ДАРКО ТАНАСКОВИЋ: Опело на Ист Риверу

Није никаква тајна ни новост да се вршење власти у савременим друштвима и државама, у којима се она у начелу осваја и губи на изборима, одвија кроз сталну, дијалектиктичку динамику, неретко и варничење између легалитета и легитимитета.

Идеално је да власт буде демократски и законито успостављена на основу резултата остварених на слободним изборима, да испуни свој мандат до наредних редовних избора и да се онда о свему поново одлучује вољом бирача, односно народа. Такав, формално и суштински потпуно редован процес није, међутим, уобичајен, иако би требало да је нормалан. Наиме, ако у току једног изборног циклуса и не дође до неке ванредне ситуације и револуционарног преокрета или пак битне промене у односу политичких снага у земљи, са последичном немогућношћу договора о формирању коалиције, уколико једна странка нема парламентарну већину довољну за самостално владање, па се превремени избори наметну као неминовност, однос између легалитета и легитимитета власти ретко када је у потпуном складу.

Штавише, прилично су чести случајеви знатног, и растућег, раскорака између ових начела и претпоставки остваривања власти. По правилу, без обзира на све привиде, као и пропагандно и медијски пројектоване представе, власт, која је реалношћу принуђена и на повлачење непопуларних потеза, а понекад и објективно одступа од предизборних програмских ставова и конкретних обећања, протеком времена од избора помало или повише губи легитимитет у народу.

С тим се некако и рачуна, а такозвани демократски дефицит у одлучивању већ је постао прећутно прихваћена константа у савременом спровођењу представничке демократије. Нико, наравно, не може гајити илузију да би нека непосредована, директна демократија, као пресликавање „воље народа“ у датом тренутку, уопште била могућа. Како, уосталом, поуздано утврдити и стално утврђивати шта је, у вези са неким одређеним питањем, а и уопште, опредељење већине грађана?

Маргинално окупљање

Међутим, упркос овим ограничењима, пречесто се ипак добија неодољив утисак да власт доноси одлуке и предузима мере очигледно супротне расположењу које превладава у народу, а зашта нису потребна никаква егзактна социолошка и статистичка истраживања, чиме се генеришу општа напетост и нервоза у друштву.

Схватање демократског владања као арогантног елитистичког предводништва без освртања на вољу „демоса“ бивши амерички председник Џорџ Буш Млађи аксиоматски је формулисао реченицом да задатак лидера није да следи (to follow), већ да предводи (to lead) нацију, без обзира на њену (заблуделу) вољу.

На бившем југословенском простору овакво схватање лидерства најдоследније и најупорније је примењивала бивша црногорска власт која је, од проблематичног референдума о независности, преко признавања „Косова“, до приступања НАТО-у, све ове и те како битне одлуке доносила уз повећавање раскорака са народном вољом.

Запамћена је остала изјава једног високог часника из Подгорице, који је, у вези са прикључивањем НАТО-у, не трепнувши оком, изјавио да је свестан како се бар 80 одсто Црногораца овоме противи, али да је то у националном интересу било нужно учинити.

Видели смо шта се догодило кад је раскорак између понашања властодржаца и народне воље постао до апсурдности неиздржљив…

До које мере је дијалектика односа између легалитета и легитимитета на простору бивше Југославије поремећена и извитоперена, изоштрено, готово гротескно се могло сагледати „на маргинама“ овогодишњег заседања Генералне скупштине УН.

Заједно са кратким и штурим заједничким саопштењем, регион и свет је обишла фотографија са тројног састанка „председника Црне Горе и Косова, Мила Ђукановића и Вјосе Османи, и председавајућег Председништва Босне и Херцеговине Жељка Комшића“.

О чему, односно о коме су разговарали није тешко претпоставити, као и да је њихова размена мишљења била неупоредиво садржајнија и живахнија од оног што је пренето изузетно опрезно сроченим заједничким саопштењем: „Председници су изразили забринутост најновијим дешавањима у региону, у контексту очувања стабилности, као предуслова за европску перспективу свих земаља Западног Балкана“.

