КРАЉ МИЛУТИН И ЊЕГОВО ДОБА: ПОВОДОМ ЈЕДНОГ КОЛЕКТИВНОГ ЗАБОРАВА
УМЕСТО УВОДА
Да косовски Арбанаси имају Светог краља Милутина и да могу да прославе седам столећа од његовог упокојења, они би то чинили са највећом могућом помпом. Срби имају Светог краља Милутина, али се нису сетили да достојно обележе седам столећа од преласка у вечност једног од својих највећих владара. Чак су и Бугари озбиљније обележили овај значајни јубилеј. (1) А ми смо, како рече отац Јустин Поповић, заборавни као да нас је пркосни бог заборава створио по својој слици и прилици. Ни велике црквене свечаности, ни државног празновања, ни научних скупова посвећених ктитору Хиландара, Студенице, Грачанице, Љевишке и Бањске.
И тако то иде. Али, имамо дужност да се сећамо. Овај чланак је мали прилог у том правцу.
ОТАЦ ВЕЛИКОГ КРАЉА
Стефан Урош Први, син Првовенчанога као и Радослав и Владислав, крунисан је за „краља српског и поморског“ 1243. године. Настојао је да уреди своје земље и да их ослободи опасности од суседа: пре свега, од све моћнијег Никејског царства, које је границом стигло све до Скопске Црне Горе, а затим и од Дубровчана, који су били приморани да потпишу уговор – заклетву којом су се обавезали да неће нападати српске области и краљеве поданике, да ће редовно плаћати царину и измиривати дажбине, од којих је најважнији српски или светодмитарски доходак, исплаћиван увек у јесен, на дан Светог Димитрија Великомученика.
У време Уроша Првог, дубровачки надбискуп је од папе тражио да укине барску надбискупију, основану још у 11. веку, у чијој јурисдикцији су били Срби римокатолици и романизовани староседеоци с приморја. Када су папски изасланици стигли у Бар, народ их је дочекао узвицима: “Наш господин краљ Урош је наш папа“. Новој делегацији надбискупа дубровачког Урош Први је забранио да пређу српску државну границу, иако није био против својих поданика римокатоличке вере. Краљева супруга Јелена, од рода Анжујских, којом се оженио 1250. године, била је заштитница римокатолика у српском приморју.
Сукоби с Дубровником трајали су од 1252. до 1254. године. Дубровчани су покушали да с бугарским царем Михаилом Асеном склопе савез против Уроша Првог, али су били побеђени и опет су се обавезали да се држе својих свечаних обећања.
После смрти Михаила Асена, на престо Бугарске дошао је Константин Тих, који је склопио савез са Србијом. Ипак, сукоби између Никејског и Епирског царства су се настављали, а Урош Први је војно помагао Епирце. С друге стране, претила му је опасност од Мађара, који су владали Мачвом, облашћу око доњег тока реке Саве, где је господар био поримокатоличени руски кнез у служби Угара, Ростислав Михаилович.
Када је победа у рату за византијско наслеђе припала никејском цару Михаилу Палеологу, који је 1261. од Латина повратио Цариград, Урош је престао да се меша у унутрашње послове моћног суседа, и окренуо се Мађарској, ступајући у борбу са Белом Ростиславићем, сином Ростислава Михаиловича. Српски краљ је од Мађара поражен 1268, па је био приморан да ступи у вазалне односе са угарским двором, а свог сина, престолонаследника Драгутина, оженио је угарском принцезом Кателином. Мађари од тада стално подбуњују Драгутина против оца, очекујући да га њихов зет смени с власти.
Цар Византије, Михаило Осми Палеолог, покушао је да удоми своју ћерку, Ану, на двор Немањића, удајући је за другог Урошевог сина, Милутина, надајући се да ће Милутин преузети власт у Србији. Преговори су се отегли, али нису донели резултате. Да би избегао напад моћног Палеолога, Урош Први ступа у везу са Карлом Анжујским, краљем Јужне Италије и сродником своје жене, Јелене. Да би спречио савез Немањића и Анжујаца, Михаило Осми почиње да преговара с папом, и склапа унију у Лиону 1274. године, признајући га као поглавара хришћана Истока и Запада. Ова унија унеће додатни немир међу Византинце.
