ПЕТАР АКОПОВ: Сједињене Државе су изгубиле битку за 21. век као век америчке хегемоније
фото: sveosrpskoj.com
Аутор: Петар АКОПОВ, РИА Новости
ЏО Бајден је представљајући свој програм развоја инфраструктуре САД оценио је да садашњи тренутак има историјски значај за судбину не само његове земље, већ и целог света.
„Верујем да ће историчари кроз 50 година проучавати наше последње две године и наредних четири до пет, и да ће закључити да је Америка победила у бици за 21. век. Уосталом, ко ће се други, ако не Сједињене Државе, позабавити проблемима са којима се суочава међународна заједница? Не треба да наносимо штету другим земљама, али морамо да се вратимо у игру. Јер, ако се не вратимо у игру, ко ће други решавати кризу на Блиском истоку, ко ће се још бавити израелско-палестинским питањем? Ко ће одлучивати о свим тим питањима?“
Бајденова идеја није нова, али је потпуно другачија од Трампове „Учинити Америку поново великом“. Јер, за разлику од Трампа, Бајден не жели да поврати домаћу америчку моћ да би вратио самопоуздање земљи и народу, па да би потом имао одлучујући утицај на светска питања.
Говорећи о 21. веку, он има у виду једино ово: повратити, сачувати, одржати ситуацију у којој ће Америка одређивати глобална правила игре.
Бајден не говори о америчкој хегемонији, али свима је јасно да је реч о томе.
Сједињеним Државама није потребан мултиполарни свет, оне желе да оставе све како јесте (тачније, како је било у веома кратком историјском периоду). То је апсолутно немогуће, али глобалистички настројени део америчке елите је престао да осећа дух времена, није у стању да напусти идеју сопствене супериорности и права да влада светом.
„Ако не ми, ко онда?“ Пример Блиског истока, који је Бајден навео, илустративан је јер Бајден не схвата да Америка демонстрира управо супротно. Американци су толико забрљали на Великом Блиском истоку да само слепац не види да Сједињене Државе нису решење проблема, већ његов део, а често и – његов узрок.
Постоји врло једноставан одговор на Бајденово питање ко ће се, ако не Америка, бавити светским кризама.
Било ко, само не Америка, јер их она врло често сама ствара!
Односно, свет ће се радо ослободити америчке „помоћи“ у решавању проблема. Не могу се сви решити, али ће многи постати мање опасни, а неки ће потпуно нестати.
У једном је Бајден у праву – када каже да су ово одлучујуће године. Само што их он мало помера, истичући да се између 2020-те и 2026-те одлучује да ли ће се Америка вратити у игру за победу у надметању за 21. век. Ово није почетак „одлучујућег тренутка“, већ његова завршница.
Почело је пре више од десет година, када је Бајден још био потпредседник, а завршило се његовим избором за председника.
И, све се већ догодило: Америка је изгубила утакмицу.
Али не због Трампа, који није желео да Америку повуче са глобалне арене, већ да напусти улогу оруђа глобалистичке елите, да се фокусира на решавање унутрашњих проблема. Кривац је део америчке елите којем Бајден припада.
Она је пропустила тренутак када су се Сједињене Државе пренапрегле, а англосаксонска глобализација пропала. Звоно за узбуну је зазвонило 2008. године, још тада је требало хитно променити америчку стратегију, како би САД предводиле транзицију у мултиполарни свет.
Међутим, то се могло урадити само ако би се у Вашингтону руководили националним интересима. А „вашингтонска мочвара“ није хтела (или више није могла) да одвоји глобалистичке интересе од америчких.
Тада су Сједињене Државе изгубиле битку за 21. век, ако под тим подразумевамо очување америчке хегемоније. А имале су прилику да се придруже другој игри, седну за сто са њеним учесницима и на крају остану као један од центара моћи у овом веку.
Уместо тога, почеле су да подижу улоге у већ изгубљеној игри, настављајући да граде стратегију глобалне доминације, па су ушле у отворену конфронтацију, прво са Русијом, а затим и са Кином.ж
Потом је био уклоњен и Трампа, који је покушавао да врати САД спољну политику засновану на националним интересима.
Све у свему, игра за хегемонију је већ изгубљена – сада је могуће тражити само место једног од главних играча у будућем светском поретку који се формира. Вашингтон, међутим, и даље не жури да учествује у заједничкој игри, инсистирајући да се свако врати за његов сто, у његов казино, да се придржава његових правила.
САД су упорне у томе, а истовремено неспособне да реше своје унутрашње проблеме.
Америчке елите тиме доводе у питање не само своје место велике силе у 21. веку, већ и будућност сопствене државе као такве. Кроз 50 година историчаре ће интригирати питање: како је „вашингтонска мочвара”, јурећи за изгубљеном глобалном доминацијом, успела да преспава распад своје земље?
Засад је још рано говорити о поразу Сједињених Држава, иако су заиста много тога промашиле и изгубиле. Не заборавимо да и даље имају једну од најјачих економија на свету. А чим америчка економија почне да се урушава – то ће бити коначни пораз.
