Обележавање годишњица великих писаца уобичајена је пракса не само у нашем друштвеном и књижевном животу. То је права прилика да се на посебан начин осветли живот и књижевно дело писаца који спадају у ствараоце чија књижевна достигнућа су незаобилазни део наше и светске културне и интелектуалне баштине. Међутим, често се дешава да у нашој јавности изостане прави однос према годишњицама појединих писаца који нису део преовлађујуће политичке коњуктуре и орјентације. Многи писци су неоправдано препуштени забораву, без обзира што њихово књижевно дело спада у врхунска остварења наше литературе. Сетимо се само да у нашој јавности није на прави начин обележена две стота годишњица рођења највећег српског песника Петра Другог Петровића Његоша.

Занимљиво је да су два наша листа, Недељник и Нова, објавили текстове у којима нас подсећају да је прошло тридесет година од одласка писца Мирка Ковача из Београда. У тексту, објављеном у Недељнику, Александар Ђуричић нам саопштава да се овог августа навршава осам година како Мирко Ковач није међу нама, а ускоро ће три деценије како није у свом Београду у који је дошао као гимназијалац и у којем је провео тридесет година. Тада после многих претњи, узнемирујућих телефонских позива, бушења гума на ауту, пљувања у штампи, упада наоружаних националиста у стан и на крају ударца фото апаратом у главу на скупу у Дому омладине, Ковачеви су схватили да им је селидба једини излаз. Али, ово није прича (само) о томе, већ о његовим пријатељима, љубавима и заборавима – каже се у уводу овог текста. О заист  јесте нека врста навођење Ковачевог животописа у Београду у коме може да се нађе прича о његовим личним искуствима, књижевном животу у Београду тога времена, пријатељству са Кишом, а ту су и „сведочанства“ неизбежног Филипа Давида о Ковачевом реаговању на појаву српског шовинизма и екстремизма. При томе је у тексту посебно апострофирана Ковачева борба против надирућег српског национализма и нацизма. Посебно су индикативни наводи супруге М. Ковача о његовом разилажењу са Миодрагом Булатовићем (због његовог учешћа у афери против Киша), али и са Драгославом Михаиловићем. „Са многима се растао због тог крвавог југословенског плеса. Сјећам се да је после неког покоља на Косову срео Драгослава Михаиловића који му је изгледао срећно и Мирко му је замерио како може да ужива када су људи побијени“. Може ли се изрећи већа увреда класику српске књижевности Д. Михаиловићу од ове коју је изрекла супруга М. Ковача? И када се то код њега појавила брига за Косово, јер није познато да се он икада оглашавао када су стизале вести о прогону и страдању српског народа на Косову и Метохији.

У овом тексту посебно место је дато његовом разлазу са Бориславом Пекићем (и то не случајно), који је означен као човек који није имао ни толико политичког искуства да је могао да предвиди резултате избора за посланика у Раковици, како је то тврдио Мирко Ковач. Наравно да Б. Пекић није имао никаквих илузија када је прихватио кандидатуру ДС да учествује на изборима у Раковици, али он је имао изузетно развијено осећање грађанске дужности да трчи изгубљену битку, јер је веровао у начела парламентарне демократије. У напису А. Ђуричића се наводи део текста који је објављен у Књизи писама 1992-1995. где можемо наћи следећу оцену Мирка Ковача. „Рекао ми је тада да ће бити врло значајна његова мисија у парламенту „међу тим неандерталцима“, нагласио је то иронично. Похвалио ми се успешним предизборним сједељкама са својим бирачима из Раковице, био је више него сигуран да ће Шешеља с лакоћом побједити. Сваку моју сумњичавост одбацивао је прилично надуто, сваку моју заједљиву стрелицу једноставно је игнорисао“. Ако је ишта било присутно у Пекићевом књижевном и друштвеном деловању, онда је то префињена и одмерена иронија и снажно изражен критички однос према свету политике и историјским догађајима. М. Ковач, у том писму, такође наводи да се Б. Пекић „у више наврата, за тог неуспјелог сусрета позивао се на „српску демократску традицију“ да би ми на растанку рекао: „ Запамти једно: у Србији фашизам не пролази“. Искористио сам ту стилску двозначност и сложио се с њим да је фашизам у Србији непролазан. Када сам му споменуо Филозофију паланке Константиновића и његове тезе „о српском нацизму“ богме ми је љутито предбацио што потежем комунисте у одбрану својих несолидних аргумената“. Познато је да је Мирко Ковач често истицао да не верује у постојање било каквих демократских традиција у Србији. Заиста је неприхватљиво тумачење М. Ковача да се Б. Пекић (и то са пуно права) позивао на српску демократску традицију и нема никакве стилске двозначности у Пекићевом ставу да у Србији фашизам не пролази, јер о томе сведочи новија српска историја. То је јасан и прецизан исказ Б. Пекића, јер он свакако није делио апсолутно неприхватљиво мишљење Ковача и Константиновића о постојању српског нацизма који је и данас често присутан на идеолошкој агенди наших грађаниста и патентираних „антифашиста“.