Урош Први био је у одличним односима са наследником Светог Саве на архиепископском престолу, Арсенијем Првим, који се, због немоћи, пред крај живота повукао с престола, препустивши га Сави Другом, четвртом сину Стефана Првовенчаног, који се у младости звао Предислав. Када се упокојио Сава Други, на архиепископски престо дошао је Данило, а затим Јоаникије, прво игуман хиландарски, а затим студенички, који се са Урошем Првим повукао у Захумље када је Драгутин с престола збацио свог оца.
Урош Први је сузбио све сепаратизме у српској земљи: синови његовог стрица, Вукана, Ђорђе, Стефан и Димитрије (потоњи монах Давид), као и потомци Мирослава, Немањиног брата, изгубили су моћ коју су имали њихови очеви, и били сведени на уобичајени племићки ранг.
Незадовољан савладарским положајем, млади краљ Драгутин напао је, скупа с Угарима, свог оца 1276. године у области Гацка, у данашњој Херцеговини, после чега се Урош повукао са власти, замонашио са именом Симеон и упокојио наредне године. Тело му је положено у његову задужбину, манастир Сопоћани.
За време Уроша Првог, почео је велики привредни успон Србије, у коју су стигли немачки рудари, звани Саси, у потрази за златном и сребрном рудом. Почели су експлоатацију сребра у руднику Брсково, код данашњег Мојковца у Црној Гори, а затим су отворени рудници Трепча, Ново Брдо, Рудник, итд. Отворени су рудници гвожђа, углавном у данашњем ивањичком крају. Србија је трговала пољопривредним производима који су извожени преко Котора и Дубровника. Краљ Урош Први почео је да кује и српски динар.
Византијским изасланицима, који су преговарали око удаје Палеологове ћерке Ане за Милутина, Урош Први је с поносом истицао патријархалност свог двора, на коме је и његова снаја, удата за Драгутина, Кателина, прела, као и да није супруга будућег краља. Византинци, у раскошној пратњи евнуха, били су разочарани животом српског двора, који им се учинио скроман и сиромашан.
МАЈКА ВЕЛИКОГ КРАЉА
Једна од најзначајнијих жена српског средњег века, Јелена, супруга Уроша Немањића, била је ћерка Карла Првог Анжујског, краља Сицилије и Напуља. Волели су је подједнако и Срби и Латини у Приморју; сазидала је низ задужбина, од којих је најважнији Градац, у близини Студенице, где њено тело и данас почива. Обновила је град Дриваст на приморју. Архиепископ Данило Други, у „Житију краљице Јелене“, за њу каже да је била „оштра речју, а блага по нарави, непорочна животом, а у заповедању кротка да обрати доброразумним речима, да теши нелицемерно и безболно/. . . / Великога и малога, богатога и сиромашнога, праведника и грешника, болеснога и здравога – свакога од њих једнако је поштовала и свакоме је дужну част одавала“. На свом двору, створила је неку врсту домаћичке школе, где су се девојке из сиромашних кућа училе везењу, ткању, шивењу. Добијале су одговарајуће васпитање и касније мираз за удају.
Пошто Драгутинов преврат није наишао на одобравање властеле и Цркве, и пошто се нико није слагао с тим да се Србија потчини Угарској, краљ Драгутин је, да би смањио напетости у држави, земљу поделио на три дела – један, мањи, дао је брату Милутину, највећи задржао за себе, а мајци је доделио Зету, Требиње и крајеве око Плава и Горњег Ибра. Јелена је овим областима владала скоро пуне три деценије.
