ВОЈИСЛАВ МИСТОВИЋ: 170 година од упокојења Петра Петровића Његоша 

Ове године обиљежавамо 170. годишњицу од упокојења великог српског пјесника и владике Петра Другог Петровића Његоша.

Његош се родио као Радивоје Петровић на Његушима 1/13. новембра 1813. године. Као даровито дијете у манастир га је довео његов стриц владика Петар Први. Убрзо га шаље у Херцег Нови на школовање гдје је, између осталих наука, учио и неколико језика. Када се вратио на Цетиње бригу о његовом школовању је преузео свети Петар Цетињски све док му за учитеља није довео Симу Милутиновића Сарајлију. Радивоје није био први избор светога владике. Послије смрти Митра Петровића који је био назначен за будућег епископа, а потом и одбијања Ђорђа Петровића који се у Русији опредјелио за војничку службу, свети Петар одређује Рада Томова за његовог насљедника.

Са 17. година(1830) Његош постаје духовни и свјетовни владар Црне Горе и Брда. За јерођакона и јеромонаха га производи рашко-призренски владика Ананије, а до његовог рукоположења за владику помагао му је ужички епископ Нићифор Максимовић. Узима име Петар у част свога стрица. За владику је рукоположен тек 1833. године у Санкт Петерсбургу уз присуство руског цара Николаја Првог и свих чланова Синода Руске Цркве.  Из дипломатских архива које је истраживао Крунослав Спасић (докторирао на Сорбони са тезом „Његош и Французи“) сазнајемо да је Аустрија забранила српском патријарху Јосифу Рајачићу да рукоположи црногорског владику у Бечу.

Његош је чинио све колико је у његовој моћи да постави темељ институција у  бесудној земљи, у којој се врлина високо цијенила али гдје су се дешавале најстрашније ствари. Пробијао је путеве, правио куле, набавио штампарију, покренуо часопис, штампао књиге, оснивао школе, уредио Правитељствујући савјет, гвардију – прву званичну оружану формацију која је уносила мир у закрвљена црногорска племена која су се често туђила од свога владике и пристајала непријатељима. Покушаји увођења пореза често су имали крваве завршетке. Међутим, Његош никада није Црногорце клеветао пред странцима, већ напротив, зборио је о њиховој трагици и јунаштву, којима само виле могу достојан вијенац да исплету. И он га је исплео.

Пратила га је стална мисао о народном просвештенију и упорно је тежио ка томе циљу. Скупљао је народне пјесме и умотворине. Вук Караџић је захваљујући Његошевом прикупљању отео од заборава многа наша блага из којих се и данас чује пјесма вјекова и дубоке старине.

Цар Душан и Милош Обилић су Његошеве централне личности поетске мисли и идеала – оне узвишене искре „Имао се рашта и родити“. Косовски завјет је његов код, као уосталом и свих Црногораца и Брђана. Црногорце види као отјеловљени идеал витештва са Косова поља. Он би да гледа „цвијет српски за Душаном гдје се враћа с побједом к Призрену“(стих из Његошевог дјела „Лажни цар Шћепан мали) , али тек је Никола Петровић Његош то окусио. По његовој жељи из манастира Високи Дечани доноси се крст цара Душана у Црну Гору (у њему је честица крста на којему је распет Господ Исус Христос).

У писму Георгију Николајевићу он овако дефинише Црну Гору: „Стога је знаменита Црна Гора што је доиста показала шта може слабији са силнијем, што може човјек, кад хоће, радити. Црна Гора је гњијездо војинствене гордости, ђе се браћа јединци синови – све радо на жртву дава, само да остане непорочна чест прађедовска. Црна Гора је урна у коју је силно име Душаново прибјегло, у којој се свештено храни витешко име Обилића и Скендербега.“

Споменимо његова славна књижевна дјела: Горски вијенац, Луча Микрокозма, Лажни цар Шћепан Мали, Лијек јарости турске, Србин Србима на части захваљује, Свободијада, Огледало Српско, Ноћ скупља вијека, Кула Ђуришића чардак Алексића, Глас Каменштака – гдје он у предговору каже: „Српска пјесма од српског пјесника који радо пјева о ономе што се односи на његов народ, а не воли да пјева о подвизима страних народа. Коме је по вољи, нека је чита…“

