„Омама“ Слободана Владушића добила награду “Бескрајни плави круг”

У последњем роману Слободана Владушића „Омама“ Милош Црњански је један од главних јунака који је у улози детектива „ископао до дна“ једну мистерију у вајмарском Берлину 1928.

Роман „Омама“ Слободана Владушића овенчан је наградом „Бескрајни плави круг“ за најбољи роман на српском језику 2020/21 коју додељују Матица српска и удружење „Суматра“. Награду је установљена 2019. у сарадњи са манифестацијом „Дани Милоша Црњанског“.

Сам Црњански, један је од главних јунака „Омаме“. У трилеру у чијем поднаслову стоји „берлинска тајна Милоша Црњанског“ велики писац у улози детектива заједно са приповедачем, јунаком са Кајмакчалана Милошем Велуровићем, истражују нестанак радника Србина у Берлину, неколико година уочи доласка нациста на власт.

Копање до дна „детектива“ Црњанског у вајмарском Берлину

На почетку „Омаме“ један анонимни српски радник у вајмарском Берлину 1928. године пријављује нестанак свог пријатеља Милутина Топаловића што изазива општу равнодушност у посланству Краљевине Југославије. Равнодушни су сви осим Милоша Црњанског који покушава да „ископа“ тог несталог човека, односно да открије где се он налази и шта се са њим заправо догодило, открива за Спутњик Слободан Владушић.

,,Мислим да је Црњански био човек који је имао ту врсту карактера да просто копа до дна. То значи да иде до крајњих консеквенци одређених феномена које је приметио у стварности. Рецимо и његова борба против комунизма може бити схваћена на тај начин. Она је била радикална али то је можда зато што је Црњански антиципирао шта ће се заиста догодити ако комунисти дођу на власт у Србији“, каже Владушић.

„Испунио сам своју судбину“ – како је Црњански предвидео „црвени терор“

Подсећа да су комунисти по доласку на власт у Србији погубили десетине хиљада људи између 1944. и 1953. године од којих већина ипак нису били колаборационисти, што је био резултат првог таласа комунистичког насиља.

„Претпостављам да припадници српске грађанске класе нису размишљали толико далеко у будућности и да нису претпостављали да је то могуће, али Црњански јесте и тај његов радикализам у борби против комуниста можемо објаснити управо тим што је он антиципирао да се то може догодити онако као што се и догодило“, каже Владушић.

У том контексту интересантно је кад Црњански каже „испунио сам своју судбину“, што значи да му ништа од судбине није остало и да је заправо дошао до краја, односно „ископао је до дна“. И онда та реченица „испунио сам своју судбину“ чини мало баналним питање да ли си срећан или ниси у животу и она показује да је Црњански схватио свој живот као једну врсту мисије, а мисија подразумева једну врсту одговорности, сматра Владушић.

Срећа српске књижевности – ко је већи, Црњански или Андрић

Оживети Црњанског као књижевног јунака заправо је значило оживети једно могуће тумачење великог писца, истиче Владушић и додаје да је у књижевном лику Црњанског у овом роману преовладало само његово тумачење лика Црњанског, вероватно би он био досадан.

Покушао је на неки начин да домислим тај лик да му дода једну врсту ирационалности, имагинације која је требало да га оживи. Могао би то да објасни једном сценом која се дешава на крају романа али би на тај начин упропастио читалачки угођај онима који ће овај роман тек да прочитају.

„Велика је срећа српске књижевности што може да размишља ко је већи писац, Црњански или Андрић. Између њих постоје разлике али и сличности које их чине великим писцима а то су интензитет, пуноћа живота, могућност да некакав микродоживљај који би обичном човеку нестао из сећања два минута након што му се догодио, за њих представља добру грађу за стварање књижевности“, закључио је Владушић.

Владимир Судар