КРАЉЕВ БРАТ
Драгутин је био мирољубив владар, који је, због брака са ћерком краља Стефана Петог, био у добрим односима са Мађарском, али и са византијским престолом у Цариграду, јер је ромејски престолонаследник Андроник био ожењен другом ћерком Стефановом. Године 1282, пао је у лову с коња и повредио ногу, што је схватио као Божју опомену због насилног свргавања оца са власти, па је сазвао државни сабор у Дежеви, где се одрекао престола у корист брата Милутина, с тим да Милутина наследи Драгутинов син Владислав. Остао је да влада северном Србијом. Од угарског краља добио је Мачву, Београд, Срем, Усору и Соли у Босни. Београд је тада први пут постао део српске државе.
Касније је заратио са Милутином, који је одбио да престо остави Драгутиновом сину. Претрпео је пораз, али је браћу измирио архиепископ Данило Други, који ће обојици написати житије. Пред крај живота се замонашио и узео име Теоктист. Упокојио се 1316. године, а власт у свом делу државе оставио сину Владиславу.
МИЛУТИН НА ПРЕСТОЛУ
Пошто је 1282. преузео власт, краљ Милутин је приступио савезу западних сила у Орвијету и кренуо да заузима српске земље које је држала Византија. У садејству са негдашњим византијским вазалом Котаницом, Милутин осваја области Горњег Вардара, Горњи и Доњи Полог код Тетова, Скопље, Овче Поље, Злетово и Пијанац. У исто време, против Византије ратују и бугарски цар Јован Тертер и севастократор Јован Тесалски. Византинци шаљу своје одреде према Липљану и Призрену, али се они даве у набујалом Дриму. Војске краљева Драгутина и Милутина освајају велике делове западне Македоније, и избијају на Егејско море. Нова граница између Срба и Византије успоставља се на линији Струмица – Охрид – Прилеп – Кроја. Цар Михаило Осми Палеолог креће у поход против Милутина, али умире. Његов син, Андроник Други, сахрањује га без почасти, зато што је примио унију са Римом. Унија ће саборно бити осуђена у Цариграду, а цркве у којима су унијати служили поново освештане.
Године 1282. или 1283, без дозволе за развод црквеног брака са првом супругом Јеленом, српском властелинком која му је родила сина Стефана (потоњег Дечанског) и ћерку Неду, краљ Милутин се оженио ћерком Јована Анђела, севастократора Тесалије, који је био његов главни политички и војни савезник. Настављајући да тражи савезнике и улазећи у династичке бракове, Милутин се жени ћерком угарског краља Стефана Петог, а затим ћерком бугарског цара Јована Тертера, Аном. Добија ћерку Зорицу и сина Константина. Од Мађара прима североисточну Босну и Београд.
НА УДАРУ КАНА НОГАЈА
Године 1285, Татари упадају у Србију и спаљују манастир Жичу.
Почетком последње деценије 13. века, бугарски цар Тертер, као вазал татарског кана Ногаја, бежи у Византију, а Ногај на бугарски престо доводи племића српског порекла, Смиљца. Драгутинова и Милутинова војска ратују по Браничеву, против куманских војвода Дрмана и Куделина, да би затим кумански племић Шишман ударио на Србију, спалио – поново – Жичу и стигао до Пећи, али је морао да се повуче. Краљ Милутин га туче у боју код Видина; затим постижу примирје, и он за Шишмановог сина удаје своју ћерку Неду. Пошто му кан Ногај због упада у Бугарску запрети ратом, Милутин се повлачи из Бугарске и татарском вођи као јемство шаље сина Стефана и неколико властелина, који у ропству остају седам година. После сукоба канова Токтаја и Ногаја око наслеђа у Златној хорди, Стефан бежи и враћа се у Србију.
Године 1298, умрла је законита Милутинова жена, Јелена, и он се жени византијском принцезом Симонидом. Следеће године, за наследника проглашава свог прворођеног сина Стефана, кога жени ћерком бугарског великаша Смиљца, Теодором. Стефан на управу добија Зету.
