Алистер Крук: Запад више нема стратешку политику

Да ли сте пратили вести ове недеље? Обавезне вакцинације на све стране: државе једна за другом хитају да наметну или правно приморају комплетно становништво на вакцинацију. Ове обавезе намећу се због огромног раста заразе ковидом – и то највише у местима где су  експерименталне mРНК генске терапије масовно примењиване. И гле случајности, ова прекретница наступа баш у моменту када сазнајемо да је број Американаца умрлих од ковида у 2021. години премашио онај из 2020. године. Ово се догодило упркос чињеници да прошле године није било вакцинисаних Американаца, док је у овој години 59 одсто њих вакцинисано. Очигледно ова mРНК навала није панацеа.

Наравно, и фармацеутски естаблишмент зна да вакцине нису панацеа. У игри су „виши интереси“. Ствари заправо покреће страх од пропуштања шансе за имплементацију низа „промена“ у Сједињеним Државама и Европи. Бајден се још увек мучи да прогура свој „велики“ план друштвених издатака и агенду зелене транзиције кроз Конгрес пре избора за његов састав, који се одржавају за тачно годину дана. А раст инфлације могао би да потопи читаву Бајденову „Build Back Better“ (ВВВ) агенду.

Времена је мало остало. Избори за Конгрес удаљени су свега 12 месеци, након чега ће се легислативни маневарски простор затворити. Зелена „транзиција“ такође је заглибила (услед бриге да ће пребрзи прелазак на обновљиве изворе енергије угрозити електричне мреже и драстично увећати трошкове грејања), а фармацеутски естаблишмент ће закључити да је нови сој Б.1.1.529 направио велики еволутивни скок од 32 мутације на свом спајк протеину. То га чини „очигледно веома различитим“ од претходних варијанти, што би могло да покрене нове таласе инфекције, који би избегавали „одбрану изграђену вакцинацијом“.

У преводу: можда се налазимо пред новим таласом рестрикција, новим затварањима и – коначно – новим билионима долара стимулативних мера. Човек не може да се не запита – шта ли ће тек тада бити са инфлацијом?

Гас до даске

Сједињене Државе и Европа, у којим се пандемија вратила свом силином, у трци су да спроведу своје агенде ресета, пре него што нови сојеви преузму ствар у своје руке и напуне болнице вакцинисанима и невакцинисанима, улице нередима, а Божићне вашаре маскама (ако их уопште буде). Велики корак уназад злослутно су најавиле овонедељне вести: стиже обавезна вакцинација, као и нова затварања, чак и у областима у којим је већина вакцинисана. А људима се то не допада.

Изгледа да брзо нестаје простор за „ресет“. Један посматрач, коментаришући све френетичније активности елите, запитао се: „Јесмо ли коначно стигли до пика (врхунца) Давоса?“ Да ли је заокрет ка ауторитаризму у Европи знак очаја пред страховима од тога да се бројне „транзиције“ планиране под кишобраном „ресета“ (финансијска, климатска, вакцинашка и менаџерска експертска технократија) можда никада неће импплементирати?

Да скратимо причу, планови издатака бивају спутани растућом инфлацијом, климатска транзиција не успева да се залауфа у сиромашнијим државама (па ни код куће), технократија бива све више дискредитована нежељеним исходима пандемије, а модерна монетарна теорија удара о зид због – па, опет због инфлације.

Да ли ме пратите? Велика „транзиција“ конципирана је као веома скуп прелазак ка обновљивим изворима енергије и ка новом, дигитализованом, роботизованом корпоративизму. Међутим, потребно јој је велико (инфлаторно) финансирање како би се изгласала, као и огромни паралелни (такође инфлаторни) издаци за социјалну помоћ како би је одобрио и Конгрес. Социјална помоћ је неопходна како би се примирили сви они који ће последично остати без посла услед климатске „транзиције“ и преоријентације на дигитализовану корпоративну сферу. Али, неочекивано за неке „експерте“, инфлација је ударила најјаче у последњих 30 година.

