и проблемима, притом не доводећи у питање територијални интегритет БиХ, други пријете ратом и укидањем РС, тражећи међународну интервенцију (улазака НАТО трупа у Брчко и на Дрину). На другој страни, Додик одбацује сукоб као могућност и позива међународну заједницу да те механизме одузме свима у БиХ. Како је могуће оне који у мирној демократској атмосфери, позивајући се на устав, желе да ријеше проблеме у БиХ – крстити највећом опасношћу и рушитељима БиХ, а оне који позивају на рат, призивају страну интервенцију и избјегавају разговор разумјети као конструктивне и ослободити их било какве одговорности за стање у БиХ? Овде је логика протјерана – престаје свако здраворазумско просуђивање чињеница.

Да будемо сасвим јасни: суштина проблема налази се у мегаломанској муслиманској амбицији да послије издвајања БиХ из југословенске државе, уз помоћ Хрвата и супротно вољи Срба као конститутивног народа и без референдумске одлуке (недовољан проценат изашлих), остваре неупитну хегемонију посредством унутрашње организације која би водила централизацији. Објашњење је просто: Срби имају своју матичну државу Србију, а Хрвати Хрватску – Босна је наша.

Зато муслимански фактор упорно предлаже укидање оба ентитета (читај РС) и стварање, наводно, грађанске државне организације „на добробит свих њених грађана“. Како кажу, ми само желимо примјену европских цивилизацијских стандарда и ништа више.

Кад Срби заговарају дијалог – и то је непожељно. Једино је пожељно рјешење које су други смислили за нас, што у преводу значи – признајте независно Косово и централизовану БиХ. Они који не желе да разговарају, заправо, не желе БиХ. Заборављају да више ништа није исто као деведесетих година прошлог вијека. Све се промијенило. Актуелни односи између Истока и Запада све више указују да су, у недостатку истинске војне премоћи која би обезбиједила да се кључно утиче на глобална дешавања, у игри политичке чарке, комбиноване са свим могућим облицима условљавања – од економских до политичких.

„Незавршени послови“

Брисел, Лондон и Вашингтон хоће што прије да ријеше отворена питања на Балкану. Потреба да се ти „незавршени послови“ коначно ријеше због доминирајућих стратешких интереса суочиће Српску и Србију у наредном периоду са дилемом шта и како даље.

Циљ Америке је да овај простор потпуно ослободи утицаја Русије и Кине.

Отворено подржава све оне у Републици Српској који се супротстављају Додику. Инсистира на дијалогу равноправних држава Србије и „Косова“ који треба да доведе до узајамног признања (какав цинизам!). Тражи да се Србија не мијеша у питања Црне Горе помажући свој народ. Дакле, остали су исти циљеви и недовршени задаци, с том разликом што су се сада околности промијениле. За разлику од деведесетих, Србија је успјела да преокрене године пропадања. Економски много стабилнија и са новом енергијом заговара „мини-Шенген“ (слободан проток људи, робе и капитала) позивајући стално на договор за бржи развој и бољи живот грађана. То за многе није опција.

Брига Србије за очување идентитета (очување језика, писма, историје и традиције) нашег народа који је остао да живи у новоформираним државама подигла је регион на ноге. Страх од имагинарне доминације Срба и Србије, проткан мржњом, постаје  политичка платформа политичких елита у окружењу. Српски свијет је замјена за Велику Србију (што је исто, веле они) и о тој „опасности“ обавјештавају Брисел и Вашингтон. За њих Србија, српска Црква и „малигни“ утицај Русије представљају највећу пријетњу миру у региону.

А, заправо, пријетња региону долази од западних колонијалних сила које на Балкану демонстрирају разбојничку ћуд колонизатора, чија је максима „завади па владај“.

Да ли је идеја западних сила да док још траје доминантан утицај Америке и Запада на вријеме обуздају „мале Русе“ у Србији, Српској и Црној Гори, док не стигну „велики Руси“ у овај регион? Жеља за што бржим рјешавањем отворених питања мора се посматрати и кроз ову призму. Такозвана међународна заједница оцрнила је Србе да су криви за сва зла на Балкану од распада Југославије до такозваног геноцида у Сребреници.

