Ненад Кецмановић: Да ли је Ескобар расплео босански чвор?

Још нисмо сазнали оно најзанимљивије. Шта се догађало иза сцене неколико дана и ноћи уочи сједнице Савјета безбједности УН о БиХ.

Термин је у журби помјеран да би професионалне дипломате, билатералци и мултилатералци стигли да припреме резолуцију коју ће амбасадори сталних чланица сутрадан у дискусији само дотјерати и озваничити. Очекивало се да ће Шмит шестомјесечним извјештајем политички сахранити Додика као „јединог кривца за стање у Босни на ивици обнове грађанског рата“.

Претходно му је Габријел Ескобар запријетио да ће, ако врати отете надлежности, „зарадити санкције и Српску довести у политичку изолацију и економски очај“. Још прије тога одлазећи Инцко повампирио је бонске надлежности и наметнуо закон о вербалном деликту.

Шмит је мимо легалне процедуре и узнос Русима и Кинезима проглашен за високог представника.

Уставни суд БиХ, уз помоћ контролног пакета странаца, Српској је одузео управљање шумама и земљиштем.

Никада се Српска и њен лидер нису нашли на тако координисаној и концентрисаној ватри Запада и никада, сразмјерно томе, бошњачка страна није била толико усхићена.

(Неочекивани) преокрет

А онда је услиједио преокрет који су бошњачки политичари и медији описали као тријумф злог Додика и злоћудне Русије. Америка, Британија и Француска, односно Русија и Кина, направиле су компромис: Шмит и ОХР су дословно отписани, а заузврат је продужен мандат ЕУФОР-а у БиХ.

Шта се то промијенило на америчкој страни од робусног „повратка незавршеним пословима у БиХ“ до уназад десетак дана?

Да ли се ради о пренапрегнутости суперсиле и, послије Авганистана, још једном повлачењу са споредног колосијека у Босни?

Да ли су Американци, пошто су се нашли у цајтноту око мандата ЕУФОР-а који је истицао 5. фебруара, по принципу мање штете жртвовали ОХР и Шмита да би задржали војно присуство у БиХ?

Да ли се ради о америчком прилагођавању новом односу снага у свијету у коме ће Вашингтон све више градити компромисе са Русијом и Кином?

Да ли су САД најзад процијениле да је пројекат изградње јединствене државе БиХ и босанске наднације промашена инвестиција?

Да ли је уз вјешту дипломатску подршку Русије и Кине ипак пресудио непопустљив став прије свега Српске, али и Србије?

На једној од недавних конференција за штампу у Београду, Додик је подсјетио да је његов својевремени покушај да референдумом врати једну отету ентитетску надлежност за правосуђе одгодила Кетрин Ештон доласком у Бањалуку са обећањем ће се то ријешити сарадњом РС и ЕУ, а онда од тога ништа није било. Вучић је пак рекао да Србија подржава Дејтонски споразум, да никоме неће уводити санкције и да ће границе Србије бити отворене.

Могло се дешифровати да ће Додик истрајати на одлуци да Скупштина РС поништи све отете надлежности и наметнуте законе који се косе са дејтонским уставом БиХ, а да Вучић неће спроводити казнене мјере против функционера РС које најављују САД и ЕУ. Приде, Дачић је сутрадан у Бањалуци додао: „Србија стоји иза Српске!“

Бошњачка хистерија

Послије сједнице СБ УН Сенад Авдић је на „Слободној Босни“ резигнирано сумирао: „Може ли се искључити сценариј по којем ће једног дана неко важан из свијета рећи за Вучића, Додика и Републику Српску: показали су више страсти, воље, знања да растуре Босну и Херцеговину него они који су, наводно, били задужени да им то не дозволе и да је сачувају цјеловитом…?“ (25. октобар).

Но, чему његово вајкање за цјеловитом БиХ када је Српска и не доводи питање? Треба ли по стоти пут поновити да Српска све чини да би рехабилитовала изворни Дејтонски споразум, а у њему јасно пише да је Република саставни дио БиХ?!

Неспоразум је у томе што је за Бошњаке Босна цјеловита само ако је државно централизована и национално унитаризована или, како они љепше кажу – јединствена. Али, такве нема у слову Дејтона, него у духу накнадних интервенција високих представника.

Харис Силајџић отишао је и корак даље. Гостовао је на ТВ Фејс (29. октобра) где смо видели узајамно јадање са водитељем Хаџифејзовићем што Америка и Европа не предузимају ништа енергичније да Србе дотјерају у суру него предлажу дијалог и компромисе. Пословично искључиви ратни екс-премијер БиХ диктира: „Хитно послати војску на границу са Србијом“.

