ВЛАДИМИР ДИМИТРИЈЕВИЋ: СРБИ И ЗАПАДНИ СЛОВЕНИ КРОЗ ИСТОРИЈУ И ДАНАС (ИЗ ЧАСОПИСА „ГЕОПОЛИТИКА“)

КО СУ СЛОВЕНИ

Словени су они који „слове“, који говоре, а Немци су „неми“. Сви древни народи су тако сматрали: ко говори нашим језиком, наш је; ко не говори нашим језиком, не говори уопште. Тако је било и код старих Грка: „Јелини“ су „светлоумни“, а „варварос“ је онај који не уме да прича. Порекло велике индоевропске групе народа који се зову Словени није сасвим јасно: постоје многобројне теорије, од тога да су сви са Дунава и балканских простора, преко мишљења да потичу из индоиранске колевке, из новгородске области, са простора који се пружао од Висле до Балтика, са Карпата, итд. Било како било, јасно је да су словенски народи истог порекла, и да, иако раздвојени по конфесијама ( православни, римокатолици, протестанти), имају много заједничких особина. Наша тема, међутим, неће бити порекло Словена, него везе Срба са Западним Словенима од Средњег века до данас. Какви су били некад и какви су данас наши контакти са браћом од које смо географски и историјом удаљени, иако смо свесни да смо сродници?

ЧЕСИ И СРБИ КРОЗ ВЕКОВЕ

СРЕДЊИ ВЕК

У Средњем веку, Марија, ћерка великог жупана Уроша Првог, који је владао пре Немањића, удала се за кнеза југозапдне Моравске Конрада Другог из Знојма. На свадби Пшемисла Отокара Другог, који се оженио унуком Беле Четвртог и ћерком Ростислава Галицијског, био је краљ Урош Први, син Стефана Првовенчаног. Коњица Вука Бранковића учествовала је на страни Матије Корвина у рату против чешког вође Јиржија из Подјебарда, а „Раци“ (Бранковићеви Срби) су, због суровости, остали у лошој успомени. Чеси, плаћеници Алберта Хабзбуршког, учествовали су, 1439-1140, у рату против Турака на српским територијама. Шлески ратови и Седмогодишњи рат у 18. веку довели су Србе на чешку територију, опет на страни Хабзбурга.
А онда је почела епоха националних препорода.

ИЗ 19. СТОЛЕЋА: ПРВИ СВЕСЛОВЕНСКИ КОНГРЕС КАО НАДА

Прве чешке новине, „Крамерјусове“, 1791. с радошћу пишу о српском језику као илирском, који је „равноправан са осталим словенским језицима“, а 1807. јављају да је Доситеј основао Велику школу у Београду. Вацлав Ханка десет година касније преводи српске народне песме из Вукове „Пјеснарице“ и објављује их на чешком. Караџић се познавао са великанима чешке науке: Ханком, Добровским, Јунгманом и Челаковским, а на њега је утицао и знаменити Словак, Павел Јозеф Шафарик. Шафарик је 1837. писао о Вуковој књизи „Црна Гора и Црногорци“.
Половина деветнаестог века довела је и до Првог свесловенског конгреса. То је био скуп свих представника словенских народа на територији Хабзбуршке монархије, који је Франтишек Палацки организовао 1848. у Прагу. Сам Палацки је покушавао да Хабзбурге увери како би панславизам који би владајућа династија подржала у аустроугарском царству спречио утицај Русије на Западне и Јужне Словене. На скупу су тражена једнака права за Словене под влашћу Беча, којима би се они изједначили са Германима и Мађарима. Скуп је био последица револуционарних немира у Паризу, као и одјек сабрања немачких патриота у Франкфурту, који су тражили уједињење, али не под влашћу Беча. Побуна се ширила Аустријом, дошло је до сукоба у главном граду Хабзбуршке монархије, а кнез Метерних је уклоњен. Скуп у Прагу је дао предлог да се сви Словени врате старословенском као свом књижевном језику. Тада је настала химна „Хеј, Словени“, а сви Словени су имали своју верзију – препев текста. Срби су је овако препевали: “Језик нама Господ даде силан громовит, нико не сме ово благо нама уграбит`. Хеј, Словени, јоште живи реч наших дедова…” Конгрес ипак није успео у својим намерама. Кнез Алфред Видишгрец насрнуо је на Праг, бомбардовао га и увео војну диктатуру, па су се словенске наде срушиле.

ОД ГАРАШАНИНА ДО БАЛКАНСКИХ РАТОВА

Чех Франтишек (Фрањо) Зах био је веза Илији Гарашанину са Адамом Чарторијским приликом настајања „Начертанија“. Он је био у војној служби Србије за време уставобранитеља, док га, по повратку кнеза Милоша, нису протерали, да би се 1860. вратио и наставио свој рад за Српство. Генерал Зах је основао нашу војну школу и био први начелник Генералштаба српске војске. Чеси су, у доба великог буђења националних нада, сарађивали и са Уједињеном омладином српском, а њихови добровољци су учествовали у Херцеговачком устанку 1875. године. Унук Павла Шафарика и син Јозефа Јиречека, Константин, написао је „Историју Срба“.

Многи су долазили у слободну Србију да би тамо почињали нови живот. Први трајно насељени Чех био је доктор Мајнерт. У Србију је дошао 1836, иако је у то време земљом харала колера, а потом и куга коју је успешно сузбио. Доктор Мајнерт је био први начелник санитета у Крагујевцу, а умро је у Београду 1858. Капетан-Мишино здање, данас седиште Ректората Универзитета у Београду, дело је чешког архитекте Јана Неволеа. Породица Бајлони је такође оставила светао траг у Београду. Индустријалац Фридрих Фиала је у Крагујевцу 1880. подигао прву српску фабрику коже. Чеси су били и носиоци соколских идеја и соколског покрета, значајне појаве словенске узајамности. Били су лепо примљени у Србији и називани српском браћом. Њихове елите су са великим симпатијама пратиле борбу Срба за слободу на целом простору Балкана. Тако је Јозеф Холечек у Прагу 1901. објавио књигу „Босна и Херцеговина под окупацијом“. Мирослав Квапил истиче:“Реакција чешке штампе на балканске ратове имала је манифестациони карактер – узбуђење и одушевљење за Србију било је опште. Већина новина чији су се тиражи преко ноћи удвостручили одмах је послала на лице места своје дописнике. У Србију и Црну Гору упућене су своје лекарске екипе, пољске болнице и санитетски материјал“.

Најзначајни представник чешке „елитне“ србофилије био је Томаш Гариг Масарик.

