Миомир Гарашанин: Трагична судбина Драгише Васића и равногораца

Драгиша Васић је окован одведен у усташки логор у Старој Градишки, где су га усташе свирепо мучиле и убиле

Морам похвалити историјску веродостојност фељтона историчара Милоша Тимотијевића „Идеолошка уверења, политичка делатност и стваралаштво Драгише Васића”, недавно објављеног у листу „Политика”, и истаћи да се темељи на објективним историјским чињеницама и сазнањима из живота овог великог човека – борца за очување српских националних тековина и српске државности. Додао бих неке појединости које су допринеле Васићевој ужасној смрти у усташком логору Јасеновац.

У јесен 1944. четници су били распршени по тлу читаве бивше Југославије. Јединице Црвене армије ушле су у Србију и после неуспешне четничке сарадње са Совјетима, црвеноармејци помажу партизанима у разоружавању и заробљавању четника у Србији. Иако су Дража Михаиловић и Васић преко својих људи у Москви (нпр. Божин Симић – бивши црнорукавац и агент НКВД-а) закључили споразуме о заједничким борбеним дејствима с јединицама Црвене армије приликом ослобођења Србије и у заједничким акцијама стварно и ослободили поједине градове у Србији (нпр. Крушевац и Краљево, а покушали су и Чачак), ипак су их Совјети после тих акција хапсили и присилно предавали партизанима на милост и немилост (случај четничког пуковника Кесеровића).

Драгиша Васић, који је био русофил по опредељењу, веома је тешко поднео ове догађаје, уз велико разочарање „руском браћом”, које га је довело у стање дефетизма у којем је остао све до смрти. После ове разочаравајуће епизоде с Русима, четници су морали да донесу коначну одлуку: или се повлачити за Немцима према западу у сусрет америчким трупама, или се из Босне вратити у Србију и наставити с герилском борбом против нове комунистичке власти у очекивању америчке инвазије из правца Грчке. Због доношења ове судбинске одлуке за равногорски покрет Михаиловић је све четничке команданте који су се још налазили у земљи позвао на састанак у босанском селу Кожухе 5. децембра 1944. године.

На том састанку водила се жучна расправа између два највећа равногорска команданта – Драже Михаиловића и Павла Ђуришића. Док је Михаиловић био за останак у Србији, Ђуришић и команданти босанскохерцеговачких четника Захарије Остојић и Петар Баћовић били су за повлачење преко Хрватске и Словеније на запад, уз гаранције црногорског сепаратисте Секуле Дрљевића, који је био човек од поверења усташког поглавника Анте Павелића. Дража их је упозоравао на издају, али га нажалост нису послушали. Састанак се претворио у велики неспоразум и свађу, па су Ђуришићеви четници отишли, а Дража је одлучио да се састанак настави, без обзира на инцидент.

Ни наставак састанка није био пријатан за Дражу. Његов дугогодишњи саборац, идеолошки истомишљеник и члан централног комитета четничког покрета Драгиша Васић прочитао је свој реферат у којем је изнео анализу дотадашње борбе, као и стање четничке војске што се тиче борбеног морала, дисциплине и воље за даљу борбу. Изнео је и друштвено-политички приказ ситуације на терену, али и у свету. Васић је деловао депримирано, разочарано, није заступао Михаиловићева схватања и мишљења и заузео је крајње негативан став кад је реч о наставку борбе. Као познати русофил, разочаран совјетским одбацивањем равногорства као српства, сматрао је да је даља борба немогућа, залудна и самоубилачка. Чак је у свом излагању истакао: „Уз кога није велика руска нација, и кога она не призна, тај је осуђен на пропаст и погибељ. Руси су наша велика браћа, а ако ти велики брат окрене леђа нема више боже помози. ”

Ово је био и последњи састанак четничких команданта на простору некадашње Југославије, пред сам њихов крај. Повлачење велике четничке војске коју су предводили војводе Ђуришић и Баћовић с више од 20.000 људи (чланова њихових породица) почело је из тромеђе још у децембру 1944. године, крећући се према Босанској Крајини и даље према Хрватској. Завршило се почетком априла 1945. битком код Лијевче поља недалеко од Бањалуке, великим поразом четника и још масовнијим заробљавањем од стране усташке војске.

С њима је кренуо и Драгиша Васић и, нажалост, доживео трагичну судбину. Након битке војвода Ђуришић и 1.500 његових официра и истакнутијих четника оковани су и одведени у усташки логор у Старој Градишки, где су их усташе свирепо мучиле и убиле. Непознато је шта је било с преосталих 3.500 четника, чланова њихових породица и рођацима. Највероватније су и они побијени, само на неком другом месту, и то по кратком поступку, јер се рат ближио крају, а партизани су били близу.

Миомир Гарашанин,
Београд

Опрема: Стање ствари

(Политика, 4. 10. 2021)