Почетком 13. века, средиште Српске цркве премешта се из Жиче, која је на сталном удару разних војски, у само средиште српске средњовековне државе, Пећ. Рудници сребра и злата на Косову и Метохији раде пуном паром, у долини Ибра подиже се тврђава Маглич, а и раскошни немањићки двор у Неродимљу.
БУРНА ВРЕМЕНА
Долази до грађанског рата између Драгутина и Милутина око права на наслеђе престола. Папин миљеник Шарл де Валоа, муж Катарине, наследнице Балдвина, латинског цара из доба окупације Византије, спрема рат против Милутина, па овај на све могуће дипломатске начине покушава да сукоб избегне, преговарајући и са Римом, тако да се папа понада да ће он примити унију, што Милутин 1307. године одлучно одбија. Када су папини легати дошли у Србију, српски краљ је рекао да не може да прими латинску веру због тога што се плаши мајке и брата, који се с тим не би сложили; то је, наравно, био само вешт изговор да се преговори окончају безболно.
Године 1314. умире Милутинова мајка Јелена. Његов син Владислав, подржан од угарског двора, креће у рат за престо, као и незаконити син српског владара, Константин. Мајка Симонидина, Ирина од Монферата, настоји да из Солуна обезбеди краљевску власт за једног од својих синова. Уплашен да ће му престо бити одузет, млади краљ Стефан (будући Дечански) наговорен од неке властеле, диже буну против оца. Побеђен, по очевом наређењу, бива ослепљен на Овчем пољу код Скопља, а затим заточен код Милутиновог таста, цара Андроника, на двору, као и у манастиру Сведржитеља – Пантократора у Константинопољу, где су с њим и синови му, Душан и Душица. Архиепископ пећки Никодим 1317. мири Милутина и Стефана. Четири године касније, чудесно исцељен, враћа се Стефан оцу у Србију.
Папе, које су се некад надале да ће им се Србија потчинити, виде да од тога нема ништа. Јован Двадесет Други 1319. позива католичко племство у Албанији, мађарског краља Карла Роберта и босанског бана Младена да устају против Милутина, кога папа у писму Карлу Роберту назива „perfidus shizmaticus et religionis christiane totaliter inimicus“ (то јест, “подли шизматик и потпуни непријатељ хришћанске религије“). Папа је желео да направи широку коалицију против српског владара, па се надао да ће му се у настојањима придружити немачки краљ Филип Лепи, као и владари Чешке и Пољске. Ипак, мађарска офанзива је пропала, па тако и идеја о крсташком рату против краља Србије.
ЗАДУЖБИНАР
Милутин, вероватно од срчаног удара, умире у дворцу у Неродимљу 1321. Сахрањен је у својој задужбини, манастиру Бањска, код данашње Косовске Митровице. Касније су му мошти пренете у Бугарску, где и данас почивају, у Софији, у храму Свете Недеље.
Краљ Милутин био је највећи задужбинар међу Немањићима. Постоји прича да је Богу обећао да ће за сваку годину своје владавине подићи по један храм. У Студеници је подигао тзв. Краљеву цркву, посвећену Светима Јоакиму и Ани. Изграђена је као мали храм скоро квадратне основе 1314. године, са изузетним фрескама. Изградио је и Грачаницу на Косову. Довршена је и живописана пре 1321. године. Храм има основу уписаног крста са пет кубета, а прављен је од наизменичних слојева камена и опеке. Фрескопис је одлично очуван; истичу се композиције из Христовог живота, као и портрети краља Милутина и његове супруге Симониде. Сликарство припада правцу тзв. „ренесансе Палеолога“. Ту је дата и лоза Немањића, представљена као лоза Јесејева. Милутинови преци насликани су у медаљонима од вреже, а приказани су Милутин, Симонида, Милутинов син Константин, при чему их све Христос благосиља. Нема лика Стефана Дечанског, па се претпоставља да је лоза рађена пре његовог повратка из изгнанства 1321. године. Краљ Милутин је задужбинар Богородице Љевишке у Призрену, једног од најлепших српских храмова. Он је био и обновитељ манастира Хиландара; из основа је пресаздао саборни храм, а подигао је и пирг на путу за Хиландар, ради одбране манастира од морских разбојника. Градио је и у иностранству: у Јерусалиму диже храм Светих Арханђела, у Солуну цркве Светог Николе и Светог Ђорђа, цркву, палате и странопријемницу с болницом у манастиру Продром у Цариграду. Архиепископ Данило за ту болницу вели да Милутин „многе веште лекаре нашавши даде им много злато и што им је на потребу, да непрестано надзиравају болеснике, лечећи их. “Као гробну цркву за своје почивање подигао је и манастир Бањску у близини Косовске Митровице.