МАСАРИК И СРБИ Творац Чехословачке, правник, државник, мислилац, и хуманиста, Масарик је од самих почетака свог рада суштински био везан за српски народ. О њему је упутан оглед написао Милош Ковић, на који се сада и позивамо. Масарикове идеје о јединству Срба и Хрвата утицаће на стварање Хрватско-српске коалиције, која ће већ 1906. доћи на власт у Хрватској. Њихов утицај биће приметан и унутар омладинског покрета из кога ће израсти Млада Босна. Масарик је присуствовао Загребачком велеиздајничком процесу против Срба (1909), оптужених за завереничко деловање против Аустро-Угарске, и обавештавао европску јавност о судском прогону над оптуженима. За време Фридјунговог процеса (1909), када су званичници загребачке Хрватскосрпске коалиције тужили аустријског историчара Хајнриха Фридјунга због његових тврдњи да су радили за Србију, Масарик је имао кључну улогу на процесу, јер је доказао да су документи на које се Фридјунг позивао били фалсификати. У време „Албанске кризе” 1912, када је Аустро-Угарска тражила повод за напад на Србију, Масарик је покушавао да, незваничним посредовањем, допринесе смањивању напетости између две државе. И после ратног сукоба Србије и Бугарске 1913. године, трудио се да помогне у покушајима измирења.

МАСАРИК У ПРВОМ СВЕТСКОМ РАТУ

У Првом светском рату, Масарик и Срби удружили су снаге у борби за стварање чехословачке и југословенске државе. Масарик је почео да одустаје од реформе Хабзбуршке монархије, да би 1914. прихватио уверење Срба, по коме она мора да буде разорена. Пошто је одбегао из Аустро-Угарске, имао је српски пасош и подршку наше дипломатије. Иако је настојао да буде неутралан, Хрвати и Словенци су га оптуживали да је стајао на страни Срба и, у територијалним споровима поводом Далмације и Истре, на страни Италијана. Као председник Чехословачке, Масарик ће бити одан Југославији и краљу Александру Карађорђевићу. Две државе су, заједно са Румунијом, формирале Малу Антанту, која је имала циљ да зауздава амбиције Немачке и њених савезника, поражених у Првом светском рату.

МАСАРИК И СРПСКО ЈУНАШТВО

Масарик је волео наш народ. Приликом боравка у Србији 1910. године, када је, како је говорио, „хтео да проучи дух српског народа”, одсео је код Јеремије Недића из Теочина код Горњег Милановца. Побратимили су се, па је Масарик, као председник Чехословачке, у Прагу за Недића приредио свечану вечеру. Он је често говорио о снажном утиску који је на њега оставило сведочење Милана Прибићевића, о томе како су 1912. године, његови „сељачки војници”, у побожној тишини, „да не би прекинули вечити сан својих јуначких предака”, крстећи се, гологлави, у сузама, ступили на Косово поље. „Колико је немачких професора, који данас бесне против Србије, вредно само једне сузе ових неписмених сељака?” питао је Масарик слушаоце на свом приступном предавању у лондонском Кингс Колеџу.

ВЛАДИКА НИКОЛАЈ И МАСАРИК

У младости, јеромонах Николај Велимировић је веровао у заједничку будућност свих Словена. У излагању „Религиозни дух Словена“, он истиче да Словенима никад нису били потребни велики, него свети људи, и као примере словенских хришћана који могу бити узор свима наводи чешког проповедника Јана Хуса, пољске писце Адама Мицкјевича и Хенрика Сјенкјевича, чији је роман Qуо вадис изазвао веће поштовање за личност Христа него римокатолички катихизис, словеначког проповедника на народном језику, Приможа Трубара, далматинске попове – глагољаше, као и бискупа Јосипа Јураја Штросмајера. Врхунац Велимировићевог словенског месијанизма био је његов текст „Сан о словенској религији“, у коме је свим Словенима поручио да су они широки океан који морају стремити дубини. Треба бити широк и дубок као небо. Оно што продубљује душу није ни наука, ни уметност, то је религија. Будућа словенска религија мора бити прожета светлошћу, саборношћу и апостолскошћу. Светлост треба да обасја науку, уметност и економију. Словени ће створити саборну религију, која ће уједињавати, а не разједињавати. Гордост је хришћанство изделила на многе цркве, које нису „јединоспасавајуће“ него „полуспасавајуће“. Зато им је поручивао:„Ви ћете сабрати браћу разједињену својом саборном религијом. Ви ћете избрисати границе међу људима, међу народима и расама, међу верама и философијама. Свачија вера наћи ће један тон на вашој харфи, и у свачију веру ви ћете унети по један звучан и дубок тон. Ваша религија треба да буде палата, под коју се може склонити и богат и убог, и философ и скудоуман. Ваша религија мора бити широка, да би сва племена земна могла наћи у њој најбоље своје духовно добро, и мора бити дубока, да би она могла запојити и најжедније душе, па ипак да не пресуши.“ Потребно је, каже Николај у „Сну о словенској религији“, и ново апостолство, које ће и Западу и целом свету доћи са Истока. Родиће се нова уметност, нова наука, нови брак и породични живот. Омладина ће бити избављена од песимизма, и стаће на нови пут ка Смислу.
МАСАРИК О ЧЕШКОМ ПРЕПОРОДУ

Масарик, пријатељ младог Николаја, својевремено је тврдио да је за препород Чеха кључна верска обнова, заснована на протестантском наслеђу Јана Хуса, Јана Жишке, Петра Хелчицког, Јана Коменског, Франтишека Палацког, као и Словака Јана Колара и Павла Јосифа Шафарика. Чешка је изгубила слободу кад су Хабзбурзи са племством и Ватиканом поразили религиозну самобитност Масариковог народа после битке на Белој Гори 1620. године. Пошто су Јан Хус и Чешка браћа, као словенски протестанти, створили основу чешке народне свести, носилац народног препорода може да буде обновљена, национална, чешка црква, сматрао је Масарик. За њега је Христос, а не Цезар, смисао чешке историје и демократије. Он је говорио:„Хус и Жишка за нас су пример да живот без истине и без убеђења које њиме читавим управља нема вредности; Хелчицки и Братство уче да је рђав живот који је заснован на насиљу државном и црквеном; Коменски нам је показао пут ка јасноћи, свеопштој мудрости и човечности: у духу тих народних учитеља морамо да наставимо и да њихову зубљу предамо будућим поколењима“. Истицао је:“Однос вере према политици и према практичном животу уопште схватам по оној заповести да најпре тражимо Царство Божје и његову правду – и све потребно биће нам дато; човек и народ с верским убеђењем, народ са чврстом вољом да оствари своје идеале, увек ће постићи своје. То је моје животно искуство, то је поука коју сам црпео из историје нашег народа и из историје свих народа”.
Очито је да је свесловенски покрет почетком двадесетог века био заснован на идејама религиозног хуманизма.