О карактеру Његошеве душе можемо сравнити запис капетана Федерика Орешковића и писма Љубомира Ненадовића из Италије. Орешковић пише да владика црногорски „ …показује својства каква посједују само племенити људи: није егоиста, дарежљив је, праведан, добар и љубазан према свакоме па и према ономе Црногорцу који му није ни најмање наклоњен. Начин којим је он поступио према неким својим непријатељима показује његову великодушност и племенитост“, а Ненадовић биљежи згоду када Његош одбија у Напуљу гледати „Гроту ди кани“ гдје су се људи забављали мучећи псе. За њега је то било изузетно жалостиво.

Његоша је раздирала судба човјекова трагическа. Заокупљала га је мисао о пролазности човјековој на земљи, као и мисао о вјечном  блаженству у Богу („општи отац поезије“ како га назива у  дјелу „Луча Микрокозма“) који држи лучу живу у свакоме тијелу. Годину дана прије упокојења владика овако пише доктору Петру Маринковићу:

„ …У мојој болести ја сам и о смрти помишљао, него ова мисао нимало мени шкодила није, но шта више зраке су ми душевне лакше кроз тијело проницале, како сунчане зраке кроз танке и раздробљене облаке што лакше проничу. Моја је идеја међу небесима и гробницом смјело лећела, и ја сам смрт овако разумјео: или је тихи, вјечни сан који сам боравио пређе рођења или лако путовање из свијета у свијет и причисљење бесмртноме лику и вјечно блаженство. Ја се ада нимало бојао нијесам, јербо у мени адска душа није, и ја Бога не представљам као Нерона и Мухамеда II, но га представљам, по његовом величеству, за духа превеличественога, премилостивога својима тварима. Ја сам душу човеческу представљао на неки таинствени фокус, која, како се раздвоји од тијела, сине хитром зрачицом и запали бесмртни плам нашега вјечнога живота и блаженства на небесима. А наше јадно тијело што је? Угоштеније и попираније земаљскога гада, глибина од које се гади, прашина с којом се вихорови ругају и играју, њом бистре источнике водене муте, њом сјајне зраке сунчане затмивају. И великога чуда, колико ми ово ништавило љубимо и колико нас интересује!“

Његош је плијенио како својим изгледом, тако и својом образованошћу и умношћу. На свим пријемима по европским дворовима увијек је био окружен, а он је причао медоточно, дубоко и најчешће у поетском заносу. Преводио је Хомера, а написао је и историју Црне Горе и српског народа. Том рукопису се, на жалост, губи сваки траг.

Жарко је чезнуо за коначним ослобођењем цијелог српског народа за којим су чезнули и његови претходници на бурној цетињској катедри. Ту своју чежњу можда најбоље одсликавају стихови који отварају његово дјело „Лажни цар Шћепан мали“:

Весели се праху Немањића,
Немањића и Гребљановића,
јер ће ваше круне засијати
како јарко сунце на истоку,
знамена се ваша развијати
над велике ваше развалине,
потећи ће крваве ријеке
од нечисте крви агарјанске,
опрат Србу љагу са образа.
Отвор’те се, витешке гробнице,
сама славо, само прибјежиште
по Косову српскијех јунаках,
ево зоре на ваше брегове
да нам општу обасја светињу
и аманет наше народности.
Сад пропојте Високи Дечани
и лијепа лавро Студенице,
свети спомен из вјечне читуле
за слободу падшим јунацима.
Здружите се, громи и потреси,
земљи српској друго лице дајте,
е нечистом ногом окаљата.

Владика Његош је живио само 38 година. Умире, као и његов претходник свети Петар Цетињски на Лучиндан, 31. октобра 1851. године. Оставио је аманет да га сахране на Језерском врху, на Ловћену у капели светог Петра Цетињског.  Капелу су два пута рушили: прво Аустроугари у Првом свјетском рату, а потом и Црногорци који су зраке ловћенског Сунца што су падале на његово почивалиште у капели, замијенили тмином паганског маузолеја, дубоко укопавајући његов гроб као да га се стиде, као да га се одричу.

Међутим, Његошево дјело и насљеђе су итекако живи, упркос многима који хоће да га пониште, унизе и кривотворе.