На помен који овде одржавамо сваке године жртвама комунистичког терора у Београду после 20. октобра 1944. године никада не дође много света, можда око 200-250 људи. Ипак, мени никада није изгледало да нас је мало; у мислима су ми стално били сви они који су тих страшних дана били довођени на ово тада пусто место да ту, недужни, буду ликвидирани а њихова тела сахрањена негде у близини да им се ни гроб не зна. Замишљао сам ту огромну колону жртава како се тиска овде, у Лисичијем потоку – хиљаду, две хиљаде људи и жена, можда и више, јер ово је било једно од највећих стратишта тих убилачких месеци у Београду – и нисам осећао да нас је безначајно мало; било нас је довољно да посведочимо о размерама највећег масовног злочина у историји српске престонице.

Стрељања су првих недеља по ослобођењу вршена свакодневно на великом броју локација, претежно на периферији тадашњег Београда (Лисичији поток, Бањичка шума, Кошутњак, Маринкова бара, Царева ћуприја, Јајинци, Кула Небојша, Ада Циганлија, Велико ратно острво), али и у самом центру (парк Мањеж, парк Ташмајдан, дворски парк преко пута турске амбасаде, итд). Убијало се „скоро свуда, нема места на којем није обављано смакнуће“, рекао је пола века касније Милан Трешњић, начелник ОЗНЕ 12. кварта (Дедиње) и једини од организатора комунистичког терора у Београду који је о томе јавно проговорио: „У Београду се [тада] више гинуло него живело, ради се о десетак хиљада живота.“[1] Само у „првих петнаест дана по уласку у Београд“, када је „ОЗНА била једини суд и закон“, по Трешњићевим речима, у које немамо разлога да сумњамо, у престоници је ликвидирано неколико хиљада људи.[2]

Продужени терор

Сви градови и вароши у Србији, мања места и села преживели су од јесени 1944. до лета 1945. исту врсту комунистичког терора. Виђенији људи и политички неистомишљеници немилосрдно су убијани, по правилу без суда, евентуално с накнадно фабрикованим судским пресудама, које су имале циљ да дају привид легалности већ извршеним ликвидацијама. На десетине хиљада недужних људи тако је страдало под измишљеном оптужбом да су „народни непријатељи“, „издајници“ и „сарадници окупатора“, док стварни разлог за њихову ликвидацију без суда уопште није био у оном што су током рата чинили него у оном што су били у јавном и приватном животу.

У очима Комунистичке партије Југославије и њене тек основане тајне полиције, ОЗНЕ, њихова „кривица“ просто се састојала у томе што су по свом социјалном положају и политичким уверењима, по својим моралним вредностима и културним опредељењима могли представљати сметњу успостављању тоталитарне диктатуре совјетског типа у Србији и Југославији.

Праксу продуженог терора у Србији можда нико није тако добро описао као прота Сава Банковић, који је пуних шест месеци, од децембра 1944. до јуна 1945, провео у разним затворима ОЗНЕ, у пренатрпаним собама где се најчешће спавало на бетону, одакле су скоро сваке ноћи одводили људе на стрељање, некад на основу списка а некад по слободној процени, када је само требало испунити квоту одређених за убијање тог дана. „Нико није сигуран да пред новим властима неће бити окривљен и убијен“, сведочи прота Банковић на почетку својих сећања. „Ко год има пушку о рамену и петокраку на капи има право да убија, а ко нема може сваког часа да буде ухапшен и убијен у име народа.“[3]

Непосредни извршиоци злочина, или бар наивнији међу њима, каже он нешто касније, можда и „верују да су ови људи сметња, кочница за бољу и срећнију будућност српске нације и целог човечанства“. Али то је далеко од праве природе комунизма: „Они што издају наређења и убијају људе знају да неће бити ништа боље, али им треба да се учврсте на власти. Треба убијањем људи утерати народу страх у кости, па да нико ни прстом не мрдне против онога што властодршци буду радили и спроводили; за постизање циља комунистима су дозвољена сва средства, сва зверства, све лажи и неморал сваке врсте“ (стр. 47).

Ову оцену потпуно су потврдили резултати до којих су дошли историчари после пада Милошевићевог режима, када је први пут постало могуће да се слободно истражује шта се заиста догађало у Србији после ослобођења земље од фашистичке окупације, па и да се – додуше, још увек селективно – објављују сачувана документа о терору и репресији које је нова власт спроводила да би се заувек обрачунала са свима који би, макар и хипотетички, могли да је угрозе.