ЧЕСИ И СРБИ ДАНАС

У Чехословачку, која се, после Другог светског рата, обрела у Варшавском пакту, многи наши људи су ишли да студирају, пре свега знања и вештине везане за филмску уметност. У Прагу су се школовали, између осталих, и Горан Паскаљевић, и Горан Марковић, и Емир Кустурица.
У Србији, због историјских околности, данас има мало Чеха – њих око две хиљаде. Па ипак, чешки народ и даље памти своју узајамност са Србима. Иако је чешка држава признала „независност“ НАТО Косова, председници Чешке, Вацлав Клаус ( упокојио се 2013. године ) и Милош Земан су одбили да иду тим правцем. Ниједан од њих није именовао амбасадоре на Косову, нити прихватио долазак представника косовских Албанаца у Праг. Борац за истину о Косову и Метохији, Вацлав Дворжак, истиче:“Чешко признање независности Косова резултат је подмуклог мешетарења појединих политичара, у првом реду Карела Шварценберга, у то време министра спољних послова који је игнорисао препоруку чешког парламента да влада не повлачи овакав потез.“ Дворжак наглашава:“Паралела чешких Судета са српским Косовом је сасвим јасна. Чеси имају историјско искуство. Када је под притиском из Француске, Енглеске, Италије и Немачке потписан Минхенски споразум, Хитлер је отео део Чешке крајине а чешко становништво протерао из пограничног дела. Чеси су имали среће да су се након рата победничке силе сложиле да чешки Немци буду протерани у Немачку. Тек пола милиона антифашиста добило је могућност останка у Чешкој Републици. Такво решење би многи Чеси које познајем пожелели Србији, њеном Косову и Метохији.“
Чешка народна свест добро памти Хитлетра. Зато је против „независног Косова“.

СВЕДОЧЕЊЕ РАЈКА ДОЛЕЧЕКА

Велики борац за узајамност Прага и Београда, Рајко Долечек, човек српско – чешке крви, за живота је стално радио да би посведочио истину о Србима. Подржавао је и генерала Ратка Младића, изведеног пред Хашки трибунал, и подсећао на његове речи: „Ја сам трећа генерација Срба, која није упознала своје очеве, пошто су они погинули, кад су им синови били још мали…“ Долечек је увек истицао:“За званични Запад, за САД, Европску унију, за НАТО кривци су просто људи, који су онемогућили геноцид над Србима, који нису дозволили, да се од криваца направе жртве, који су им покварили ову историјски прљаву игру. Народ познаје своје хероје, који су га у смртној опасности спасли. Сада је само потребно, да се казне стварни кривци, стварни ратни криминалци, па били то Албанци, Муслимани, Срби или Хрвати. Али томе садашњи Трибунал у Хагу није дорастао, пошто је скроз једностран, пошто га сада плаћају и искоришћавају за своје циљеве они којима није стало до истине.“
И чешки и словачки навијачи на утакмицама носе транспаренте на којима пише да је Косово – Србија.

СЛОВАЦИ И СРБИ

СРЕДЊОВЕКОВНИ ДОДИРИ Српски шајкаши су се у Горњој Земљи, данашњој Словачкој, појавили за време Стефана, краља Угарске, још у 11. веку, а Бела Четврти им је, за заслуге у борби против Фридриха Аустријског, у 13. веку даровао повластице. Матија Корвин је организовао српске шајкаше за борбу против Турака по начелима породичне задруге. Милош Белмужевић, српски племић из Зете ( 15. век ), после пада тврђаве Медун, боравка у Сребреници и Јагодини, отишао је у Горњу Земљу. Дмитар Јакшић се у војсци Матије Корвина истакао у боју против Пољака 1474. године, па је и он имао поседе у Горњој Земљи. Војничком славом су се, у 16. веку, овенчали Радич Божић, војвода Дели Марко, племићи Овчаревићи. Радослав Челник, војвода славног српског вође, цара Јована Ненада, прелази у службу хабзбуршког цара Фердинанда, и добија поседе у Горњој Земљи, у близини Тренчина.
Велику славу је стекао војвода Павле Бакић, борећи се против Турака. Бранио је Беч 1529. године, и добио титулу „Узвишени“, па је на својим поседима у Горњој Земљи населио многе Србе. У кањону Трнавке, у Малим Карпатима, имао је замак Оштри Камен, звани „Орловско гнездо“. Године 1537. добио је титулу деспота, и погинуо ратујући против Турака у Славонији. Српски шајкаши су бранили границе од Ђура и Коморана у Словачкој до Драве, Муре и Саве.

СЛАВНИ ГРАД КОМОРАН

Средиште шајкаша у Горњој Земљи био је Коморан, који Турци никад нису заузели, чак и кад су, 1594, освојили све тврђаве на Дунаву. Коморан је одбранио српски јунак Вук Станчић. Срби из Коморана били су богати и способни људи, који су имали изванредно организовану црквену општину. Јакоб Толи, аустријски путописац, у 17. веку бележи:“Овде живи народ као што га нигде нисам видео. Сваки је весео, расположен и срећан. Човек би помислио да је овде сваки дан светковина и вечита свадба. А свему је узрок што велика гомила војника, и множина чиновника, живи на плодној земљи у изобиљу и великом благостању.“ Коморански Срби су најорганизованије дочекали Велику сеобу свог народа са турских територија 1690. године. Коморанци – велики јунак Јован Монастерлија и учени Адам Фелдварија – били су најважнији сатрудници патријарха Арсенија Чарнојевића приликом тражења привилегија од цара Леополда. Сеобни Срби су у Словачкој, између Мораве и Трнаве, имали, између осталих, насеља: Осријеж, Буково, Бановце, Борски Микулаш, Борски Петер, Куклов, Моравски Јан, Бохдановце. У Коморану је проповедао славни рачански калуђер, Гаврил Стефановић Венцловић.

ПОЖУН – БРАТИСЛАВА, СРПСКО УЧИЛИШТЕ

Током 18. и 19. веку у словачким училиштима било је преко две хиљаде српских ђака и студената. Историчар Љубивој Церовић истиче:“Опредељење Срба за школовање у Словачкој било је резултат уверења да ће међу словачким протестантима наћи савезнике у борби против католицизма и унијатства“.
Словачки просветитељи, попут Матеја Бела, Јана Томке Спаског и Јозефа Бенцлера имали су снажан утицај на Србе. Павел Јозеф Шафарик, извесно време директор гимназије у Новом Саду, незаобилазна је личност српског културног препорода. Људевит Штур и Јан Колар, проповедници свесловенске узајамности, такође су имали уплив на српске интелектуалце. Велики број значајних Срба, од историчара и дипломате Павла Јулинца, преко архимандрита Јована Рајића, Доситеја Обрадовића и Теодора Јанковића Миријевског, све до Димитрија Давидовића, Змаја и Светозара Милетића, учили су у Словачкој. Године 1838, српски студенти су у Пожуну (будућој Братислави) основали Друштво и књижницу српску, која је имала значајну улогу у нашем културном самоодређењу.

СЛОВАЦИ У НАС

Словаци су се на територију данашње Војводине доселили крајем 18. века, и у 19. столећу сарађивали су са Србима у борби против германизације и мађаризације. Они су 1863. основали Матицу словачку, коју је Коломан Тиса, угарски министар спољних послова, укинуо 1875. године, отевши имовину ове значајне установе, која је гостопримство пружала и осталим Словенима. Када је у Будимпешти, 10. августа 1895. године, одржан Конгрес народности, створен је савез Срба, Румуна и Словака за одбрану националног идентитета, а њихови представници били су Михаило Полит – Десанчић, Георге Поп де Басешти и Павел Мудроњ. Тражене су и националне аутономије. Млади интелектуалци сва три народа у Паризу су 1896. године одржали скуп који је указао на мађарско угњетавање; скуп је изазвао велику пажњу француске јавности и огорчење Пеште.