Постоје моћни олигархијски интереси иза Ресета. Они не желе да виде пропаст Запада, нити да дозволе да на Запад падне сенка његових „конкурената“. Тако да изгледа да ће, уместо одустајања, да дају гас до даске како би свом бирачком телу усадили послушност. Неће бити толеранције за неслагање.

Ново „дисциплиновање“

Есеј из 1978. године под називом „Моћ беспомоћних“, који је написао тадашњи дисидент а каснији председник Чешке Вацлав Хавел, подсмешљиво почиње следећим речима: „Утвара хара Источном Европом, утвара онога што се на Западу назива ‘неслагањем’“. „Ова утвара није се појавила ниоткуда. То је природна и неизбежна последица тренутне историјске фазе система који бива прогоњен њоме“. Е па данас, како то Мајкл Еври из Робобанке примећује, „Запад има поларизацију, масовне протесте, нереде, говоркања о обавезној вакцинацији у Европи и Јаниса Варуфакиса који говори да је капитализам већ мртав, а да вреба техно-феудализам“. Оно што сада намеће још већу ургентност јесу предстојећи амерички избори за Конгрес. Трампов повратак (макар и ограничен само на Конгрес), одсекао би ноге BBB агенди и охладио и сам Брисел.

Међутим, управо технолошка револуција на коју Варуфакис скреће пажњу јесте оно што је истовремено редефинисало демократско бирачко тело и претворило технолошке олигархе у милијардере. Алгоритамско стварање кластера истомишљеника на друштвеним мрежама је истовремено уништило интелектуалну радозналост и створило „неинформисану класу“, оличену у данашњој менаџерској класи. То је класа акредитоване меритократије која себе гордо третира као „победника“ долазеће ере, невољна да ризикује поглед иза завесе, да провери издржљивост свог „сигурног простора“.

Да ствари буду још перверзније, овај кадар академика, аналитичара и централних банкара разврстаних у торове својих професија инсистира на потпуној вери у догму да је њихов техно-приступ истовремено и ефектан и користан за човечанство, при чему су потпуно несвесни дисидентских гледишта која се роје око њих, у дубинама интернета.

Главна улога таквих догми данас, било да их издаје фармаколошка „команда за вакцинацију“, „команда за транзицију“ модерне монетарне теорије, „команда за енергетску транзицију“ или светска менаџерска технократија, јесте да се изгради „Мажино линија“ – дефанзивна идеолошка граница, „Велики наратив“, између „истине“ коју дефинишу владајуће класе и свих других истина које су у супротности са њиховим наративом. Такорећи, све се своди на послушност.

Нашироко се сматра да би све ове транзиције преокренуле уврежене људске начине живота који су древни и дубоко укорењени, што изазива отпор – па ће зато бити потребни нови облици друштвеног „дисциплиновања“. Интересантно је да руководство ЕУ већ назива своје званичне одлуке о новим обавезама „наређењима“. Такво дисциплиновање сада се тестира у Европи помоћу обавезне вакцинације, иако научници говоре да вакцине не могу бити „сребрни метак“ за којим сви жуде. Како је приметио један члан „високе ложе“ који симпатише глобално управљање – да би се људи натерали да прихвате такве реформе, морају бити застрашени.

Да, колектив „транзиција“ мора имати свој „велики свеобухватни наратив“, ма како шупље он деловао (нпр. борба да се демократија одбрани од ауторитаризма). Али је природа данашњег културног рата таква да његова садржина на крају постаје једва нешто више од реторичке љуштуре, без икакве искрености у својој сржи.

Он, у принципу, служи као декорација за пројекат „вишег реда“: очување глобалних „правила игре“, уоквирених тако да рефлектују интересе Америке и њених савезника, као базе из које се канџе „транзиције“ могу подићи до глобалног поретка који штити утицај елите и њену контролу над свим најзначајнијим средствима.

