ДМИТРИЈ ДРОБЊИЦКИ: Трећи светски рат је већ у току, али се води без пуцања и ракета

Аутор: Дмитриј ДРОБЊИЦКИ

САМО што је одржана вежба америчке стратешке команде Global Thunder 2022.

Према званичном опису, Global Thunder је обухватао комплетну нуклеарну тријаду Сједињених Држава. У основи, то су биле штапске вежбе, али су истовремено извођени прави налети стратешких бомбардера, маневри подморница, имитација лансирања интерконтиненталних ракета.

Нешто слично је било и пре 38 година.

Тада је НАТО извео вежбу «Вешти стрелац», толико реалистичну да је совјетско руководство подозревало да под њеним окриљем Северноатлантска алијанса припрема прави удар на Совјетски Савез. Москва је тада ставила Стратешке ракетне снаге у стање високе борбене приправности.

Свет је тада ходао ивицом бријача.

Сада, 2021-ве Министарство одбране РФ оштро је одреаговало. Руководству војног ресора посебно се нису допали гранични летови стратешких бомбардера B-52H „Стратосферска тврђава“, који су борбеним курсом летели и на само 10 километара од ваздушног простора Русије. Те летове су Американци користили за симулацију лансирања крстарећих пројектила са нуклеарним бојевим главама.

Министарство одбране РФ навело је да су ти условни удари извођени и са истока и са запада.

Наравно, у поређењу са 1983-ом, сателитска шпијунажа има много веће и боље очи, а и земаљски радари су далеко одмакли у развоју. Свет је постао транспарентнији, укључујући и војну сферу.

Москва се овога пута уздржала од било каквих нагле покрета. Оружане снаге су се  ограничиле праћењем непријатеља. Можда су чак и добиле неке нове информације о стратешкој авијацији потенцијалног непријатеља.

Имајући у виду све ове летеће вежбе, као и недавне вежбе НАТО у Црном мору и сталне провокативне приче у украјинској и западној штампи о „неминовном“ руском нападу на Украјину ове зиме, могао би се стећи утисак да се тензије убрзано дижу дуж граница Русије, што би могло да доведе до правог војног сукоба.

Ово је делимично тачно. Са Запада тестирају снагу нерава Оружаних снага Русије, снагу одбране РФ, укључујући и стратешку. Па ипак, у свему што се дешава очигледно нема  концентрације снага за покретање великог рата. Запад, наравно, звецка оружјем, али чак и америчке војне публикације указују да расположиве борбено спремне снаге у региону очигледно нису довољне за супротстављање Русији.

Дакле, углавном, сва активност наших „партнера“ је осмишљена да подигне дух регионалних савезника и смири Конгрес.

Све је у стилу: ево, ми обуздавамо Русе и на сваки могући начин сузбијамо њена „агресивна дејства“.

Док су се спремале ове и друге војне провокације, медији су трубили и о „сасвим вероватном“ новом руско-америчком самиту.

Нема потребе да се указује да први сусрет Путина и Бајдена не само да није довео до побољшања односа између Москве и Вашингтона, него чак није решио ни задатак деескалације, који је била прокламовала Бела кућа.

Шта у садашњим условима може да реши други састанак, посебно с обзиром на раскол у америчкој администрацији?

Чини се да машинерија санкција не може да се заустави. Економска и технолошка ограничења ће се умножавати, о чему сведоче недавне санкције против власника бродова повезаних са Северним током 2 и Московског института за физику и технологије.

Мало је вероватно да ће Бајден и Путин успети да се договоре о прекиду свих таквих „активности“. Свакако не са тренутним расположењима у Вашингтону.

Избегавање лансирања интерконтиненталних балистичких ракета биће, по свему судећи, једина тачка дневног реда.

Данас више нема позивања на норме међународног права. Разумни аргументи и разлози такође не функционишу. Морамо признати да стари светски поредак de facto више не постоји. Нови још није ни грубо нацртан.

Па, како се зове период између рушења старог светског поретка и успостављања новог?

Кроз целу историју човечанства – то је називано ратом. Дакле, трећи светски рат је већ у току. Али, не води се пројектилима, авионима и бродовима. Данас то није увек ефикасно. Води се другим методама.

Ако се на тренутак одмакнемо од инструмената војног одвраћања – моћи ћемо да видимо којима.

Циљ сваке зараћене стране је победа. Али, шта се сада ради на стратешком и тактичком нивоу?

Неопходно је неутралисати, избацити из игре опрему и људство непријатеља. Даље: уништити његову индустријску и технолошку базу, блокирати приступ виталним ресурсима, онемогућити инфраструктуру.

У ратовању конвенционалним средствима, све то се изводи силом оружја – бомбардовањима и гранатирањима, брзим нападима мобилних јединица, прекидом комуникација, убијањем или заробљавањем туђих војника и команданата.

Данас се сви ти задаци решавају без гађања и маневрисања.