Приликом стварања Краљевине Срба, Хрвата и Словенаца, Словачка национална странка, на чијем челу је био Људовит Мичатек, окупила је бачке и банатске Словаке на велики скуп 10. новембра 1918. у Новом Саду. Поздрављен је настанак Чехословачке, али је подржан и настанак Краљевине СХС:“Бачки Словаци и у име сремских словачких општина, поздрављамо новосадски Српски народни одбор, и потврђујемо, да се са радошћу придружејемо на основу Вилсоновог права народа на самоопредељење браћи Србима и желимо им помоћи у свим њиховим праведним настојањима. У овом братском загрљају надамо се да ћемо наћи ојачање боље и срећније будућности свог словачког народа“.
Како је било, тако је и остало.

СРБИ И СЛОВАЦИ ДАНАС

И после Другог светског рата сарадња Срба и Словака се наставила…Словаци, њих око 53 хиљаде, имају своју Евангелистичку цркву, Матицу словачку, Словачко позориште, Словачку телевизију и радио, Словачке народне свечаности, свој Национални савет и статус националне мањине. Село Ковачица и њени сликари наивици су постали део културне баштине Србије. Историчар др Небојша Кузмановић истиче:“Како је српска војска од 16. века бранила словачке земље од Турака, а потом од Мађара, а у 19. веку залагала се за самосталност Словачке и њено уједињење са Словенима у оквиру пансловенског покрета, тако је и Словачка бранила интересе Србије приликом напада НАТО 1999. године и приликом отцепљења Косова.“ Јан Јанкович, слависта из Братиславе, аутор низа књига о српској књижевности, наглашава:“У 19. веку у Братиславском лицеју школовани су велики српски просветитељи Вук Караџић, Доситеј Обрадовић, Ђура Даничић, Светозар Милетић и многи други интелектуалци, који су ударили темеље модрене српске културе. И током Другог светског рата многи ваши људи борили су се са Словацима за ослобођење њихове земље. Као браћа, Словаци политички бране Србе од американизације, али и од албанизације Косова и Метохије. Србија подржава независну политику Словачке. Ми Словаци и Срби се заједно боримо за демократска права малих држава и народа у великој Европи. Када је Словачка била слаба једно су јој Срби помагали. Када се Србија нашла у невољи ми смо помогли Србима. Због тог несебичног пријатељства ми у Словачкој имамо обичај да за Словаке и Србе кажемо да су то два народа, а једно братско срце.“ Словаци и Срби заједно су у Словачкој 1999. године протестовали против НАТО бомбардовања српског народа, а 2013. године организовали су и демонстрације против албанских националиста. У Словачкој се редовно организују изложбе о страдањима српског народа, о Николи Тесли, конференције о српско-словачким односима и Дани српске културе, које реализује Удружење Срба у Словачкој. Одличне односе Словачке и Србије потврдили су и Томислав Николић, председник Србије и Иван Гашпарович, председник Словачке до 2014, кога је Николић приликом посете Братисави одликовао Орденом Републике Србије за заслуге у развијању и учвршћивању мирољубиве сарадње и пријатељских односа између две земље.

ИВАН ГАШАПРОВИЧ О КОСОВУ

У интервјуу датом „Геополитици“, Гашпарович је својевремено истакао:“Словачка се придржава строгих стандарда међународног права, јер само такво правно окружење је гаранција права и суверенитета сваке земље. На темељима поштовања закона и споразумевања настала је и Република Словачка. Зато од самог почетка имамо принципијелан став о једнострано проглашеној независности Косова. Ова позиција се не мора допадати многим нашим партнерима, али је они поштују, као што је поштују и саме стране у спору. Свакако би било лакше када би међу савезницима било могуће постићи консензус и заједнички став по сваком питању. Обично нам то унутар ЕУ и НАТО-а и успева. Међутим, у овом конкретном случају, наш став је ствар принципа, и наши партнери нам не намећу своје ставове. Своју улогу у свему томе игра и веома раширено мишљење о нашој посвећености балканским проблемима и стручности коју по том питању поседујемо, што је и гаранција да водимо рационалну и разумну политику. Будућност Косова, као и будућност сличних незавршених спорова, видим у правно прихватљивом решењу, решењу заснованом на поштовању међународног права. Само такво решење даје могућност дугорочне одрживости и стабилности, као резултат добровољног консензуса и компромиса свих заинтересованих страна. Мислим да постоји неколико разлога због којих је слика о Словачкој у вашој земљи позитивна. Најпре, то је због доприноса Словачке демократизацији Србије и подршке на путу европских интеграција, захваљујући и помоћи пруженој приликом мирне поделе државне заједнице са Црном Гором, затим и због наше принципијелне позиције противљења независности Косова, као и због српској држави лојалне словачке мањинске заједнице која живи у Војводини.“
Даће Бог да овакви односи између Срба и Словака остану трајни.

СРПСКИ ГРОБОВИ У ЧЕШКОЈ И СЛОВАЧКОЈ

За време Првог светског рата, многи Срби су оставили своје кости у заробљеничким логорима на територији данашње Чешке и Словачке. У затвору у Терезину у Чешкој умро је велики српски јунак, Гаврило Принцип. У Чешкој, у логору Јиндриховице, страдало је преко седам хиљада заробљених Срба, војника и цивила. Међу њима је било много жена, деце и стараца. Масарик је Краљевини Срба, Хрвата и Словенаца поклонио територију на којој су логораши сахрањени, да би на њој било подигнуто спомен – гробље.
Логор Нађмеђер (Велики Међер) је први основани аустроугарски логор за Србе на територији данашње Словачке. Основан је у августу 1914. а расформиран у октобру 1918. године. У њему је привремено или стално боравило око 21000 интернираних особа, а број процењује се да је број српских жртава између 6000 и 7000. Услови за живот у логору су били очајни, а логораши у оскудној одећи и обући стално изложени глади и лошим поступцима стражара. Упућивани су на тешке послове у каменоломе, руднике, фабрике, сечу шума и пољопривредна имања. Осим ови радова често су их слали на Тиролски фронт да у опасним условима копају ровове и раде друге тешке и опасне послове, а за грешке су кажњавани смрћу. Групе за фронт су имале по 1000 људи који су били упућивани на шест месеци, од којих је половина редовно страдала. Исцрпљени и израњавани остаци ових група су интернирани у логор Ашах на Дунаву.
У Браумову и Опави после Првог светског рата постојала су српска гробља у којима је било сахрањено преко 2700 наших умрлих ратних заробљеника. Утврђено је да тих гробаља више нема. У Чалову на српском гробљу сахрањено је седам хиљада србијанских и црногорских војника који су умрли у логору у Првом светском рату. У Тренчину је спомен костурница у којој је сахрањено преко двеста Срба страдалника у логору у Првом светском рату.