Колико су поуздани наводи М. Ковача може се видети из његове тврдње да је Б. Пекић. „Рекао је да напушта Београд, вјероватно заувјек, те да ће у Лондону коначно завршити роман „Сребрна рука“, који је мени посветио“. Ево како супруга Б. Пекића, Љиљана Пекић, одговара на питање како му је пала емиграција. „ Није он себе никада сматрао емигрантом. Напротив, сваке године одлазио је у Југославију да се види са пријатељима, да обиђе Сајам књига, да посети издавача. Он је нон-стоп примао све наше новине и пратио дешавања у Југославији, није дозволио да га насилно одвоје од његове средине“. Није случајно што је већи део овог текста у Недељнику посвећен дифамирању Б. Пекића, јер он управо представља ону политичку идеју која је највише на удару наших грађаниста, чија је главна идеолошка одредница да се свака појава демократске артикулације српског националног интереса јавља као реметилачки фактор и узрок појаве српског национализма. О односу демократије и национализма Б. Пекић је написао: „Рећи „Србија“, а тек потом „демократија“ значи створити земљу у којој, премда српска, можда неће вредети живети, па чему онда Србија? Рећи „демократија“, а тек затим „Србија“ значи можда земљу у којој ће бити демократије, али не и Срба да у њој уживају, па коме онда међу нама, Србима, та демократија треба? Али рећи „Србија и демократија“, симултано и реципрочно, без преваге у корист једног или другог интереса, значи можда, ако ништа друго, наду да се они могу помирити, јер то нисмо покушали. Нација и демократија, а не нација или демократија“.

Драгоцено је, овом приликом, навести одговор Љиљане Пекић на питање шта одговарате на тврдње неких кругова да је Пекић био изразити националиста. „Не разумем шта значи тај израз. Не знам од када је то постао погрдан термин. Пекић је био родољуб. Он никада није био шовиниста, али волети свој народ је тако природно. Морам рећи да ме нервира то што сви становници једног народа могу бити националисти, само Срби не могу. У књизи „Стопе у песку“ он на једном месту каже: „ Бити родољуб није срамота“. Био је за улазак у Европску заједницу, па даље каже: „ Треба да нас Европа жели и разуме, а не презире, а и ми Европу да разумемо и желимо“. Наравно да је знао све мане свога народа, боље него сви остали“.

У тексту Братислава Николића објављеном у листу Нова, само се следи исти тон који је био преовлађујући у напису објављеном у Недељнику и такође се наглашава да се пре тридесет година од почетка рата у бившој Југославији „догодио један од највећих губитака који је претрпео интелектуални Београд. Популарни и познати писац М. Ковач је тада трајно напустио главни град са супругом и отишао да живи у Ровињ. Многи су овде то доживели као тежак облик издаје, јер је отишао на тада непријатељску територију. Многи му ни данас не опраштају, али ни Мирко Ковач у својим текстовима у Фералу и у својим каснијим књигама није остао дужан Београду.“ Ево како се М. Ковач у Фералу одужио Београду у коме је живео тридесет година и у коме је остварио своју књижевну каријеру: „ Ових је дана у Сарајеву Филип Давид заступао тезу да народ не може бити крив, успјешно повачећи црту између народа и масе, дочим сам ја све више полемизирао с пријатељем. Мислим да се не може спасавати част народа тако што ће се неки постотак пучанства прогласити гомилом или скупином хуља. Прије бих рекао да је увјек тек мали постотак оних који су контра гомили. За Милошевића је онда, кад је обећао Србима рат и тучњаву с другим народима било готово цјелокупно српско пучанство, чак и ако сумњамо у ондашње податке да је за њега гласало 106% Срба. Онда, зашто бисмо тај народ ослободили кривње, милијун Срба урлало је 1989. пред Народном скупштином у Београду тражећи оружје, а подржавали су их „сви Срби света“. А је ли нетко протестирао у Србији због масовних српских злочина над сребреничком рајом? Што више, славио се пад Сребренице, а српски су пјесници пјевали у славу тих крвавих ратника. И тко још може тражити правду за такву земљу?“