Реч „заувек“ нисам употребио случајно. Милован Ђилас нам је у својим мемоарима сачувао један од ретких искрених исказа правог архитекте немилосрдног терора који су 1944-1945. комунисти спроводили у Србији и целој Југославији; када је „у невезаном разговору“ о ликвидацијама у Словенији у лето 1945. он једном приликом рекао Јосипу Брозу „да смо тада претерали, јер да је ту било и оних који су [убијени] једино из идеолошких разлога, Тито је одвратио одмах, као на нешто о чему је одавно створио коначни… закључак: Свршиш једном заувек!“[4]

Важност споменика

Истина о томе како је крајем 1944. и почетком 1945. године успостављен комунистички режим у Србији данас је позната. То је остварено смишљеним терором који је однео на десетине хиљада недужних жртава и потпуно обезглавио српску политичку, економску и културну елиту, препуштајући Србију и Србе у Југославији на милост и немилост комунистичком режиму који им, ни у својим тоталитарним ни у својим нешто блажим данима, никада није био наклоњен. Та истина се после 2000. може јавно рећи, може се обелоданити у научном чланку или књизи: али ћете је узалуд тражити у нашим уџбеницима историје, за које као да југословенски комунисти на власти никада нису окрвавили руке или као да нас „вољени друг Тито“ није напустио 1980. године.

Опипљив израз ове жалосне ситуације јесте чињеница да Србија до данашњег дана нема ниједан званични документ, ниједну скупштинску декларацију, која би осудила злочине победничких комуниста над недужним становништвом и тако ставила тачку на једну од најмрачнијих страница своје новије историје, као што нема ниједан споменик којим би одала пошту жртвама комунистичког терора, изузев споменика брутално ликвидираним фолксдојчерима и Мађарима 1944-1945. године, очигледно подигнутог на захтев Немачке, односно Мађарске.

Политичке и моралне последице овог нечињења већ три деценије скупо коштају Србију. Држава и народ који равнодушно окрећу главу од мрачних страница своје историје не знају шта је самопоштовање, нити разумеју колико оно одређује и то како један народ гледа на себе и то како на њега гледају други. Зашто очекујемо да светски моћници данас не буду равнодушни према страдањима Срба на Косову и Метохији, према сталном понижавању Срба и СПЦ у Црној Гори, према обнови антисрпске усташке идеологије у Хрватској? Зар не схватамо да творци такве политике према Србији добро знају да усред Београда стоји цинично названа, о државном трошку још одржавана „Кућа цвећа“, док жртве њеног станара ликвидиране на пушкомет-два одатле труну у необележеним масовним гробницама? Зар нам није јасно да је наша равнодушност предуслов равнодушности других према нама? Зар не разумемо да се управо зато од Срба без увијања јавно тражи да „промене свест“ и да се управо зато рачуна с тим да ће Србија на крају ћутке прећи преко свих прогона и понижења?

Ипак, најдубљи разлог залагања да српско друштво учини оно што су одавно учинила цивилизована европска друштва, одајући на достојан начин пошту жртвама комунистичког ништа мање него жртвама фашистичког терора, не тиче се других и њиховог односа према нама него нас самих. Иницијатива да се овде, у Лисичијем потоку, подигне споменик жртвама комунистичког терора пројекат је од великог моралног и историјског значаја. Такав споменик неопходан је српском друштву да би признало истину и показало да у својој престоници може да има не само споменике писаца, глумаца, државника, заслужних људи уопште, него и нешто много важније: споменик као видљиви симбол сећања на све жртве, наше суграђане који су у огромној већини били криви само зато што нису имали право на живот по мерилима једне нељудске идеологије.

Тај споменик био би доказ да се српско друштво, барем првим кораком, враћа великим традицијама слободе и правде, херојства и праштања, за које је толико жртвовано у српској историји – оним традицијама које су комунисти активно сузбијали и прогањали, а њихови наследници последњих деценија врло мало учинили да их врате у свест и начин размишљања генерација које долазе.

Због тога, спремност да се прихвати иницијатива за подизање споменика у Лисичијем потоку заслужује сваку похвалу и далеко је важнија него што ће изгледати онима који ће рећи: „Па шта, још један поред толиких нових споменика у Београду“. Национално помирење пожељно је и потребно. Али, оно се може заснивати само на истини: тек када досад прећуткиване и потискиване истине, колико год биле тешке за многе, добију јавну, институционалну потврду моћи ће да се отвори стварни дијалог супротстављених схватања који ће временом ублажити дубоке идеолошке поделе у српском друштву.

Текст представља обраћање аутора на помену жртвама комунистичког терора одржаног у Лисичијем потоку у Београду, 6. новембра 2021. године

________________________________________________________________________________________________

Упутнице:

[1] Милан Трешњић, „Ослобађење Дедиња“, разговор са Соњом Ковачевић, Круг [недељник], бр. 8, 9. март 1999, стр. 66.

[2] Милан Трешњић, „Ослобађење Дедиња“, стр. 62.

[3] Сава Банковић, У предворју пакла, друго издање, Београд, 2018, стр. 30. Даљи цитати из Банковићеве књиге означени су у тексту бројем странице у загради.

[4] Милован Ђилас, Револуционарни рат, Београд, 1990, стр. 433.

Насловна фотографија: beograd.rs

Извор Нови Стандард