 

ПОЉАЦИ И СРБИ

СРЕДЊИ ВЕК

Српски кнез Захумља из доба пре Немањића, Михаило Вишевић, тврдио је да је пореклом са реке Висле, у данашњој Пољској. Жена Стефана Вукчића Косаче, херцега од Светог Саве, Јелисавета, била је Пољкиња, кћи кујавског кнеза Казимира. Њихова ћерка удала се за угарског краља Лајоша, с којим је добила кћи Јадвигу. Када је Пољска остала без династије, нашли су да само Јадвига носи у себи крв старопољске династије Пјастовића, па се, приликом уједињења Пољске и Литваније, удала за литванског владара Јагела, и тако је настала династија Јагелонаца. Јадвига Босанка, како су је звали, била је покровитељ Јагелонског универзитета. Касније је проглашена за римокатоличку свету.
Срби су у 15. веку на Пољску гледали као на словенску и хришћанску земљу, а нарочито их је погодио пораз пољско – угарског краља Владислава Трећег у борби против Турака код Варне 1444. Владислав се у нашим епским песмама доживљава као „свој“. Чувене „Јаничареве успомене“ Констатина Михаиловића, Србина из Островице код Новог Брда, пребега из турске војске, писане су у Пољској, да би помогле хришћанској војсци у борби против османских завојевача. Српски песник из Дубровника, Иван Гундулић, велича пољског краљевића Владислава као победника над Турцима у бици код Хоћима ( иако Владислав у том боју није учествовао ). Када је Јан Собјески, пољски краљ, потукао Турке под Бечом 1683, цео словенски Балкан га је величао. Његош га са захвалношћу помиње у „Горском вијенцу“.

ДЕВЕТНАЕСТИ ВЕК

У 19. веку, Пољаци, чију су земљу поделили Русија, Хабзбуршка монарија и Пруска, радо долазе у Србију. Петнаест Пољака учествује у Првом српском устанку, а наши примају многобројне емигранте. Оснивач Српског лекарског друштва, Аћим Медовић, у ствари је био Пољак Јоахим Медович. Чувени београдски апотекари Викторовићи потицали су од Виктора Дроздовског који је 1849. добегао у Србију. Алексеј Околски био је први професор француског језика на Лицеју у Београду, од 1838, и писао је уџбенике. У Србију су стигли и Лонткјевичи; један Лонткјевич је био наш војни представник у царској Русији у доба Првог светског рата. Велики српски писци и родољуби, Станислав Краков и Станислав Винавер, пореклом су из Пољске. Незабораван допринос Српству дао је и Тадија Сондермајер, српски и југословенски авијатичар, војни и цивилни пилот, истраживач и авантуриста, први школован ваздухопловни инжењер, популаризатор авијације, полиглота и друштвени активиста, чији је отац Роман био немачко – пољског порекла.

ЗНАЧАЈ КУЛТУРНИХ ВЕЗА

Славни пољски песник, Адам Мицкјевич, својевремено је држао предавања о нашој народној поезији, а популарни приповедач Михаил Чајковски је написао роман „Босна“. Писац Теодор Томаш Јеж ( право име: Зигмунд Милковски ) боравио је од 1863. до 1866. у Београду, а касније писао романе са српском тематиком. Наши млади су, нарочито тридесетих и четрдесетих година 19. века, добро знали пољски језик, а писци историјских романа, попут Хенрика Сјенкјевича и Болеслава Пруса, били су веома читани. Радован Кошутић, почасни доктор Јагелонског универзитета, је београдске студенте одушевљавао својим предавањима пољског језика и културе, а међу онима који су га слушали били су Јован Скерлић, Александар Белић, Милан Грол и Милан Ракић.

ДРУГИ СВЕТСКИ РАТ

Други светски рат је Србе и Пољаке вишеструко повезао, пре свега херојским отпором нацизму. Поводом спора Пољске са Израелом и САД око новог параграфа у пољском Закону о Институту памћења народа којим се с три године затвора прети за свако приписивање пољској држави и народу ратних злочина или саучесништва у Холокаусту. Моравјецки је у интервјуу пољској агенцији ПАП нагласио да током Другог светског рата Пољска као држава, њен покрет отпора и влада у егзилу у Лондону, нису сарађивали са нацистима. ( Исто као и југословенска Влада и њен покрет отпора, на челу са ђенералом Михаиловићем на челу ): „Није било пољских логора смрти, није било пољског Гестапа, није било пољских гасних комора. Пољски народ и пољска држава нису сарађивали с нацистима, већ је било управо супротно: заједно с јеврејским народом, Србима и Грцима, једини нису били колаборанти Немачке. Јевреји су најтеже погођени, али и Пољаци су претрпели незамисливе неправде”. Премијер Пољске је оценио да је недопустиво оптуживати Пољаке за „туђе ратне злочине”: „Пољска, имајући у виду своју историју, не можа да буде оптуживана за туђе злочине. Не могу се мешати џелати са жртвама”, казао је Моравјецки.

ПОЉСКА И ЂЕНЕРАЛ ДРАЖА

У Пољској је постојао култ ђенерала Михаловића, а српски четнички хероји, Јездимир Дангић ( о чијем подвигу пише Немања Баћковић ) и Драган Сотировић, оставили су светао траг у пољском покрету отпора. Дангић, који је био у немачком логору, средином 1943. године бежи из логора, пребацује се у Краков, где преко људи који су га крили ступа у везу с пољским покретом отпора, Отаџбинском армијом, или Армијом Крајовом (АК). Баћковић истиче:“Армија Крајова још од 1942. године спремала се на општи устанак. Од 1943. на челу АК налазио се генерал Тадеуш Бор-Коморовски. Када су се крајем јула 1944. године совјетске јединице нашле на петнаестак километара од Варшаве, Коморовски је наредио почетак устанка. Због искуства у герилском ратовању, Дангићу је поверена команда над пешадијском бригадом устаника, једном од првих које су почеле напад на Немце. Иако је Пољака било двоструко више од Немаца, тек је сваки десети био наоружан, док су остали користили мотке, камење, голе руке. Све је то подсећало на почетак Дангићеве борбе у Босни, па је његово искуство дошло до изражаја. Средином августа Дангић је своју јединицу водио у највећу победу устаника: заузимање телефонске централе. Пољаци су тражили помоћ од Совјета, који су били с друге стране Висле, понегде на само триста метара од града. Ови нису реаговали, осим усамљених јединица, које нису могле претерано да помогну. Маршалу Рокосовском Стаљин је наредио да застане у напредовању како би Немци сломили АК, која је била прозападно оријентисана и, као таква, представљала могућу брану совјетском утицају у Пољској, која је на конференцији на Јалти ушла у интересну сферу СССР-а. Коначно, 2. октобра Бор-Коморовски потписао је часну капитулацију, пошто је немачка команда у међувремену признала АК за регуларну армију. Становништво Варшаве и борци АК изашли су из града, који је спаљен. Дангић је одбио капитулацију, некако је успео да пређе Вислу, где су га заробили Совјети. Чим су схватили о коме се ради, пребачен је у Лубјанку, злогласно седиште НКВД у Москви.“ Дангић је пребачен у Југославију и комунисти су га убили 1947. године. Недавно су Пољаци емитовали документарно-играни филм о мајору Драгану Сотировићу, под називом “Дража – четник“. Мајор Сотировић је био један од најпопуларнијих команданата пољске герилске армије у Другом светском рату.