Ова политика измишљених, акредитованих наратива је ту да остане, и данас се налази свуда. Одавно је превазишла партијске поделе. Шира поента јесте да се механика наративне мобилизације пројектује не само на западну „кућу“ (на микро плану) него и на иностранство, кроз америчку „спољну политику“ (тј. макро-план).

А баш као и у домаћој арени, у којој се идеја политике уверљивости губи (помоћу обавезне вакцинације наметане воденим топовима и полицијом за разбијање демонстрација), исто тако се губи и идеја спољне политике вођене аргументима и дипломатијом.

Веома ризична игра

Западна спољна политика постала је мање заинтересована за геостратегију, него се првенствено фокусира на три „велика иконична проблема“ – Кину, Русију и Иран – које може искористити да створи емотивни набој за профитабилно мобилисање одређених делова бирачког тела унутар америчког културног рата. Све америчке струје играју ову игру.

Циљ је погурати свест Американаца (и њихових савезника) ка мобилизацији поводом неког питања (попут више протекционизма према компанијама против кинеске конкуренције) или, алтернативно томе, како би се делегитимисали противници или оправдали неуспеси. Ове мобилизације се граде не да би имале стратешу сврху, већ да би обезбедиле домаћу партијску подршку.

Када је овај наративни рат узео маха у САД, милиони људи већ су живели у реалности у којој чињенице нису имале никаквог значаја, у којој су се званично дешавале ствари које се заправо никада нису десиле, а друге ствари које су се очигледно десиле званично се никада нису десиле. Или су означаване као „ултра-десничарске екстремистичке тоерије завера“, „лажне вести“ или „дезинформације“, иако су људи знали да то није тачно.

Русија и Кина се, тако, суочавају са реалношћу у којој европске и америчке елите иду у супротном смеру од епистемолошке чистоте и добро засноване аргументације. То значи да нова нормалност подразумева генерисање мноштва контрадикторних реалности, не само контрадикторних идеологија него правих, узајамно искључивих „реалности“ које никако не би могле истовремено да постоје, а којима је циљ да збуне противнике и дезоријентишу их.

Ово је веома ризична игра, јер приморава таргетиране државе да заузму став отпора, хтеле то оне или не. Овде се подвлачи то да у политици више није битна стратегија, него спремност на то да САД доживе стратешки, па чак и војни пораз, да би оствариле политичку победу. То значи постизање ефемерне победе кроз изазивање повољног несвесног психичког одговора америчких бирача.

Русија, Кина и Иран су само „слике“ које имају вредност у оној мери у којој имају потенцијал да се напуне емотивним набојима у западном културном рату (у којем, узгред, ове државе и не учествују). Резултат је тај да ове три државе постају антагонисти америчкој претпоставци о дефинисању глобалних правила игре која сви морају да поштују.

Русија, Кина и Иран у потпуности схватају сврху ових правила: да им се наметне послушност како би се повиновале „транзицијама“, или да, у противном, трпе изолацију, бојкот и санкције – на сличан начин на који се овакви избори намећу онима на Западу који не желе да се вакцинишу (без вакцине нема посла).

Овај приступ рефлектује покушај Бајденовог тима да наступа „на оба колосека“ са овим трима „иконичним државама“: сагласност у питањима транзиције се поздравља, али се било какво неслагање са правилником који доводи до транзиције на националном и супранационалном нивоу дочекује крајње непријатељски.

Но, да ли амерички практичари наративне политике схватају да реактивно деловање Русије и Кине није никаква слична контрамобилизација како би се „доказала поента“? Да се њихова визија заиста разликује од „правила“? Да ли увиђају да би њихове „црвене линије“ могле дословно да постану црвене линије? Да ли је Запад сада толико зависан од сопствених наратива да више није у стању да препозна праве националне интересе?

Ово је кључно: када Запад говори, он увек гледа преко рамена на домаће последице свог „доказивања поенте“ (попут увежбавања напада нуклеарних бомбардера што је ближе могуће границама Русије). А када Русија и Кина кажу „ово су наше црвене линије“, то није шупља прича – оне стварно тако мисле.

 

Превео Владан Мирковић/Нови Стандард