Краљ Милутин иде ноћу, прерушен, и дели новац сиротињи; подиже не само храмове, него и болнице и сиротишта.
Његова душа била је, у складу са идеалима Немањића, жива Христом. То се најбоље види из повеља које је оставио. Да их прелистамо заједно.
ВЕРА КРАЉА МИЛУТИНА
Пишући повељу манстир Бањска, Свети краљ Милутин се опомињао Бога и поручивао потомцима:„Ја“, рече, ,,од Бога Оца изиђох и дођох у свет“(Јован 16, 28). Због тога, ,,нека засветли светлост ваша пред људима, те да угледају добра ваша дела и прославе Оца вашега који је на небесима“ (Матеј 5, 16). И опет: ,, Који љуби мене, љубиће њега Отац мој“ (Јован 14, 21), ,,и к њему ћемо доћи, и у њему ћемо се настанити“ (Јован 14, 23); ,,јер“, рече, ,,где сам ја, ту ће и слуга мој бити“ (Јован 12, 26)“/…/ И ово све што даровах, са Богом будући, тада краљ и самодржац свих српских земаља и поморских, Стефан Урош, и с братом ми Стефаном, овоме светом храму, или од овога дадох, или купих, или измолих, или замених, или у господина архиепископа или у кога било, које вазљуби Бог и подигне после мене да господари у отачаству нашем, или од синова наших, или од синоваца, или унучади, или праунучади наше, или било кога од рода нашег, или неким судом Божјим и од другога рода – томе предајем свети овај храм./…/ И овога молим, и опет молим, старе као оце, средовечне као браћу, младе као синове, да не буду злотвори ни разоритељи светога места овог, већ напротив, као градитељи и извршиоци, као што се и ми старасмо за живота нашег да недовршена и порушена здања црквена и прилоге светих мојих прародитеља, и родитеља, и рода нашег, саздам и испуним.“(2)
СМИРЕЊЕ ПРЕД БОГОМ
Из повеље Милутинове светогорском пиргу Хрусија види се колико је његово смирење било засновани на свести да, шта год човек учини, не може се додворити Богу, него треба да се пред Њим смирава до праха да би га Творац узнео на небеса:“Богородитељ Давид, зажелевши небеска насеља и будући у умилењу, Духом Светим вођен у стварању песама својих, клицаше:“Како су мили станови твоји, Господе над силама, Царе мој и Боже мој, и благо онима којим живе у домовима твојим. И птица нађе себи дом и грлица обрете себи гнездо, где ће сместити и хранити птиће своје, код олтара Твојих, мој Господе Сила, Царе мој и Боже мој. И благо онима који пребивају у дворовима твојим. Тако и ја смирени, уподобљавајући се пустинољубивој грлици, бејах рад да се огласим у свим долинама пустиње свом мишљу својом и благом посетом, како се и грлица, мада је нејачка, гукањем својим по шумама оглашава, да глас мој изађе по свој васељени, јер моја добра дела на земљи Бог не виде, нити ко други, јер не учиних добра не земљи. Слушајући од мог Спаситеља причу о некој удовици која са две лепте стече више од многих пребогатих, и ја грешни не падох у очајање, видевши свете своје прародитеље и родитеље како у Светој Гори приложише многе прилоге манастиру Свете Богородице, званоме Хиландар. По извољењу Оца Небескога, свете светлости, ја Урош краљ Стефан, син Уроша великога краља, сина Стефана, сина Немањиног, то јест Светог Симеона, ( примих ) дошавшег к мени јеромонаха Киријака са монасима хиландарским, који ми помену невоље њихове на мору, што им се десише од безбожних хурсара, које се изборојати не могу. Говораху ми смерно и молбено:“Саздај нам уточиште, јер нам је живот и на мору и од мора“. И ја их не пречух, и испуних све молбе њихове. И саградих им пирг и на њему храм Спасов и напуних га књигама и завесама и иконама и сасудима и достатком свих осталих потрепштина, да буде Богу на славословље, а њима на мир и утеху. И мене у молитвама својим да помињу, раба Божјег Стефана Уроша краља. Подиже се храм овај у дане благоверног цара кир Андроника и сина његовог кир Михаила, у време протоса Јоаникија и игумана хиландарског Киријака.“(2)