ХРИШЋАНСКЕ ВРЕДНОСТИ СЕ ВРАЋАЈУ У ПОЉСКУ

Пољска се, храбро и одлучно, борила против комунизма. Чим је комунизам пао, а „Солидарност” у Сенату освојила 99 од 100 места, пољски примас, кардинал Јузеф Глемп, састао се са председноиком Лехом Валенсом и почео да договара сарадњу Римокатоличке цркве са државом. Августа 1990. године специјални поткомитет Удружене комисије владе и бискупата објавио је враћање веронауке у државне школе, а септембра 1990. Сенат је израдио нацрт закона о забрани абортуса (осим кад је живот мајке у питању) и проследио га Сејму. (Закон је усвојен у јануару 1993. године.) У децембру 1992. Сејм је донео закон по коме радио и телевизија морају да поштују „хришћанске вредности”, о чему је одлучивао осмочлани савет, сачињен од представника државне и римокатоличке цркве. Године 1997, 2. априла, усвојен је нови пољски Устав, чија преамбула почиње формулом „У име Бога” и позива се на хришћанско наслеђе пољске нације, док се, чланом 25, однос Цркве и Државе дефинише као „сарадња за добробит човечанства и опште добро.” Огроман број хуманитарних организација Католичке цркве (попут „Организације католичке младежи”, са преко 20 хиљада чланова) такође су нашле подршку државе. Активисти су имали најшири спектар деловања: од јавних кухиња, преко рада у болницама и сиротиштима, до помоћи деци из породица алкохоличара. Високотиражни дневник „Недеља” залагао се за права радника и против масовних отпуштања.

РАТ ЗА ОДБРАНУ ПОРОДИЦЕ

Када је Каролина Брегула, с подршком Шведске у мају 2003. године покренула билборд кампању приказивања хомосексуалних парова као брачних парова, грађани Варшаве су покренули одлучне иницијативе, и билборди су скинути или префарбани. Лига пољских породица тражила је 2004. закон који хомосексуалце спречава да раде у настави, а омладина Лиге се и физички супроставила геј парадама у Кракову и другде. Политичари су се одлучно изјашњавали, почев од Леха Валенсе (у јулу 2000.): “Моје уверење је да је тим људима потребна помоћ лекара. Шта би било кад би сви људи били такви – не бисмо имали потомке!” Још 1990. године, Министарство здравља Пољске укинуло је финансирање контрацепције, а, као што смо видели, 1993, донет је закон који забрањује абортус осим кад трудноћа угрожава живот мајке; ако је абортус плод силовања или инцеста; кад се преднаталним тестирањем утврди да је фетус непоправљиво оштећен; током спасавања живота мајке у хитним случајевима.

НА ПУТУ КА ЕВРОПСКОЈ УНИЈИ

Што се односа према Европској унији тиче, и ту су ставови Пољске били јасни. Римокатоличка црква је начелно била за улазак Пољске у ЕУ, али ПОД ОДРЕЂЕНИМ УСЛОВИМА. Пољски бискупат је, у марту 2002, издао документ у коме се истиче да „Црква гледа на ЕУ као на заједницу духа”, а у априлу те године ЕУ министарка Данута Хибнер састала се с представницима католичких медија Пољске да би их уверила да ЕУ неће утицати на одлуке својих чланица у областима морала ( попут абортуса и еутаназије ). Кардинал Глемп и председник Квашњевски тражили су да се у Уставу ЕУ помену хришћанске вредности. Римокатоличка црква и национално орјентисани политичари захтевали су да ЕУ не врши притисак на Пољску кад су хришћанске вредности уграђене у њене законе у питању. Пољска влада је, у јануару 2003, званично тражила од Брисела уверавања да „ниједан споразум или анекс том споразуму неће спречити пољску владу да уређује морална питања и она која се односе на заштиту људског живота”. Године 2001, пољска Влада оснива Тим за психоманипулативне групе, за праћење рада тоталитарних и деструктивних секти. Пољаци су устали и против концерта Лујзе Чиконе у Варшави, 15. августа 2009, на дан римокатоличког Успења Богородице, када Пољаци славе Мајку Божју Ченстоховску, називајући је својом краљицом. Билборди Чиконеове садржали су рекламе попут „У овој земљи нема места за две краљице”. Лех Валенса је њене провокације назвао сатанизмом, а низ организација и појединаца оштро се одупро богохуљењу тог концерта.

БОРБА ХРИШЋАНА У ПОЉСКОЈ ДАНАС

Западна штампа у последње време диже узбуну извештавајући о наводном прогону „елџибтника и елџибитница“ у Пољској. Џозеф Бајден и Урсула фон ден Лајден претили су наводним „прогонитељима“. У међувремену, двојица италијанских посланика у Европском парламенту, Брандо Бенифеи и Фабио Масимо Касталдо, један демократа и један из „Покрета пет звездица“ поднели су парламентарни предлог за „санкционисање Пољске и заштиту ЛГБТQИ активиста ухапшених у Варшави.” Бартош Левандовски, адвокат и директор пољског удружења адвоката Ордо Иурис, објаснио је суштину збивања:“Крајем јуна, група ЛГБТ активиста напала је волонтера пролајф организације За право на живот, који се возио улицама Варшаве у возилу с пропагандним порукама. Снимак тог инцидента показује излив беса нападача. У августу је привремено приведен један од осумњичених у том случају, Михал Ш. познат као Марго. Либерални, левичарски медији одмах су га представили као хероја који се бори за ЛГБТ циљеве. Но, случај је веома једноставан: реч је о кривичном делу које подразумева употребу насиља према другој особи, уз повреду здравља и уништење имовине. Ову кампању дезинформисања спроводе активисти ЛГБТ покрета како би могли да тврде да су сексуалне мањине прогоњене у Пољској. Стварање лажних вести о „зонама без ЛГБТ особа“ део је те кампање која криви локалне самоуправе за спровођење породичних резолуција, као што је Повеља породичних права, чији је коаутор институт који се бави заштитом породичних вредности, Ордо Иурис. Повеља породичних права, коју су потписале бројне друштвене организације, потврђује право родитеља и породица које је загарантовано Уставом Пољске. У Повељи се не помињу особе које се поистовећују са ЛГБТ+ покретом, али је она и поред тога оптужена да је дискриминаторска. Реч је о процесу манипулације стварношћу. Адвокати Института Ордо Иурис заступају волонтера који је претучен приликом нелегалног скупа ЛГБТ активиста у јуну 2020. Адвокати Института Ордо Иурис бране локалне самоуправе укључене у „Атлас мржње“, списак места у Пољској у којима су донете мере у корист породице, попут потписивања Повеље породичних права. Такође, у Пољској је у току преиспитивање потписа ове државе испод Истамбулске конвенције, која руши традиционалне породичне вредности.

