Наиме, министри спољних послова Пољске, Аустрије, Бугарске, Кипра, Чешке, Данске, Естоније, Грчке, Мађарске, Литваније, Летоније и Словачке навели су у писму Европској комисији да „постоје покушаји да се илегалне миграције политички инструментализују“, а да су се „физичке баријере показале као ефикасна заштита границе која служи интересима целе ЕУ, а не само чланицама које су земље уласка“, те да би на границама требало подићи зидове и ограде које би ЕУ требало приоритетно да финансира, наводи ЕУ обзервер.
Бодљикаве жице
Према Павићевим речима, интересантно је да потписнице овог захтева ни приближно не представљају целу Европску унију и да је реч о, условно речено, мање значајним државама-чланицама.
„Зна се ко су најзначајнији чланови ЕУ – Француска, Немачка , Холандија, богате земље Западне Европе, а оне нису међу државама које стоје иза овог писма. Можда само Аустрија, али она је опет део централне Европе. Тако да је овде реч о земљама централне Европе, новијим чланицама плус Грчка, које су више погођене мигрантском кризом. Међутим, ради се о томе да оне сматрају да за ту кризу нису одговорне, јер нису они били ти који су 2015. године позвали мигранте да дођу, већ је то учинила немачка канцеларка Ангела Меркел“, објашњава Павић.
Интересантно је и то, додаје наш саговорник, што би све државе-чланице ЕУ које су упутиле захтев за подизањем ограда на границама, ипак волеле да уђу у круг богатих и моћних у Европској унији, јер мисле да ту тече мед и млеко.
„Међутим, ово што се дешава је последица поступака тих богатих клубова у ЕУ, а још више у НАТО-у којима су они решили да припадну. НАТО интервенције су најодговорније за таласе свих ових мигранатских криза који запљускују Европу. То су последице људске патње и деструкције које је НАТО нанео у Сирији, Либији и Авганистану, па иако међу ових 12 државица има земаља које су према Србији пријатељски настројене, мора се приметити да у њима није било неких великих протеста против интервенција Алијансе. Али, они сада протестују против последица те погубне интервенционистичке западне политике, сматрајући да не треба да плате цену те политике“, указује Павић.
„Либерални талибани“ у Бриселу
Овакав захтев, примећује наш саговорник, је сасвим очекивано наишао на противљење других чланица ЕУ.
„Занимљиво је да се томе противи Хрватска, а мислим да разлог највише лежи у томе што они неће да жицом или зидом одвоје Хрвате у Босни и Херцеговини од Хрватске. Дакле, свако ту гледа неки свој интерес, како земље које стоје иза овог захтева, тако и оне које су против ограда на границама. У том смислу Мађарска и може да се разуме јер Орбан има нека идеолошка опредељења и противи се миграцијама и тим квазилибералним вредностима, али Мађарска је чланица и ЕУ и НАТО пакта, па иако је и она била део проблема, сада видимо да протестује због последица које су настале. Тако да и ту има мало лицемерја, јер они сада заправо одбијају да жању оно што су сами посејали“, категоричан је Павић.
Саговорник Спутњика је мишљења да овај захтев неће бити усвојен на нивоу ЕУ.
„Мислим да „либерални талибани“ у Бриселу то неће дозволити јер то руши цео њихов концепт отворених граница. Хрватска је, на пример, добила „укор“ за третман миграната на својој граници, а слично је прошла и Грчка. Једноставно, Брисел је толико далеко отишао у својој „пробуђености“ у смислу да мулти-култи границе морају да буду отворене, проток људи слободан, а сви који су у невољи морају бити прихваћени, па би уколико изађе овим земљама у сусрет и дозволи подизање бодљикаве жице на границама ЕУ ишао против сопствене идеолошке матрице“, наводи Павић.
Притисак неће стати
Са друге стране, истиче политиколог, Брисел има проблем јер овај притисак незадовољних земаља неће стати.
„Јавно мњење у овим државама – чланицама, али и у богатијим земљама које су подстицале миграцију, све је више против прихватања миграната. Тако да је ово само још један камен спотицања унутар ЕУ, још један повод за неке нове раздоре и то не може да се „испегла“, јер су погледи на свет дијаметрално супротни, а „либерални талибани“ у Бриселу сасвим сигурно немају исте циљеве и визију Европе какву има, рецимо, Виктор Орбан. Ови први имају визију Европе која за 50 година више неће ни бити европска, биће нека нова Европа помешаних, међусобно сукобљених култура којима би ови у Бриселу да управљају, док су Орбан, земље Вишеградске групе и Аустрија више за повратак неким европским вредностима, да Европа ипак остане континент Европљана који ту имају хиљадугодишње корене“, закључује Александар Павић.
