БЛИЖИ СЕ НОЋ ВЕШТИЦА: НЕЧАСТИВИ НА ФИЛОЗОФСКОМ ФАКУЛТЕТУ ПРОТИВ МИЛОША КОВИЋА

САМОМРЗЕЋИ „ИЋЕВИ/ИЋКЕ“ ПРОГОНЕ НЕПОДОБНОГ КОЛЕГУ

Најглупље и најнетачније од свега било би да случај прогона Милоша Ковића са Филозофског факултета Универзитета у Београду сведемо на презимена Синани и Дајч, ако знамо да су у овом случају главни прогонитељи Ковића са презименима на „ић“( укључујући и једну „Бебу Зла“, како је Станко Церовић назвао такве типове у својој књизи „У канџама хуманиста“ ).

Кључни Ић ( који би да буде Europski Ić, али је, на срамоту своју, само Ић-Ић-Ић- Ић, јој,јој, јој, јоој „Рокера с Мораву“ ) који, у име «Бебе Зла» и НАТО налогодаваца у позадини, прогони Ковића  познат је по изјавама да су Срби «биолошки отпад» Европе (Пешчаник, 14.9.2007), да је потребна «денацификација Србије» (сарајевски Дани, 18.1.2008), по ставу да су Срби заслужили Јасеновац (Твитер, 30.6.2020. и 15.7.2020). А уз њега је Ићка која јавно умањује броја жртава Јасеновца (Данас, 14.9.2021) и тврди да атентат на Павелића показује да је Благоје Јововић био «убица и насилник» (Нова С, 26.7.2020). Ту су и други «Ићеви»…

Њима смета Ковић.

 

КРАТКО ПОДСЕЋАЊЕ: КО ЈЕ МИЛОШ КОВИЋ?

 

Члан је Уређивачког одбора Зборника Матице српске за друштвене науке, Уређивачког одбора Свезака Матице српске – серија друштвених наука, члан  Савета часописа Национална мисао који издаје Институт за политичке студије, Уређивачког одбора Српског биографског речника Матице Српске. У овом капиталном издању уредник је за период 1903-1914.

Ментор (и члан комисије) за 3 одбрањена доктората и 9 одбрањених мастер радова. Тренутно је ментор на докторским студијама 5 кандидата и на мастер студијама 5 кандидата.

Сарадник на пројекту «Историја политичких идеја и институција на Балкану у 19. и 20. веку», ев. број 147044 Министарства просвете и науке Републике Србије, који је реализовао Балканолошки институт САНУ (од 2011 до 2020). Сарадник на пројекту „Конфликти и кризе: сарадња и развој у Србији и региону у 19. и 20. веку“, ев. бр. 47030 Министарства просвете и науке Републике Србије, који је реализовао Институт за савремену историју, (од 2011 до 2020). Члан је Одбора за историју Босне и Херцеговине САНУ и Одбора за историју српско-руских односа САНУ. Члан Саветодавне радне групе за програме наставе и учења за ученике са посебним способностима за географију и историју Министарства просвете, науке и технолошког развоја Републике Србије.

Председник Комисије за херојско дело Градског секретаријата за културу Београда  био је од 2014. до 2019. Члан Комисије за споменике Министарства културе и информисања (2015-2020).

Сарађује као историчар и стручњак у водећим националним листовима и медијским кућама у Србији и Републици Српској. Колумниста дневног листа Политика. Предаје Историју друштвених и научних идеја и Науку и културу у Србији 19. и 20. века на Мултидисциплинарним докторским студијама на Универзитету у Београду. Предаје Општу историју новог века на Универзитету у Источном Сарајеву (гостујући професор). Предаје Историју српске дипломатије на Дипломатској академији Министарства иностраних послова Републике Србије. Члан је Управног одбора Матице српске и Одбора Одељења за друштвене науке Матице српске. Председник je Управног одбора Историјског музеја Србије (2014-2020).

Мало ли је?

Није, осим самомрсцима и НАТО фалангистима маскираним у историчаре.

Они Ковићу не дају да заузме место редовног професора Одељења за историју Филозофског факултета Универзитета у Београду.

 

ЗАКОН НА СТРАНИ КОВИЋА

 

 

Ковић је, кад је најновија Ноћ вештица почела, учинио све што треба. Поводом комисије чији је циљ да га протера са Филозофског факултета, он је упутио формално упозорење декану о томе шта ће се догодити. Данима пре тога упозоравале су тог истог декана Ковићеве колеге у неформалним разговорима. Обратио се Ковић и Одељењу за историју, после безакоња Ић, Ић, Ић, Ић јој – јој – јој – јој – јоја („Рокери с Мораву“ ).  И шефови катедара Одељења за историју стали су на страну Ковића – у ствари, не Ковића, него закона ( који штити Ковића, кад би се у Србији поштовао закон ). Међутим, декан Филозофског факултета неће да користи своја овлашћења и предложи комисију слободну од ресантимана. То може само он, по члану 128. Статута Филозофског факултета. Може, али неће.

Законски прописи и етички кодекси су јасни: не сме се тако поступати. Ево шта пише у чл. 34. Кодекса професионалне етике на Универзитету у Београду, у коме се каже:«(2) Недозвољен је сваки облик дискриминације у поступку вредновања услова професионалног напредовања, као и у самом поступку напредовања.

(3) Сви чланови универзитетске заједнице имају једнаке услове за напредовање на основу процене испуњености професионалних обавеза.