УСХОЂЕЊЕ КА БОГУ
Из Грачаничке повеље видимо и веру и смирење Милутиново, али и жељу за усхођењем на висину духовну, као и уздање у Богородицу:“Цар царева и Господ господара, светлост жива и неприступна што небесима управља и земљом царује и преисподњом господари, који животом и смрћу влада, узађе на Гору таворску, хотећи да покаже ученицима својим светлост божаствене славе своје. Постарајмо се и ми, од свих сиромашнији душом, и срцем, и умом, да достигнемо висину божаственог усхођења, не бисмо ли угледали славу Бога нашег, који усхтеде из превеликога својег милосрђа да помилује род људски, умртвљен грехом, те да га нађу они који Бога траже./…/ Стога и ја, од свих грешнији, Стефан краљ Урош Други, праунук светога господина Симеона, слуге Христа мојега и пречисте његове Матере, заступнице рода хришћанског, и ја вапијем: подигни ме из дубине греховне и просветли ми очи срдачне, пречиста Владичице!“(2)
ОБРАЋАЊЕ МАЈЦИ БОЖЈОЈ
Најдубље поштовање према Мајци Божјој види се из повеље манастиру Богородице Ратачке:“Коју похвалу, пречиста, да ти принесемо ми грешни и умиљени робови Твоји, шта да ти кажемо, обрадована, или којим похвалама да похвалимо Твоје непорочно девство пречиста Богородице, Дево Марија? Него, и ми грешни, уподобивши се гласу арханђела, недостојним устима Теби узвикујемо […]Стога и ја, раб Твој, Стефан Урош самодржавни краљ српски и поморски, по милости Твојој и по милости онога кога си без семена родила, сунца истинског, Христа Бога нашега, падам к пречистим ногама Твојим молећи за опрост грехова мојих: помилуј и заштити мене грешнога, који сам роб Твој вољом Твојом, са сином мојим Стефаном, и од свих непријатеља наших видљивих и невидљивих у области мојој (господству моме) коју (е) си ми Ти дала, чиста, заједно са сином својим, Богом нашим […]“(2)
МОЛИТВА СВЕТИМ АПОСТОЛИМА
У повељи лимским манастирима, Свети краљ Милутин се молитвено обраћа Светим апостолима Петру и Павлу, на чијој вери почива Црква:“ вером прибегавају; помилујте ме у оно време кад се небо савије и земља затрепери, и у тај страшни дан неће моћи да помогне својој деци ни деца својим родитељима, ни имање ономе ко га сабира ни богате области краљевства ми, већ се уздам у вас, велику власт коју вам је даровао Творац све твари. Вама истима умиљавајући се, молим и припадам преклонивши колена душе и срца, вама се умиљавам: примите моје клањање колена и дизање руку, пазите на ридање мог срца због грехова, не бих ли вашег милосрђа ради био без иједне нечистоте и порока греховног на себи.“(2)
КАРЕЈСКА ПОСНИЦА