ПРОТИВ ДИКТАТА ИЗ БРИСЕЛА

Влада премијера Моравјецког још није донела одлуку о укидању Истамбулске конвенције.Засад је премијер одлучио да то питање упути Уставном суду како би се утврдило да ли је конвенција у складу са Уставом Пољске. Тако би се Пољска придружила земљама које су одбациле овај штетан документ, као што су Словачка, Бугарска и Мађарска. Бартош Левандовски истиче:“Европска комисија није надлежна да утиче на поједине области функционисања држава чланица, као што је заштита живота или породична политика. Међутим, она може да изврши притисак. Истамбулска конвенција је сама по себи покушај да се наметну идеолошка решења која подривају наш уставни поредак. Надамо се да пољска влада неће поклекнути пред тим притиском радикалних идеолога. Радикални левичарски активисти много више нападају све што је верницима свето. Они иду од скрнављења икона преко вређања хришћана од стране једне музичке групе, до прављења богохулних слика па чак и физичких напада на свештенике и уништавања предмета у црквама. Центар за верску слободу Ордо Иурис подноси годишњи извештај Организацији за европску безбедност и сарадњу о случајевима мржње против хришћана у Пољској. Институт има програм за мониторинг који је омогућио да се у 2019. години утврди 40 случајева тог типа.“ Пољска се одлучно бори и против насилних миграција које се намећу из Брисела, и стално је, скупа са Мађарском, у клинчу са бриселском тоталитарном бирократијом, знајући све лажи „мулти – култи“ приче. „Мулти – култи“ еврократе стално туже и осуђују Пољску, Мађарску и Чешку зато што се не предају мигрантима, за које је крива НАТО политика на Блиском Истоку и у Азији.

ПОЉАЦИ И СРБИ ДАНАС

Године 2008, Пољска је, авај, прва од словенских земаља, признала „независност Косова“. Међутим, тадашњи председник Пољске, Лех Качињски, био је изразито против овог поступка: „Никада нисам крио да сматрам да је то грешка. Одлука Владе је међутим легална, али ја такође имам своје компетенције и оштро говорим – неће бити мог потписа на именовању амбасадора на Косову.“Године 2019, када је обележавана осамдесетогодишњица почетка Другог светског рата, Пољска на ову манифестацију није позвала не само представнике Русије, него ни Србије и Босне и Херцеговине, што је лоше одјекнуло у јавности. Јер, као што каже премијер Моравјецки, Пољаци, Срби и Грци нису били колаборанти нациста, док остали у Европи јесу. Без обзира што је Пољска у НАТО-у и што је званична политика оштра према свему што долази из Русије ( а Срби су, када је тако, увек „колатерална штета“), Пољаци одлично разумеју Србе и њихове проблеме. Пољски родољуби, нарочито на спортским манифестацијама, редовно манифестују своју приврженост истини да је Косово Србија, као у једној радо слушаној песми:“Истина је једна. То је колевка српског народа.Трава је зелена, небо је плаво, а Косово је Србија!“ И у другој песми Пољаци истичу да је Косово део Србије, света земља свих Словена, те и да ће помоћи да савладамо „терористичку гамад и згазимо сатану“. Закључили су да Словенски савез јача из дана у дан, и да братство по крви значи пуно. Иако се Словени разликују по много чему, у песми су посебно апострофирали да – „за браћу Србе сви стоје као један“.“
Хвала им због ових речи. Било би лепо кад би и врх пољске државе ово имао у виду.

ЛУЖИЧКИ СРБИ

СРЕДЊИ ВЕК

Наши сродници и имењаци, Лужички Срби, живе у Горњој и Доњој Лужици, при чему су они у Саксонији, историјски гледано, били у бољем, а они у Пруској у горем положају. Има их римокатолика и протестаната. Око 500. године после Христа, имали су своје жупане и војводе. Њихова племена су била Милчани, Бодрићи, Љутићи, Велети, Гломачани и Стодорани. Својевремено је њихов жупан Дервен пришао моћној словенској држави кнеза Сама, док се један део одселио на Балкан, и придружио тамошњим Србима. Због њиховог снажног војничког хабитуса и отпора Германима, Карло Велики је установио гранични појас у коме се Србима није смело продавати оружје. У Средњем веку, живели су тешко, у лиминалним пределима, преко којих су свагда прелазиле војске, па су гинули и умирали од глади и куге. Дизали су и буне, као ону у Будишину 1400. године, коју је водио Србин Петар Прузлица. Буне су сурово гушене, а они убијани и протеривани. Имали су много учених људи, попут Јана Рака, Јана Солфа, Јана Богаса и других, који се нису стидели свог словенског порекла. Србин Јан Чушка водио је устанак 1794, против кога је Фридрих Вилхелм Први употребио војску и коњицу, а свих осамнаест сеоских вођа осудио на доживотну робију. Чушка је јасно одговорио:“Данас нисте власт ви, него ми!“ Германизација Лужичана је била сурова – забрањивали су им да говоре својим језиком и носе своју ношњу, а у Доњој Лужици нису смели да ступају у брак ако не знају немачки језик.

ЕПОХА РОМАНТИЗМА

У епохи просветитељства, српски историчар Георг Кригач написао је историју свог народа, а Михал Френцел је дочекао руског цара Петра Великог 1697, поздрављајући га на свом матерњем језику. У 19. веку велики културни препород био је међу Србима обе конфесије, и римокатолицима и протестантима. Хандриј Зејлер, највећи песник – романтичар међу Лужичким Србима, био је добар пријатељ Симе Милутиновића – Сарајлије. Он је писац текста лужичке химне, у којој, између осталог, стоји:“Красна Лужица, праведна, пријатељска, мојих српских отаца крај,мојих блажених снова рај,света су ми твоја поља!“Михал Хорњик је преводио наше народне песме, Јуриј Вјелан је одушевљено писао о Београду, а сви словенски народи су помагали борбу Лужичана за самобитност.

ПАВЛЕ ЈУРИШИЋ ШТУРМ

Павле Јуришић Штурм, српски генерал, био је родом из Герлица у Лужичкој Србији. Као немачки офцир, учестовао је у рату између Француза и Пруса, а ратни друг му је био потоњи немачки маршал Фон Макензен. Са братом Јевгенијем дошао је међу нас, и херојски командовао још у рату за ослобођење Србије од Турака 1876-1878. За собом је, кад је пензионисан, имао преко пет деценија година војничке службе и учешће у седам ратова. Ратовао је против Турака, Бугара, Арбанаса, Аустроугара. Био је један од најспособнијих официра српске војске, и необично је што није добио титулу војводе. Преминуо у Београду 1922, и сахрањен са свим почастима на Новом гробљу. Његов брат Јевгеније, такође српски официр, имао је три сина, Павла, Петра и Михаила. Петар је био краљевски официр који се придружио Југословенској војсци у отаџбини. Ухапшен од Гестапоа 1943, одбио је да му живот буде поштеђен на основу немачког порекла, и био је, као истински српски херој, стрељан.