(4) Наставници имају професионалну одговорност да брину о обезбеђивању подмлатка научне и наставне заједнице и да подстичу напредовање и осамостаљивање млађих чланова универзитетске академске заједнице.»

По свему овоме, Ић Самомрзић не може да учествује у било каквом бирању Милоша Ковића у звање пошто је до грла у ономе што се зове «сукоб интереса». Он је, кажу Ковићеве колеге и колегинице,  „лице које је подигло две тужбе против колеге Ковића (суде се и у парничном и у кривичном поступку) па је био обавезан да се повуче из гласања које директно утиче на радно место лица против којег води судске поступке. Једина исправна процедура, уколико се поштује слово Статута, јесте да, у недостатку предлога Катедре (која је носилац директне инцијативе у својству предлагача на Одељењима Филозофског факултета на којима постоје Катедре), Декан распише овај конкурс и именује комисију“. Тако су се изјаснила четири редовна професора историје Филозофског факултета Универзитета у Београду. На страни су закона, а закон је на страни Ковића.

 

В ЧЈОМ ДЈЕЛА?

 

Али, шта вреди закон кад кнез таме опет улази на Филозофски факултет, као у доба када су прогонили професора Михаила Ђурића и њему сродне одличнике, који су знали куда воде Брозове „смишљене смутње“? Јер, прогон Милоша Ковића нема никакве  са његовом стручношћу, јавним радом, научним дометима. Ковић смета оним Ићевима и Ићкама који би да Србију коначно „србистанизују“, и да „денацификују“ све што је у њој вредно. А Ковић се ускопистио, па не да; и све је жешћи што је старији, уместо да омлохави и размекша се, да се претвори у житко блато ( еуфемизам, наравно ) у које је лако угазити, али које Бог и народ брзо чисте са златних таблица Завета. Научени да клече пред Великим Белим Господарима НАТО света, навикнути на крајцарице из НАТО фондова и фондића, навучени на дрогу самомржње и самопрезира, пуни себе јер су празни, луфтбалончићи умишљени да су челик – момци и зор – девојке, они Ковића не могу очима да гледају.  Није им пошло за руком да га, као др Фауснера са факултета описаног у моралитету Иве Брешана, навуку на неки компромис, на неку „Маргарету“, и тако увуку међу своје. Он је у домару (подворнику, рекао би Брешан ) Винку одмах препознао нечастивог, и рекао му:“Apage, satanas!” И наставио да сведочи Косовски завет не само речју, него и делом, упознајући своје студенте са Заветном Земљом Косовско – Метохијском, и јуначки стојећи међу сведоцима Покрета за одбрану Косова и Метохије.

 

ПРОГОН УОЧИ НОЋИ ВЕШТИЦА

 

Представици другосрбијанске копрокултуре и НАТО проктофантазмисти ( што би рекао Гете у првом делу „Фауста“) су се баш распомамили ових дана, када покушавају да нам Ноћ вештица ( са НАТО trick or treat наративом у својим тикватстим главама пуним „просветитељских свећа“ Империје што је недавно, у паници, напустила Авганистан ) продају уместо Лучиндана и Светог Петра Цетињског. Зато су, уочи Ноћи вештица, ударили на хришћанина Ковића, мислећи да их се он боји, иако је читао Еванђеље по Луки.

А тамо, у дванаестој глави, стихови 6-7, пише:“Не продаје ли се пет врабаца за две паре? И ниједан од њих није заборављен пред Богом. А у вас је и свака длака на глави избројана. Не бојте се дакле; ви сте бољи од много врабаца.» Свети Теофилакт Охридски ово место, између осталог, тумачи овако:„Многи”, каже, „сматрају да Бог напушта оне што умиру за истину, али ви немојте тако мислити. Ви нећете умирати зато што сам вас Ја наводно напустио; ако Бог не заборавља ни врапце које продају по пет за два динара, онда утолико пре ни ваша смрт, а ви сте Моји пријатељи, неће бити лишена Мога промишљања. Напротив, Ја толико промишљам о вама да су Ми познате све појединости које се односе на вас, па су вам чак и власи на глави избројане. Према томе, ако и допустим да паднете у искушење, несумњиво ћу вам дати и снагу да га поднесете (в. 1. Кор. 10; 13).“

А учитељ Ковићеве Заветности, Свети Петар Цетињски, поручује пред бој на Мартинићима 1796. године својим јунацима ( и нама, и нама, само ако га чујемо ):“Зато на оружје и на крваво поље, мили витези – да покажемо непријатељу што су кадре јуначке горе! Да покажемо да у нама неугашено србско срце куца, србска крвца врије, да покажемо како горскије јунака мишица јунаштвом надмашује на бојном пољу сваког душманина!“

Ковићу, и Ти знаш и ми знамо: Ноћ НАТО вештаца и вештица неће укинути Лучиндан, ни Светог Петра Цетињског празновање! Неће победити нечастиви на Филозофском факултету!

И они знају, али се плаше да освесте тај мрачни садржај своје психе, ту јунговску „сенку“ која их непрестано гони, као утвара у напуштеном шкотском замку: знају они да ће се качити за крила НАТО авиона који, као из Кабула, из Београда одлеће заувек, али их, наравно, газде неће примити ни у кокпит, ни на седишта.

Империји слугерање служе, али јој нису потребни/е.

А Ти си, Ковићу, потребан роду, па нека Те Свети Лука и Свети Петар Цетињски штите на Твом путу вере у Бога и Српство.

ВЛАДИМИР ДИМИТРИЈЕВИЋ