У неколико наврата, у својим јавним наступањима и текстовима, Мирко Ковач се недвосмислено изјаснио да не признаје постојање српске демократске традиције, али није пропустио прилику да каже да он не припада српској књижевности иако је у Београду живео и стварао тридесет година и у њему се формирао као књижевник. Он је само пример оних људи (у нашем јавном животу није их занемарљив број) који су по сваку цену настојали да порекну своје порекло и везаност за српску књижевност и културу. И што су упорније одрицали своје корене и литерарна исходишта, то су све више негирали вредности српске културе и њене традиције. Али, мало њих се ипак усудило да тако отворено заговара колективну кривицу српског народа за разбијање Југославије и грађански рат који је вођен деведесетих година. Мирко Ковач, заиста, није остао дужан Београду, отворено заговарајући колективну кривицу Србије и српског народа, што се могло видети у његовим текстовима у Фералу, али себе је превазишао објављујући своје пашквиле у опскурном анти-српском Црногорском књижевном листу. У објављеном тексту под насловом „Није било геноцида над Србима“ на страницама овог листа и то у шест наставака, Мирко Ковач је засенио и најекстремније гласноговорнике хрватске промиџбе. У тим текстовима, он се јавља као ревносни гласноговорник хрватске пропаганде и њихове и данас обавезујуће званичне државне политике, да је Олуја била чиста војно-редарствена акција, а злочини који су почињени над српским народом само су спорадични инциденти неодговорних бојовника. Као илустрација наводимо неколико цитата из овог његовог текста. „

Српски официри и војници судјеловали су у чистки властитог народа, панично га подјаривали на бијег ширећи страх како су Хрвати испланирали „ ноћ погрома“(погром нацхт) у којој ће искоријенити цио српски род „остатак закланог народа“, како пјесник Матија Бећковић назива своје сународнике Крајишнике“.

„Лајк сам у војним стварима, али људи до чијег мишљења држим и које изнимно цијеним, рекли су ми да је са стратешког и тактичког стајалишта војна акција Олуја изведена беспријекорно. Између осталог, генерал Тус каже: „Дошло је до ненамјерног страдавања цивила који су на одласку били помјешани са колонама српске војске. Али за то су одговорни српски заповједници који су своју војску помјешали с цивилима. Одлазак Срба с тог простора тијеком операције био је очекиван, јер је огромна већина њих била тијеком свих ратних година дио те војске“.

„Био је то шизофрени рат настао из збрке у главама, рат да се други понизи, да се освоји туђе, да се покоре неистомишљеници, рат ЈНА против несрпског становништва, што је ту армију сврстало у најцрњу солдатеску, најцрњу хорду која је икада харала овим просторима. Чињеница да је та армија изнедрила на стотине ратних злочинаца говори све о њој“.

„За душе убијених молило се у цркви Светог Марка у Београду, а уњкави је патријарх Павле одкмечао литургију и у својој проповједи између осталог рекао: „Жалост је наша превелика, али би она била непрболна да су они изгинули идући да освајају туђе. Они су протерани из својих крајева, где су живели стотинама година.“ Ако сам добро разумијо ово црквено уњкање и појање, онда би то морало значити како би туга била голема и непреболна да су они гинули освајајући туђе, а ваљда је бол мањи кад се умире за своје. Чини ми се да је Његова Светост морала рећи да би се лакше преболело и заборавило страдање земљака да су освајали туђе, а како нијесу, онда је непреболно што су прогнани са својега. Али Патријарх је српски морао знати да су у протеклим ратовима из последње декаде двадесетог стоиљећа Срби углавном страдали у туђини бранећи туђе“.

И само читање ових наведених цитата из Црногорског књижевног листа довољно је сведочанство како се Мирко Ковач одужио Београду и српском народу.

Београд, 7. октобар 2021. године Маринко М.Вучинић