Синиша Љепојевић: Америчка немогућа мисија у БиХ

Западна дипломатско-медијска офанзива и претње упућене Републици Српској рађају сумњу да Запад и Америка немају план за решавање актуелне политичке кризе у Босни и Херцеговини и сведоче о њиховој политичкој немоћи. Претње и санкције, које стижу из Вашингтона, Берлина и британске „друге лиге“, представљају политичко насиље, те не могу бити решење и у основи су признање пораза и немоћи.

У минулих 26 година управе над Босном и Херцеговином Запад се ослањао на бахатост и насиље високих представника, Хашког трибунала и такозваног Уставног суда, као и разних НВО група, али сада је, по први пут, суочен са иницијативом локалног осамостаљења, политичке еманципације и, наравно, нема одговор. Само општа мјеста о суверенитету, сепаратизму и, наравно, санкцијама. Разоткрива се, у ствари, амбиција Запада и Америке да сачувају своје привилегије колонизатора и држе у колонијалном статусу ту несрећну државу. Задржавање колонијалног статуса представља суштину проблема.

„Духови“ америчке политике

Босном сада дефилују разни специјални саветници америчке администрације и Европске уније (ЕУ) са „порукама невидљивих господара“, али најбизарнија је она коју је пренео специјални саветник америчког државног секретара Ентонија Блинкена Дерек Шоле. Он је поновио стару мантру „духа Дејтона“, а онда је, у изјави сарајевском програму телевизије Н1, отишао корак даље и говорио о „духу“ покојног Ричарда Холбрука са којим је он, подсетио је, дуго година радио, па зна шта је Холбрук мислио и желео, а не шта је записано у Дејтону. Тако смо, сада, после „духа Дејтона“ добили и „дух Холбрука“. Холбрук као ново божанство за Балкан.

Циници би рекли да, у ствари, „духови“ воде и одређују америчку политику.

Шоле, вреди подсетити, чак каже како Америка и БиХ „имају пуно заједничке историје, много историје поносне сарадње“. Која је то историја када Босна и Херцеговина као држава није постојала до пре 26 година? Каже, такође, да је „БиХ од велике важности за САД“. Он је и забринут да би могли да избију сукоби и тврди да је „сепаратистичка логика подела која долази од неких лидера у БиХ веома забрињавајућа за руководство у Вашингтону, чланове Конгреса, као и за лидере широм Европе“.

Бесмислени кодирани језик америчке бирократије.

Шоле је, како је објављено, са собом у Сарајево донео и писмо државног секретара Блинкена у коме, поред уобичајених фраза, стоји и да Дејтонски споразум „није урезан у камену“. У преводу, Вашингтон подржава самовољне промене Дејтонског споразума и, сугерише се у писму, на то има право, јер је Америка потписник тог споразума. Али се не спомиње да су и други потписници, а не само Америка. У политичкој Америци се, ваљда, верује да је она власник Босне и Херцеговине и да само она има право да одлучује о судбини људи који тамо живе.

А, требало би подсетити, државни секретар Блинкен је пре нешто више од месец дана европским савезницима саопштио да се политички интерес Америке сели у индо-пацифички регион. Другим речима, Европа више није на радару политичке Америке. А сада се бави Босном, наводно, због Европе.

Замагљивање проблема

Запад актуелне политичке процесе у БиХ представља као међународни проблем који угрожава мир. То је, међутим, обмана којом се замагљује стварни проблем – суштина процеса је отпор рушењу Дејтонског споразума и намери Запада да трајно успостави колонијални статус а под изговором „реформи“. По старом моделу, медијски су ангажовани сви амерички клијенти, од Чешке, Немачке преко Холандије, па до Британије.

У америчком магазину Тајм огласио се и бивши британски министар спољних послова и некадашњи лидер конзервативаца Вилијам Хејг. Он је ипак разоткрио шта у стварности боли Запад, а то је присуство Русије. Тај, како се то каже, „малигни утицај Русије“ у Републици Српској (РС) и ту „опасност“ он, на неки необичан начин, доводи у везу са, како је рекао, „хладним очима председника Владимира Путина“. Чак каже да су то „најхладније очи које је икада видео“. Па, онда све то доводи у везу са оценом да је Европа „посрнула пред руским утицајем“. Хејг чак тврди да је Балкан кључна област за Запад, за одговор, у преводу – борбу против Русије, кључан је Западни Балкан. Као решење Хејг предлаже да НАТО пошаље трупе у Босну и Херцеговину како се, упозорава, не би десило оно што се десило у Авганистану.

Хејгов памфлет разоткрива одакле се вуче енергија ангажмана у БиХ; користи се актуелна антируска политика Запада и унутрашњи проблеми БиХ преносе се на ширу геополитичку игру. У тој геополитичкој игри можда би ускоро могло доћи и до за Запад непријатних изненађења.

