Протекле недеље у фокусу рубрика из спољне политике убедљиво су доминирале вести о Пољској. Европски суд правде донео је одлуку да се ова држава казни с милион евра глобе дневно јер није поступила по његовом претходном налогу из јуна месеца. Тада је, наиме, наређено да се механизам тзв. дисциплинског већа Уставног суда Пољске не примењује док сам ЕСП не донесе коначну пресуду о том питању. Премијер Пољске обећао је да ће то бити учињено, али не и када и до данас не постоји назнака да би администрација то могла да учини. Штавише, Уставни суд Пољске изјаснио се да то не треба ни да се чини и изашао са ставом да одлуке европских институција и комунитарног права које су у супротности с Уставом те земље нису за њих валидне.

Но, за Европски парламент досадашње деловање бриселских институција према Пољској, и посебно Комисије, оцењено је као неприхватљиво благо те је овај дом донео одлуку да тужи саму Комисију зато што није одлучније покренула механизме из члана седам Уговора о Европској унији, који укључују и санкције, укидање гласачких права, па и претњу избацивањем.

Пољска је тако на листи на Западу омражених „ауторитарних режима” чак потиснула и „озлоглашену” Орбанову Мађарску. Како се, наиме, десило да држава, која је од Гдањска осамдесете и покрета Солидарност била симбол борбе против тоталитарних режима, данас постане страшило које утемељује све оне вредности и принципе које западни мејнстрим истински мрзи и гледа да сузбије на сваки начин? Ту, чини се, и лежи основни спор. Поменути члан седам упућује на кршење члана два истог уговора, у коме се начелно постављају вредности на којима је унија заснована.

Познато је, наиме, да још од почетка деведесетих постоји тенденција да се ЕУ приказује као заједница вредности. Но, већинска Пољска, Мађарска, као и добар део Источне Европе, знатно другачије посматра и тумачи вредности које су тамо пописане. Док нпр. поштовање људског достојанства за већину Пољака симболизује забрану абортуса као убиства, за Брисел то подразумева управо промоцију абортуса као наводног неотуђивог права сваке жене. За Пољаке је демократија право да суверено одлучују о томе коме ће дати држављанство и право на боравак и азил у својој земљи, а за Брисел то значи све веће смањивање права држава и националних парламената да одлучују о било чему, и све веће наметање одлука пре свега преко Европског суда правде. Пољаци права мањина схватају у складу с изворним значењем, где се пре свега говорило о заштити етничких или верских мањина, а за Брисел су ЛГБТ права данас важнија од било чега.

Члан седам је врло сложен и опасан механизам, који на крају захтева и пуну сагласност у Европском савету као највишем телу уније. Стога се све до сада избегавало да се по њему поступа. Мађарска и Пољска су се међусобно штитиле у савету од претњи и користиле чињеницу да без њих не може да се изгласа буџет и донесу и неке друге суштинске одлуке без којих унија запада у парализу. Још 2014. развијен је механизам надгледања, упозорења и санкционисања који Комисија покреће самостално, пре него што се укључи члан седам и до сада је управо он и коришћен.

Из перспективе функционисања Уније, можда је још важнија одлука Уставног суда Пољске да се игнорише одлука Европског суда правде јер укључује тврдњу да оно што није у складу с Уставом државе није обавезујуће. Док се полако отвара и спор о надлежности ова два суда, бриселски аналитичари приљежно заобилазе чињеницу да Пољска у томе има једног још озбиљнијег претходника, Уставни суд Немачке. Ова институција је у три наврата, почевши од 1993. до 2010, донела неколико пресуда у којима је афирмисала сличан став, да комунитарно право и одлуке Уније важе искључиво на основу надлежности које су пренете, делегиране, а које суштински остају на нивоу државе, те је у том смислу Карлсруе важнији од Луксембурга.

Колико год се овај спор преносио на поље правне борбе, суштински га сви посматрају као вредносни и пре свега политички. Након склањања Бабиша с власти и сузбијања радикалне деснице у западноевропским земљама, на Мађарску и Пољску гледа се као на озбиљан политички проблем који пре свега настоје да реше политичким средствима. Запад је у Мађарској директно умешан у изборни процес и страховито много је урађено да се обједини опозиција која спаја све од зелених до по антисемитизму познатог Јобика. Орбана први пут од 2010. очекује озбиљна борба и у многим западним престоницама отвориће се шампањац ако дође до смене власти. Сличан сценарио припрема се за Пољску 2023.

Како год се све ово завршило, вредносни јаз између Источне и Западне Европе све је дубљи. Парадоксално, упркос наслеђеним историјским нетрпељивостима, Пољацима је данас у вредносном смислу далеко ближа Москва него Брисел.

Аутор Миша Ђурковић

Насловна фотографија: Reuters/Kacper Pempel

Извор Политика, 07. новембар 2021.