Шта су санкције ако не напори да се паралишу економија, индустрија и технологија?

Можете бомбардовати индустријске градове, места где се производе високотехнолошки производи, путеве и друге линије комуникације, или можете покушати да зауставите предузећа, истраживачке институте, изградњу путева и комунална предузећа уз помоћ технолошких и финансијских ограничења.

Секторске санкције су рат против привредних сектора који се ни по чему не разликују по својим циљевима и потенцијалним резултатима од „операција против економских циљева“ које су биле распрострањене током Другог светског рата.

Ограничења против банака Русије су акције њиховог одсецања од финансијских средстава.

Међународни систем Бретон Вудса прихваћен је 1944. године (са свим накнадним модификацијама) широм света. То је окружење у којем се шире монетарни токови. Дакле, блокирање приступа њима је слично блокирању поморских трговачких путева које користи непријатељ. Исто важи и за извозно-увозна ограничења која крше правила СТО.

Непријатељске акције се воде и против инфраструктуре Русије. Сваки велики инфраструктурни пројекат, како међународни тако и домаћи, на мети је западних рестриктивних мера.

Кад би ти објекти били подвргнути ваздушним нападима, онда би се као одговор користили системи противваздушне одбране. У „мирољубивој“ верзији, на санкције се реагује заменом увоза и сарадњом са кинеским друговима – својеврсним ленд-лизом.

Све се то до сада радило са различитим успехом, понекад са ограниченим успехом.

Судбина рата још ни издалека није решена. Али, готово сви главни напори непријатеља усмерени су на онеспособљавање нашег људства, људског потенцијала.

У савременим условима није неопходно физички уништавати људе. Довољно их је учинити бескорисним, неспособним за активно деловање и отпор, неспремним да бране своју суверену државу, традицију, вредности. То се ради са поприличним успехом, посебно међу младима.

Млади људи, који хрле у два-три руска мегалополиса и у њима налазе посао у постиндустријским професијама, под баражном ватром су западног утицаја, којем се практично не супротстављају.

Мање-више смо успели да се изборимо са диверзантским групама непријатеља у којима су активни несистемски „опозиционари“, који су у 99 одсто случајева страни агенти, како де јуре (по законима Русије) тако и де факто саботери под надзором страних идеолошких институција и обавештајних служби. Али, ми се још не противимо масовном утицају западне идеологије.

То је као да нам непријатељски авиони косе дивизију за дивизијом, а никоме не пада на памет да употреби противваздушну одбрану.

Поштена социолошка студија модерне омладине, рецимо Москве и Санкт Петербурга, дала би обесхрабрујуће резултате.

Да ли мислите да ће се постиндустријски млади грађани Русије (укључујући адолесценте) борити за своју земљу у случају агресије (на пример, америчке)?

Како се односе према истополним браковима са усвајањем деце, као и према промени пола у тинејџерском узрасту? Коначно, да ли нашу земљу сматрају културно заосталом, неслободном, једном речју – „Мордором“ или, мало стилизованије, „неумивеном Русијом“?

А да ли желите да знате колико младих људи у нашим градовима „познаје људе који се редовно дрогирају“?

Многи од вас ће бити изненађени њиховим одговорима.

О сложенијим питањима да се и не говори.

На пример, о животном стандарду у нашој провинцији, о томе како је поставњен економски механизам земље, о томе како ствари заиста стоје у земљама Европе и Сједињеним Државама и о процесима у свету. Готово о сваком овом питању, већина урбане омладине Русије ће весело и самоуверено цитирати стандардне коментаре New York Times, притом приближном истим речима.

Томе не доприносе само социјалне мреже преко којих се у мете претварају различите групе (ово је слично бомбардовањима) и холивудски филмови који се у Русији фаворизују (то су бомбардовања тепих-бомбама). А ни већина наших факултета, домаћи филмови и позоришне представе и наступи звезда индустрије забаве.

Све то личи на последице изазване бомбардовањима и ракетирањима.

Губици у живој сили, поготово у младој генерацији, напросто су ужасни. Наравно, нису стопроцентни. И нису сви губити ненадокнадиви.

Међутим, њихов обухват се веома потцењује, чак нема ни схватања како да се заустави та за Русију смртоносна покретна трака.

Дакако, можемо се радовати успесима Русије у војној изградњи и обучености припадника Оружаних снага. Све је то веома важно и стварно достигнуће.

Међутим, реалне битке трећег светског рата су у пуном јеку.

Воде се на терену економије, технологија и финансијских система. А што је најважније – води се и битка за умове и срца људи. Уосталом, останемо ли без људи – ко ће правити војну технику?

Разуме се: рат се сада не води само против Русије, него и против Кинеза, чак и против  конзервативних Американаца.

Међутим, то је већ сасвим друга тема, а друго – за нас је наш фронт најважнији.

Стање ствари на нашем фронту не изазива ниша осим – забринутости…