СРПСКИ АЛОЈЗИЈЕ

До доласка Хитлера на власт, они су имали добре везе са осталима, и учествовали у Соколском покрету ( између осталог, на слету у Београду ). Фирер је сурово прогонио Србе. Римокатоличка црква је блаженим прогласила свештеника Алојзија Андрицког, Лужичког Србина, од српског оца и мајке, који је проповедао против паганског нацизма:“Доћи ће тренуци када ће вас изгладњивати. Показаће вам харингу и наредити вам да издате Исуса. Тада морате чврсто да се држите и савладате себе.“ Убијен је отровном инјекцијом 1943. године у Дахау. ( О њему је код нас писао Душан Ковачев ). За разлику од Алојзија Степинца, који је усташком нацизму послужио што одобравањем, што непротивљењем, Алојзије Андрицки се показао као прави јунак хришћанског погледа на свет.

ПОСЛЕ РАТА И ДАНАС

После Другог светског рата, Лужички Срби у Источној Немачкој су добили сва права. И у данашњој Немачкој имају права националне мањине, али их само двадесетак хиљада говори матерњим језиком. Воле Србе са Балкана; зову их Јужним Србима, а за време НАТО бомбардовања 1999. били су на српској страни и скупљали помоћ за нас. Њихов песник Бердихт Дирлих, који је долазио и у Србију, истиче:“Некада смо живели на простору од Дрездена до Кијева. Говорили смо српски и писали ћирилицом. Схватили смо, међутим, да лужичкосрпски национални идентитет и култура неће опстати у католичким земљама ако се као народ затворимо у чауру, већ да морамо да се трансформишемо у модерно друштво на темељима наше традиције. Били смо под огромним утицајем католика и протестаната, попримили смо западну веру и културу, али смо остали верни православним свецима Ћирилу и Методију и Светом Ђорђу. И данас славимо ове свеце.“

КАШУБИ

Др Душан Пажђерски, Новосађанин, Србији је открио древни запапднословенски народ, Кашубе, којих је мање од Лужичких Срба. Остаци су древних словенских племена Поморјана, који су на Балтик стигли пре Пољака. Он каже:“Дошао сам 1999. године из Новог Сада у Пољску да докторирам и упознао сам људе који одлично разумеју српски језик. То ме је привукло да истражујем и откријем да су Кашуби аутохтони словенски народ, који живи на најлепшим обалама Балтичког мора. У свом речнику имају фонд српске говорне традиције. Уосталом, Кашуби на југу Балтика, имају Српско село и Српско језеро. Моје анализе су показале да се око 51.000 људи у Пољској изјаснило да говоре кашупским језиком. Сматра се да особа које су пореклом Кашуби у Пољској има око 300.000. Кашуби немају статус народа, већ регионалне етничке заједнице. Њихов језик као оргинална баштина има статус националног. Они су сачували своје етничке особине, јер вековима живе изоловано. Основали су град Гдањск. Увек су имали везе са српским народом. Једна од престоница кашупских кнезова у средњем веку звала се Београд. Тај град, нажалост, више не постоји. Кашуби су, кажу сами Пољаци, једини прави западнословенски народ. Религиознији су од Пољака. Наталитет им је прилично висок, иако су подвргнути асимилацији и емиграцији. Баве се пољопривредом и рибарством. Највеће пољске фабрике за прераду рибе и најбољи пољски приморски туристички центри су на Кашубима. По менталитету су слични Словенцима. Вредни су, предузетни, али су гостољубиви као Срби. Њихова народна ношња личи на нашу. Одликује је народни вез, који имају српске кошуље, кецеље и доламе. Уз то, имају велико разумевање за српску историју. Један од највећих кашупских песника Станислав Пестка је за време кризе око Космета, превео и објавио песму Стефана Лазаревића „Речи на мраморном стубу на Косову“. А, први научно уређени кашупско-пољски речник Стефана Рамулта, који је 1893. године издала Пољска академија наука из Кракова, рецензенти су упоредили са „Српским рјечником“ Вука Караџића“.

УМЕСТО ЗАКЉУЧКА

Везе Срба са Западним Словенима вековима су биле разнолике и многобројне. Упркос свим неспоразумима и настојањима великих сила да Словене разједине, чињеница да смо једног порекла и да нас оно што је кнез Николај Трубецкој звао „романогерманством“ као самопроглашеном узор – цивилизацијом гледа са висине и даље нас упућује једне на друге. А зашто нас мрзе? Коме није јасно, нека се сети речи великог српског полихистора, др Марка С. Марковића, о разлозима због којих је Черчил ратовао против Срба и Словена уопште. У Черчиловом поступку др Марко С. Марковић (колико знамо, једини од наших новијих историчара) види дубоку унутрашњу логику. „Највећи Енглез свих времена“ (таквим су га прогласили сами Енглези) није случајно окренуо леђа краљу Петру ИИ и ђенералу Михаиловићу, џего је поступио у складу са вековном политиком римокатоличко-протестанског Запада према православном Истоку. Ево шта о томе каже Марковић: „Ми полазимо од претпоставке да је основни покретач Черчилове политике према нама био страх и то страх од Словена уопште, а од православних Словена напосе, страх од словенске генијалности, виталности и жилавости. У томе комплексу српски народ је био изабрана жртва Черчилове дискриминације не само као словенски и православни народ него као изванредан и готово изазивачки пример животне способности Словена. На први поглед може изгледати смешна и бесмислена сама помисао да би премијер моћне Британске империје могао страховати од Срба. Али није ту реч о некој политичкој, још мање стратешкој опасности. Черчилу, умном човеку, било је добро познато да су Срби англосаксонски пријатељ и да никако не могу угрожавати Запад. Нешто је друго било посреди. Српски народ му није сметао као противник Запада него баш због тога што је за невероватно кратко време достигао Запад. За непуни век, Срби су у културном смислу постали равни старим народима Запада, дали писце, научнике, историчаре и уметнике који су могли да се мере са западним, а уз то показали велику државотворну вештину и беспримерну борбеност. У Првом свстском рату Срби су изгубили отприлике једну четвртину свога становништва, а у Другом једну петину, па су оба пута задивили свет својом неустрашивом борбом, а између два рата још више напредовали. Као такав, српски народ је у Черчиловим очима морао бити отеловљење словенске опасности, живи доказ да западни народи не могу бити мирни и безбрижии докле год постоји ма и један словенски народ слободан. И тако је прихватио идеју – која је на Западу одавно постојала – да се словенство тешко може уништити споља него да га треба разорити изнутра, првенствено помоћу комунизма, који ће му, попут џиновског паразита, временом исисати све стваралачке и животне снаге. По томе схватању, комунизам служи западним народима као брана против словенске бујице. Он је зло на Западу, али добро на Истоку. Словенске земље треба до последње бацити у комунистичко ропство, па онда, ако је касно да се униште атомском бомбом – а Черчил је и на то помишљао – покушати споразум са комунистима на рачун поробљених народа. На крају Првог светског рата, Запад је гурнуо Русију у наручје светске револуције, а у Другом светском ратом преостале словенске и периферне народе укључујући и Кинезе у Азији. То је била иста политика у два потеза“. Треба се надати да ће будућност ( ако је буде у доба безумља Новог светског поретка) све Словене опет зближити на основним начелима хришћанских и породичних вредности и правде која, како рече наш народ, држи земљу и градове.

ВЛАДИМИР ДИМИТРИЈЕВИЋ

?>