Зашто ли сад тек то?

Српска намјерава да преузме своје уставне надлежности у складу са Дејтоном у оквиру својих ентитетских граница и нема никакве потребе да оружано нападне ФБиХ. Бошњачки политичари су, напротив, ти који спомињу да ће их оружјем спријечити.

Силајџић истиче и да се Србија највише наоружава у региону, иако још нико у Србији није исказао територијалне претензије на четири и по кантона са муслиманском већином у ФБиХ. Успут, на коју ли војску Силајџић рачуна да би бранила границу БиХ на Дрини? Деведесет одсто територије БиХ која граничи са Србијом покрива РС, а Оружане снаге БиХ чини и српска компонента. Елем, као да рачуна да ће Срби у Српској да бране БиХ од Срба из Србије!?

Неџад Латић, уредник Љиљана, у Босниа тајмсу скида све по списку и Бакиру Изетбеговићу и реису Кавазовићу, као двојици првих у Бошњака.

Бошњачка дијаспора лобира код сенатора у Конгресу САД. Баронеса Нерминка Хелић, поријеклом босанска муслиманка, агитује у Дому лордова УК.

Пар стотина сарајевских грађаниста који се окупљају на Зидићу у Великом парку протестују пред америчком амбасадом и ОХР-ом.

Хаџифејзовић на својој Фејс ТВ, прозива цијелу планету: „Дужни сте да помогнете Босни, дужни сте нам помогнете, дужни сте…“

Дежурне критичарке власти у РС Тања Топић (НВО Фридрих Еберт) и Свјетлана Ценић (сарајевски Дани) невољко признају да је Додик побиједио, али не и да се на томе може завршити.

Опсједнути Српском и Додиком и не примјећују да грађанска БиХ пада и у Федерацији увођењем другог изборног корпуса и да је Палмерова специјална мисија измјена изборног закона. И да ће му Шмит, кога су дочекали овацијама, у томе асистирати јер је остао без посла. Већ је изјавио да ипак није у реду да Бошњаци бирају хрватског представника, али да ће као бројнији добити компензацију на нижем нивоу представљања.

Осмех без маске

Не примјећују такође да је Ескобар ретерирао.

Прије сједнице СБ УН пријетио је Додику да ће „због његове непослушности Српска доспјети у „политичку изолацију и економски очај“.

Касније је изјавио да још увијек не одустаје од санкција.

Затим је рекао да би за БиХ било најбоље да функционише по белгијском моделу, а према том моделу и јесте прављен Устав БиХ.

Да би 8. новембра у сусрету са члановима Предсједништва БиХ саопштио нови став Вашингтона.

Криза је измишљена, санкције се не спомињу, сарајевски ћевапи су изврсни…

Комшићев и Џаферовић израз лица скривале су санитарне маске, Додик се осмјехивао без маске.

Али, најзад, због чега све то? Није ли природно да Српска функционише у складу са Уставом БиХ и да сваки народ бира свог представника? Чему толика медијска бука, толике полемике, толике приче о ратној опасности, о дестабилизацији региона, толико љутње на Србију и Хрватску, Русију и Кину, Америку и Европу, Палмера, Шмита, Ескобара и властите политичаре и муфтије?

Главнокомандујући ЕУФОР-а, аустријски генерал Плацер, који је сада једини инокосни представник протектората у БиХ, све је објаснио војнички кратко и јасно: безбједносна ситуација у БиХ је стабилна; војска по уставу припада ентитетима; међународна заједница нема законског основа да спријечи Српску да је врати; ЕУФОР може да функционише и без ОХР-а.

Бошњаци, истина, сматрају да формирање хрватске изборне јединице значи корак ка трећем ентитету, а враћање Српској ентитетских надлежности значи корак ка њеном одласку.

Може да буде, ал’ не мора да значи.

Међутим, да јединствена грађанска БиХ управо значи бошњачку доминацију увјерили су се Срби још на референдуму 1992, а Хрвати избором Комшића већ три пута. Када би хладне главе мало размислили, Бошњаци би схватили да ће Народна скупштина Српске до краја мјесеца вратити отете надлежности, али да Српска неће отићи из Босне, ако ништа – због тога да би Косово остало у Србији.

Нису то босански Срби и Србијанци, него све сами Срби – један народ који има јединствен национални интерес.