Занимљиво је да се неколико дана пре Хејга огласила и његова бивша саветница коју је он произвео у баронесу, Арминка Хелић, избеглица из Босне, родом из Жепча, у лондонском Тајмсу са алармантним упозорењем да Босни прети рат, и то због Срба и Руса, и зато Запад мора да реагује. Текст је у основи идентичан Хејговом што би могло да значи да је аутор иста особа.

Хејг је напустио активно бављење политиком 2015. године и сада је лорд Хејг у Горњем дому британског парламента који чине бивши политичари и донатори политичких партија. То су људи које нико није бирао и они представљају најнедемократскију институцију у Европи. Арминка Хелић, која се у Британији јавно декларише као „про-америчка“, била је његова саветница, а у медијима је углавном присутна као блиска пријатељица глумице Анђелине Џоли и чак се тврди да је она та која је Анђелину охрабрила да се разведе од Бреда Пита. Хејг се као министар спољних послова и пре тога као лидер конзервативаца није прославио, а активну политику напустио је након вишегодишњих новинских открића о његовим хомосексуалним аферама. Хелићка има 53 године и британски медији веома интригантно не пропуштају да напомену како није удата.

Просто је невероватно како политички функционери Запада живе у „замрзнутом времену“. Они долазе да деле лекције са позиција силе, са умишљеношћу једног времена које више не постоји, а не да помогну у тражењу решења. Они, у ствари, и немају јасну идеју, нити желе решење. Немају ни политичку снагу. Упорно се избегава сагледавање суштине кризе и ваде се дипломатске скрипте од пре 30 година. Они су део проблема, а не решења.

Игнорисање реалности

И, онда, по старом правилу, када Америка и Запад немају аргумената, нити идеја прибегава се – санкцијама. Ако је судити према неколико изјава Габријела Ескобара, Вашингтон верује да су санкције ефикасно средство и тврди да је Америка санкцијама склонила Слободана Милошевића. И Америка и Немачка, као и још неки други њихови европски сатрапи, тврде да је „угрожен Дејтонски споразум и зато траже санкције против Републике Српске“. И то по систему – ако РС не прихвати услове Запада, а ти услови су слабљење и евентуални нестанак Републике Српске, онда ће уследити санкције.

А Република Српска жели само доследну примену Дејтонског споразума, а оптужена је за његово рушење и то од стране оних који га заправо руше. Апсурд.

Старо је искуство да Америка и Запад своје политичке празнине и нереалности покушавају да надоместе санкцијама и разним казнама-претњама. Али, то већ дуго траје и много тога се у међувремену променило, па све постаје скоро бесмислено. Санкције ће највероватније бити уведене, јер оне треба да прикрију пораз, политички неуспех. Али, санкције су и један облик рата. Другим речима, да ли су Америка и Запад поново у стању рата против српског народа? Таквим приступом Американци и Европљани признају да је РС заиста њихов „ратни“ циљ, па самим тим дају за право напорима РС да се одбрани.

Амерички представници показују толику ароганцију да било какав дијалог постаје бесмислен, јер полазиште да сте ви власник једне земље нема никаквог смисла. А тако се понашају.

Отежавајућа околност за Америку јесу проблеми у Федерацији Босне и Херцеговине која је створена Вашингтонским споразумом 1994. године, као фронт против Срба. Тај део БиХ уопште не функционише већ три године – Федерација од избора нема владу. И Хрвати су незадовољни својим статусом. Постоји сумња да Америка интензивира нападе на Републику Српску како би спречила политичко савезништво са Хрватима који траже темељне промене свог положаја и односа са муслиманима. А Америци је далеко важније сачувати Вашингтонски споразум, јер то је основа њене политике у БиХ. Република Српска већ је била створена и она није амерички изум, Америка је само у Дејтону признала њено постојање. Али, проблеми Федерације нису тема у јавности.

Стање јесте компликовано, али је ситуација поприлично јасна: Република Српска не жели да нестане и после искуства са Западом и високим представницима и разградње статуса тог ентитета одлучила је да заустави тај деструктивни процес и врати свој статус институционализован Уставом Босне и Херцеговине и Дејтонским споразумом. И ништа више. РС признаје територијални интегритет Босне и Херцеговине и њене спољне границе, као и оне центране институције предвиђене Уставом и Дејтоном. А све додатне у основи илегалне доградње и разградње Запада више не признаје.

Највећи део оних који се у америчкој администрацији баве такозваним Западним Балканом су остаци старе америчке балканске екипе чији је рад везан за ратове, насиље и санкције. Њихов садашњи ангажман личи на неко приватно друштво из сепареа, а њихова путовања и држање лекција локалним изабраним политичарима на приватну забаву зачињену „рекреативним политичким насиљем“. Они живе у уверењу да је БиХ њихово приватно власништво.

Да ли ће Американци успети? Мало је вероватно, јер оно што они траже је немогућа мисија. Игнорисање реалности и чињеница не може бити политика са резултатом. Али, криза и напетости ће потрајати.

 

Синиша Љепојевић је дугогодишњи колумниста Новог Стандарда. Ексклузивно за Нови Стандард.