Дајући повељу посници Светог Саве у Кареји, Свети краљ Милутин указује на своју љубав према Светом Сави, оцу Србије:“И драга постаде ми краљевству келија она, имена ради господина и оца мога светога Саве. И примих њу, и часног старца и јеромонаха кир Теодула, који је тада у њој живео […] И узех и ја келију ону и умирих житеље њене – да се не брину око набавке хране или одеће, него само у тиховању да живе, у посту и молитвама дан и ноћ, и да извршавају устав црквени који нам је дао свети господин и отац краљевства ми Сава, да би њиховим молитвама Бог према нама био милостив […].“(2)
О КУЛТУ СВЕТОГ КРАЉА
Бог је, по Свом необичном промислу, Светог краља Милутина даровао Бугарима. Сасвим је могуће да је то учинио јер га његов народ не би разумео, него би га свео на „женскароша“ ( иако су сви његови бракови били политички – династички, а Симонида је на српски двор дошла са осам година, али је у брачне односе ступила када је постала жена, а не као девојчица ). О култу Светог краља неколико речи:“Милутиново нетрулежно тело је прво донето у манастир Светог Кирила и Методија, који је одмах назван Свети краљ. Одатле су мошти пренесене у софијску ротонду Светог Ђорђа, утемељену још у античкој Сердици, а затим су премештене у Митрополијску цркву Свете Марине, где су чуване као највреднија реликвија. Почетком 18. века је седиште софијског митрополита, поглавара Бугарске православне цркве, премештено у Цркву Свете недеље, а са њим и мошти српског краља.
Од тада су оне изложене и чувају се с највећом пажњом, што подразумева да се сваке године пресвлаче у нову блиставу пурпурну одежду. Понекад се стаклени поклопац с кивота скида да верници могу да целивају његову леву шаку оковану сребром. Глава и десна рука, најмоћније реликвије, симболи Милутинове моћи и мудрости, у дугој и бурној историји његових моштију нестале су незнано куда. Наиме, још је краљев савременик и биограф архиепископ Данило Други забележио да су разбојници покушали да киднапују тело мртвог владара док је ношен у раскошној погребној поворци ка манастиру Бањска. Данило га је сахранио на тајну локацију у оквиру задужбине, али кад су после две године на том месту почела да се дешавају чуда, Свети краљ је откопан и указало се његово тело без и најмањег трага пропадања, како кажу житија. Чим се указала прилика, у смутним временима после пада српске деспотовине митрополит Силваније је узео његове свете мошти да их сачува и однео их је у Бугарску, која је била вазал Милутинове Србије.“(3)
Тамо и данас почивају и чудотворе.
МОЛИТВА У НАШЕ ДАНЕ
О, свети краљу Милутине, клекни пред Господа, ако смо достојни тога, и са сузама Га моли да се пронађемо, да васкрснемо из мртвих, јер крај је тако близу, и време је на измаку. Нека се и на нама покаже чудо Божије, као на покајаном разбојнику, који је свим бићем осетио Бога у умирућем Христу, и из дна душе завапио: Сети ме се Господе када дођеш у Царство Твоје. Нека се и ми као и он преумимо, замрзимо наш прошли грешни живот, и пођемо путем спасења, са дубоком и искреном надом да ћемо и ми чути речи Христове: Заиста ти кажем, данас ћеш бити са Мном у Рају! О, када би се тога удостојили, твојим светим молитвама, свети краљу Милутине, Небо би одјекивало од наше хвале Свемилостивом Богу, Који у Оцу и Сину и Светоме Духу вечно пребива. Амин.(4)
УПУТНИЦЕ:
2.https://nardus.mpn.gov.rs/bitstream/id/45928/Disertacija9339.pdf
3.http://zbornik.pf.uns.ac.rs/images/download/2008/2008-3/doi_10.5937_zrpfns42-0067.pdf
- https://www.molitvenik.in.rs/akatisti/akatisti_svetima/akatist_svetom_kralju_stefanu_milutinu.html