Сатанизујући Србе у континуитету више од три деценије можда су срачунали да је ово прави тренутак који треба искористити – Срби немају кредибилитета да било шта траже и остварују, јер је Хашки трибунал правосудно запечатио нашу судбину. За портретисање Срба користи се стара, превазиђена реторика о великосрпском хегемонизму и империјализму, са том разликом што је сада додата и Српска православна црква као најопаснији инструмент свега тога.

Нереална застрашивања

Можемо ли ми овај нови налет притиска са Запада искористити да хомогенизујемо нацију у борби за национални идентитет, да престанемо да се извињавамо на све стране и да се стално неком прилагођавамо? Заправо, треба ли да кажемо себи и другима шта то ми хоћемо и да радимо на реализацији тога у наредном периоду? За почетак да се заштитимо од медијске манипулације и инструментализације. Манифестације поводом пробоја Солунског фронта и Дана националне заставе пробудиле су запретано национално достојанство и повратиле понос. Искуства литија у Црној Гори показују да је воља народа јача од режима иза кога стоји најмоћнији војни савез у историји. Тако је отворено српско питање на најдемократскији начин.

У Републици Српској, у овом моменту, Москва спречава прекомјерене евроатлантске притиске и потенцијалне „наранџасте ударе“ на Бањалуку. То је довољан оквир да међу Србима на предстојећим изборима непоколебљиво тријумфује национално одговоран државотворни дух. У Србији ниједном здраворазумском човеку не пада на памет да своју јужну покрајину, без обзира на притиске, призна за самосталну државу. Србија као највећа национална држава српског народа показује да је уистину вољна и способна да штити његове националне интересе. И док Србија и Српска позивају на дијалог – „ваљда је и то европска вриједност“, да се тако рјешавају сви проблеми – дотле бошњачки и шиптарски лидери то здушно одбацују, чак и оно што је већ договорено и потписано, позивају на рат, настоје да изрежирају нове Маркале или Рачак као повод за већ виђен сценарио, а послије тога нови Рамбује и Дејтон, да још побољшају статус паћеника и страдалника од српског свијета.

Истини за вољу, они могу рачунати на то да су амерички циљеви остали исти – доминација на Балкану, Србија и БиХ у НАТО, а то је прилика да и они иду даље у реализацији својих циљева (признато Косово и унитарна Босна). Једина препрека за то су – Срби.

Њихова прича о повратку на Балкан тешко је остварива. Србија има потписане стратешке уговоре са Русијом и Кином, а и сама се довољно промијенила. Напросто, ништа више није исто као деведесетих. Зато је тешко, да не кажем немогуће, поновити „хуманитарну интервенцију или рат за вриједности у име политичке коректности“, како они зову бомбардовање осиромашеним уранијумом, односно агресију на Српску и тадашњу Југославију. Сада иду на застрашивање (Ескобар), али нису реална њихова очекивања да ће поново држати дизгине у својим рукама и вући потезе у жељеном правцу. Подсетимо да је рат деведестих почео америчким аксиомом – Србији не треба дозволити да сачува државу коју је стварала последњих 200 година и треба систематски радити на промени свести и вредности код Срба. Шта ће вам историја, од ње се не живи. Буди кооперативан, космополита, заборави традицију итд…  .

Највећа сила на свијету која нам је разградила државну границу и отела дио територије жели да нам поново запријечи будућност. То сви знамо и о томе ћутимо – једни из страха, други из благонаклоног страхопоштовања према агресору, окупатору, а трећи, самопорицатељи, мондијалисти и конвертити, да покажу свој „космополитизам“.

Да ли је наша опција претјерано опрезно и смјерно ишчекивање, пасивно препуштање судовима и лекцијама са стране?

Неумитна је истина да живимо на трусном подручју, гдје прошлост није прошла а историја се доживљава свакодневно и у сваком тренутку може постати будућност.

Право и обавезу на мисаоно прегнуће и посматрање чињеница из властитог угла нико нам не може одузети, понајмање Инцко. Тим пре јер вјерујемо да је вријеме расрбљавања иза нас, а да нацију и њене проблеме треба гледати као цјелину и рјешавати их без обзира из којих дијелова српских земаља они потичу.

Милимир Мучибабић је универзитетски професор и сенатор Републике Српске. Ексклузивно за Нови Стандард.

Насловна фотографија: Министарство одбране Републике Србије

Извор Нови Стандард