Договорили су се, такође, да наставе комуникацију и дијалог на ту тему, у шта уопште не треба сумњати.

Да парафразирамо ону народну: „Троје без душе, један без главе“. Тако бар снује и прижељкује овај „црни трио“, како су трилатералу на маргинама описали неки, а као „сусрет балканских лидера на врху“, пак, други медији. Но, да оставимо по страни очигледност заједничког именитеља, односно доживљаја заједничког непријатеља и главни мотив овог маргиналног окупљања, у чему нема ничег новог и неочекиваног.

Опело у Њујорку

Главни утисак, поткрепљен визуелним сведочењем „породичне фотографије“, јесте да смо присуствовали још једном опелу или џенази легитимитета и легалитета на Ист Риверу, у палати Уједињених нација, са чијом се Повељом савремена светска политика глобално и локално већ одавно комотно поиграва.

Каквим легалитетом и легитимитетом располажу учесници тројног самита балканских маргиналаца? Најблаже речено, сумњивим и противречним, а то значи политички неделотворним и слабо употребљивим. Мило Ђукановић је и даље легални председник своје државе, па му је, упркос схватљивим критичким гласовима у земљи, садашња влада омогућила да у Њујорку представља Црну Гору, што би се могло оценити као мудар потез. Одузет му је аргумент да је нова власт реваншистички расположена и осветољубива, а да је он, као легално изабрани председник, њена жртва.

Са друге стране, председник који је у својим изливима мржње и неутемељеним оптужбама, упућеним на рачун великог дела својих грађана, затим Србије, СПЦ, а и Русије, изгубио компас, могао се само додатно избрукати у сусретима са саговорницима којима је, без обзира на симпатије за ове или оне актере у Црној Гори и око ње, све углавном јасно, укључујући и Ђукановићев легитимитет.

Легалитет којим располаже Жељко Комшић на више је него стакленим ногама, поготово с обзиром на то да је у Њујорк путовао без сагласности, односно заједничког става тролчаног Председништва. О његовом легитимитету не вреди трошити речи, јер му деловање одобрава само део бошњачког националног корпуса у БиХ, а Хрвати га одбацују као овлашћеног заступника свог интереса.

Чак је и сам нелегално постављени, односно наметнути „високи представник“ Кристијан Шмит недавно довео у питање његов легитимитет. А Комшић у обраћању Генералној скупштини УН и даље аутистично о конститутивним народима говори као о „имагинарним“ појмовима!

И, најзад, Вјоса Османи. Ова несумњиво добро образована и способна политичарка модерног стила и наступа, са добрим везама у САД, у односу на двојицу својих каваљера са тројног састанка на маргинама, могла би имати најчвршћи легалитет и легитимитет, само кад би представљала међународно довољно широко признату државу, чланицу, а не протекторат УН, за који је чак, како се преноси, и уздржани генерални секретар Антонио Гутереш рекао да за њега није држава.

Верујемо да је Вјоса Османи на маргинама заседања ГС УН, по собама за састанке, ходницима и лифтовима палате на Ист Риверу урадила много кориснији посао за „Косово“, него Ђукановић и Комшић за државе које су суштински нерепрезентативно заступали. Али, кад је о начелима легалитета и легитимитета реч, сво троје их је својим појављивањем и наступањем до те мере релативизовало, да се оправдано може говорити о још једном њиховом сахрањивању у међународној политици.

За универзалну мисију УН би било боље, примереније Повељи светске организације, а и животу, да се, рецимо, уважи захтев талибанског вођства у Кабулу и омогући му се обраћање са говорнице Генералне скупштине, него што се упражњава рутина шупљег одјекивања обраћања нерепрезентативних „представника“ разних пропалих политика пред њеном готово празном великом салом.

Криза, делимична блокада и неефикасност светске организације огледају се и у томе што су се главне активности током заседања ГС већ одавно преселиле из пленума и одвијају се кроз политичке и дипломатске сусрете на његовим маргинама, што је прилика и за мешетарење и покушаје ловљења у мутном појединаца без здравог легалитета и/или легитимитета.